Fotografija
fotografija/11.10.2016.

Nemi svedoci stvarnosti

fotografija
  • Nemanja Pančić
  • Nemanja Jovanović
  • Marko Risović
  • Marko Risović
  • Marko Rupena
  • Marko Rupena
  • Marko Risović
  • Milovan Milenković
  • Nemanja Jovanović
  • Nemanja Pančić
Autor fotografije:

 Piše: Marija Gota

 

U vreme kada su mediji preplavljeni takozvanim “paparaco” fotografijama i kada, umesto da se promovišu, autorske izložbe fotoreportera se cenzurišu, sa članovima fotokolektiva Kamerades Markom Risovićem, Nemanjom Jovanovićem i Nemanjom Pančićem pričamo o tome šta je dokumentarna fotografija i može li ona izmeniti pogled na svakodnevicu i stvarnost koja nas okružuje.

Šta zapravo predstavlja dokumentarna fotografija i šta je razlikuje od umetničke i komercijalne?

RISOVIĆ: Jasna granica ne postoji. Može se zapravo reći da svaka fotografija predstavlja nekakav dokument i ovo svojstvo se može pripisati i komercijalnoj i umetničkoj sferi. Sa druge strane, fotografija koja egzistira u nekom užem dokumentarnom obliku često se nalazi na zidovima galerija ili ulazi u komercijalnu upotrebu. Najčešće se na dokumentarnu fotografiju gleda kao na ono polje fotografije koje se bavi interpretiranjem neizmenjene stvarnosti, objektivnom reprodukcijom uočenog, bez umetničkih ili komercijalnih pretenzija, pri čemu je takav proizvod, pre svega, upotrebljen kao komunikacioni kanal ili nosilac neke ideje koja treba da stigne do većeg broja ljudi.

PANČIĆ: Dokumentarna fotografija predstavlja određenu vrstu svedoka vremena, a može se posmatrati i kao forma istorijskog podatka. Dokumentarna fotografija kao svedok vremena mora biti iskrena, to je njena glavna vrednost. Po tome se ona razlikuje u odnosu na komercijalnu, pa i umetničku fotografiju. 

JOVANOVIĆ: Granica između “žanrova” je u startu nepostojeća.  Pitanje je naknadnog  tumačenja i primene fotografije. Ako fotografija završi kao ilustracija za vest u novinama, sutradan je na dnu posude sa peskom za mačke. Ako uspete da je “uvežete” u ozbiljnu priču i date joj dublje značenje, što zbog kvaliteta, što zbog naknadnog tumačenja, može završiti u knjizi, na polici pored vašeg kreveta…

Koliko je ona prisutna i na koji način se posmatra kod nas i regionu u odnosu na svet?

RISOVIĆ: Dokumentarna fotografija je sveprisutna i prožima sve oblasti fotografskog izražavanja. Čak i neke veoma široko eksploatisane oblasti koje spadaju u mejnstrim izražavanja putem fotografije (bez bilo kakvih viših tedencija), kao što je, na primer, porodična fotografija, imaju veoma izraženu komponentu dokumentarnosti. Ako, pak, govorimo o užoj definiciji dokumentarne fotografije, dakle one koja je namenjena komunikaciji i medijskoj eksploataciji, ona je bila prisutna u nešto manjoj meri u bliskoj prošlosti i bila je, na neki način, rezervisana za uzak krug visoko obučenih profesionalaca. Međutim, sa današnjom tehnološkom revolucijom i, imajući u vidu činjenicu da ogroman procenat čovečanstva ima mobilni telefon sa kamerom i da svi postaju svedoci i dokumentaristi sopstvenog života kao i svega što se oko njih dešava – može se reći da je danas i ova oblast sveprisutna u dosta izmenjenoj formi.

PANČIĆ: Klasični mediji su bili osnovne platforme koje su davale vidljivost dokumentarnim fotografima. Kažem bili, jer danas toga, nažalost, nema u našim medijima. Opterećeni opstankom i preživljavanjem, odlaze u krajnost okretanjem “žutim” naslovima i sadržajem. Za ovakav vid novinarstva u našim medijima nema mesta kvalitetnoj dokumentarnoj fotografiji. Situacija u svetu je, naravno, višestruko bolja.

JOVANOVIĆ: Teoretski, svaka fotografija ima potencijal da bude dokumentarna i na taj način tumačena i upotrebljiva. Iz mog iskustva, u našem “regionu” (recimo ex SFRJ, Balkan, malo šire) ona je ekvivalent naprednog dadaizma sa elementima neshvaćenog futurizma prožetog apsurdom. Ni u svetu situacija nije sjajna, ali postoje poluigre i sistemi u kojima nešto što je kvalitetno i vredno pažnje, ima makar kakvu šansu da uspe. Makar to bio promil. U Srbiji je ta šansa ravna apsolutnoj nuli.

Vi ste relativno mlad fotokolektiv, koji je vrlo brzo uspeo da se pozicionira kao veoma kredibilan u domenu dokumentarne fotografije, ne samo u zemlji, već i van njenih granica. Kakva ste iskustva do sada imali sa “naručiocima posla” kod nas, a kakvi zahtevi stižu iz inostranstva?

RISOVIĆ: Mi smo od početka bili lokalno orijentisani, sanjajući globalne snove, ali smo ipak postal i ostali prepoznatljivi u našem dvorištu. To je i razumljivo, uzimajući u obzir teme koje obrađujemo kao i činjenicu das mo mi i danas kao sredina dosta izolovani i udaljeni od savremenih tokova u fotografiji. Iz ovoga proističe i ključna razlika – u našem okruženju pojedini ljudi i organizacije znaju za nas i relativno često nas angažuju za neke zajedničke projekte jer im je jasna vizija koju Kameradesi imaju i pronalaze se u tome.

PANČIĆ: Kod naših poslodavaca, shodno ličnom iskustvu, saradnja je na vrlo niskom nivou, gotovo da je nema. Loša platežna moć i nedovoljno obrazovan kadar koji bi prepoznao kvalitet su neke od glavnih karakteristika. Iskustva sa stranim poslodavcima su daleko bolja i kvalitetnija. Od same komunikacije sa fotografom, do preciznih uputstava za svaki zadatak su neke od bitnijih stavki koje bih izdvojio.

JOVANOVIĆ : “Stranci” znaju šta hoće, realni su, iskusni, precizni. Ako je u pitanu priča, vrlo su svesni šta “mogu da dobiju”, čemu se nadaju i koliki je vaš potencijal i kapacitet. Domaći mediji i “naručioci” ne razumeju uopšte iz koje dimenzije ste došli i zašto imate višeslojno komplikovana pitanja kada treba samo nešto da škljocnete i da to izgleda, onako, super, pošto vam je aparat preskup. Da zaključim, domaćeg naručioca posla u vidu dokumentarne reportaže i priče, nismo imali nikada, a sumnjam da ćemo, s obzirom na standard i obrazovanje kadrova koji medije vode, ikada imati.

Sa kojim se izazovima susrećete u poslu? Šta je ono što najviše muči fotografe koji se bave upravo dokumentarnom fotografijom u Srbiji, a šta je privilegija?

RISOVIĆ: Izazov je pronaći samoodrživ model, zavrteti točak koji bi donosio sigurnu i dovoljnu zaradu od ove oblasti fotografije, posvetiti se poslu do kraja kao freelancer i ići iz projekta u projekat.  Zasad u tome nismo uspeli, svi živimo od komercijalnih snimanja i balansiramo između dve krajnosti – onoga što volimo i u šta verujemo, i onoga što nam stavlja hranu na sto. Privilegija je čuti od nekog novog klinca blistavog pogleda, koji upija svet oko sebe svežim, neiskvarenim očima u želji da savlada sve izazove ovog poziva, da  kaže kako je počeo da se bavi fotografijom zato što se ugledao na vas i vašu ideju. Ne postoji ništa lepše ni značajnije od toga!

PANČIĆ: Izazovi: hronični nedostatak novca i nedostatak kvalitetnih platformi koje bi dale vidljivost dokumentarnoj fotografiji na onaj način na koji je to omoguceno i zemljama zapadne hemisfere. Prednosti: živimo u zemlji u kojoj nikada nije dosadno J

JOVANOVIĆ:  

Za - Tema na pretek.

Protiv – Nikoga ne interesuju u domaćim medijima.

Često za fotografe poput nas kažem da smo kao pank bend u 21. veku. Malo ljudi vas sluša, širi auditorijum ne zanimate, a vaši nastupi se sele iz hala u sale, iz sala u klubove, iz klubova u sobe. Publike je sve manje, para nikada nije ni bilo, a pivo je sve lošije i razvodnjenije….

U razgovoru sa ljudima koji vole da fotografišu, a nisu profesionalci, uvek se nameće isto pitanje – kako isključiti emocije kada se rade teme za koje treba imati “jak želudac“, a upravo tu emociju i trenutak preneti na fotografiju?

RISOVIĆ: Imali smo prilike da svašta doživimo tokom svojih karijera. Moglo bi se reći da čovek nikada ne isključi emocije u potpunosti, ali da se kroz bavljenje ovim pozivom nauči tome kako da stalno balansira na tankoj žici. Uvek treba biti prvo čovek, ali uloga fotografa je prevashodno da dokumentuje to što se oko njega događa, nadajući se da će vrednost tog dokumenta biti veća od vrednosti trenutka kojem je prisustvovao, pa ponekada čak i veća od vrednosti jednog ili nekoliko izgubljenih života – ukoliko postoji vera da će upravo taj dokument imati snagu da spasi hiljade drugih.

JOVANOVIĆ  To nije pitanje samo za ratna područja, već za bilo koji vid fotografisanja emotivnih, teških i “pipavih” tema. Lično, ja sam kukavica,i kada imam problem sa emocijama, sakrijem se iza fotoaparata i pokušavam da svet sagledam “kroz ekran”. Ne kažem da me emocije ne rastržu u tim trenucima, ali pokušam da umanjim njihov intezitet radeći ono što sam izabrao. Tokom poplava 2014. godine, pomagao sam u evakuacijama, gazio kroz vodu do grudi, smrzavao se I bio na ivici suza pričajući sa klincima, decom koja su bila nesvesna opasnosti u kojoj su se našli. Tokom izbegličkog talasa u poslednje dve godine, upoznao sam i video mnogo ljudi kojima je jedan osmeh i malo pažnje, možda dovoljno da im ulepša dan. Ljudi koji su ceo svoj život napustili u jednom danu. Bespomoćan si. I teško ti je. I onda podigneš aparat, malo se sakriješ i potrudiš da mnogima objasniš i preneseš kako si se osetio i šta to znači. I nadaš se da to ima smilsa i da će nekada, nekome, to što radiš pomoći i nešto značiti. Sebično je, verovatno, ali veruješ da radiš nešto za opšte dobro i lakše ti je…

Kada pogledate kroz vaš lični Kaleidoskop, od kakvih slika je sačinjen?

RISOVIĆ: Od neuhvatljivih trenutaka, nemih svedoka izgubljene trke sa vremenom.

PANČIĆ: Od fotografija koje predstavljaju moju percepciju sveta u kojem živim.

JOVANOVIĆ:  Od nadrealnih slika, situacija u kojima sam se našao i nadam se da ću se i dalje nalaziti, koje život čine beskrajno zanimljivim, drugačijim, realnijim nego bilo koja druga profesija na ovoj planeti. A mogao sam biti pekar, lekar, apotekar, advokat, kuvar, bilo šta….

  

 

 

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
User
Kaleidoskop
9.10.2016.

Fotografije se mogu povećati i videti u full rezoluciji sivim strelicama odmah ispod fotografije (ispod donjeg desnog ugla).

User
Ognjen
9.10.2016.

Odlične fotografije, samo velika šteta što ne mogu da se povećaju i vide u velikom formatu.

Vidi sve komentare
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box