Poznati škotski fotograf Hari Benson se prvi put upoznao sa Bitlsima 1964. godine kada je dobio zadatak da otputuje za Pariz da bi fotografisao njihov koncert u teatru Olimpija. U to vreme su Bitlsi bili popularan bend ali se još nisu probili kao globalni fenomen. Benson, koji se spremao da otputuje u Afriku, dobio je poziv svog urednika iz Daily Expressa koji mu je javio o promeni planova. Međutim, on nije bio zainteresovan da fotografiše muzičare jer je kao fotoreporter radio drugačije događaje.
U ekskluzivnom intervjuu za Kaleidoskop media Benson priznaje da je tek kada je čuo kako bend svira pesmu „All My Loving" osetio da ima pravu priču i da vredi da promeni planove.
Posle toga je usledilo novo poglavlje u njegovoj karijeri kao fotografa. Za samo dva dana od prvog nastupa Bitlsa, njihova pesma je dospela na vrh top liste u Americi i dobili su poziv da nastupe u šou Eda Salivena. Zajedno sa njima i Hari Benson dobija poziv da prati njihovo putovanje po Americi. Svi ti momenti sa njihovih putovanja, koncerata, susreta sa fanovima i poznatim ljudima zabeleženi su u knjizi „The Beatles - On the Road 1964-1966“ u izdanju renomiranog izdavača Taschen. Retko koji fotograf je imao takav pristup kao Benson ili priliku da bude na licu mesta u važnim trenucima u bogatoj karijeri Bitlsa.
Ali, Bensonova karijera nije tu stala. On je fotografisao brojne ličnosti iz sveta politike – napravio je intimne i privatne fotografije 12 američkih predsednika, fotografisao borce za ljudska prava i poznate glumce, sportiste i muzičare. Za vreme 60-ih izveštavao je sa protesta i nereda u Americi, kao i marševa koje je predvodio Martin Luter King, koji su se završavali brutalno. Istovremeno, on je pratio i predsedničku kampanju senatora Bobija Kenedija uključujući i noć kada je izvršen atentat na njega. Bensonova fotografija užasnutog lica supruge Etel Kenedi nad ubijenim mužem je antologijska. Tokom dugogodišnje karijere, koja i dalje traje, Benson je fotografisao poznate osamljenike poput šahiste Bobija Fišera ili pevača Majkla Džeksona, koji su u to vreme izbegavali svaki kontakt sa javnošću. Benson je prvi fotograf koji je ušao na ranč Neverland. On je radio i kao ratni fotoreporter iz Bosne, Iraka i Severne Irske. Njegova kamera zabeležila je čuvene fotografije Endi Vorhola, Džeka Nikolsona, Donalda Trampa, Šeron Stoun, Liz Tejlor, engleske kraljice Elizabete II, Frenk Sinatre, Ejmi Vajnhaus…
Pored brojnih nagrada i priznanja za svoj rad engleska kraljica ga je nagradila titulom Commander of the Order of the British Empire. O njegovom životu i radu snimljen je odličan dokumentarni film „Shoot First“ gde je na sjajan način dočaran svet selebritija i političara sa kojima je Benson radio.
Razgovaramo sa velikim imenom svetske fotografije Hari Bensonom koji je i dalje aktivan u svojoj 89. godina života i koji će uskoro zaokružiti 60 godina karijere.
Kada se pogleda vaš celokupan rad vidimo predivne i sjajne portrete poznatih ličnosti ali i teške i ponekad neprijatne dokumentarne fotografije. Po vama, kakvu ulogu ima fotoreporter?
Moja uloga je da fotografišem ono što gledam, a ono što gledate treba da informiše. To je uloga moje kamere i fotografije. Ranije je bilo samo važno da isporučujete dobre fotografije. Ja nisam bio rokenrol fotograf. Iako sam napravio mnogo fotografija Bitlsa i nekih drugih, ipak nisam skoro uopšte radio rokenrol priče. Međutim, svojevremeno sam fotografisao snimanje „Usa for Africa” projekat Kvinsija Džounsa.
Ali, vi ste imali instinkt da prepoznate te istorijske momente i da budete tamo prisutni.
Hvala vam. Ponekad se radi o nekom dobrom događaju, a ponekad o ne tako dobrom. Ako idete negde, treba da budete pametni i da ne razmišljate previše o emocijama onog koga fotografišete. Važnije je da razmišljate o svojim emocijama jer imate zadatak koji treba da ispunite. Ako dobro završite posao, onda ćete i dalje imati posao. Fotoaparat će uraditi sve što mu naložite da uradi. Ako pravite fotografije predsednika ne treba da zaglavite previše u čitanju i istraživanju o njemu. Treba da se ponašate prirodno u njegovom prisustvu i da se ne plašite. To ne znači da nećete biti nervozni nego da ne dozvolite da on vidi da ste nervozni.
Da li bi ste se saglasili sa mnom „da imati sreće znači da se treba dobro pripremiti za svaku situaciju“?
Apsolutno! Vi se nadate da ćete uspeti da uradite fotografiju koju ste zamislili u svojoj glavi ili u momentu dok fotografišete. Stvar je u tome da morate da uradite nešto što će naterati ljude da se kreću. Ako jednom sednu u stolicu i čim počnu da rade fensi portrete, onda ste ih izgubili. Ja želim da pokrećem ljude i da ih razmeštam svuda po prostoriji, prvenstveno da im ne bi bilo dosadno. To je od suštinskog značaja, jer se iz pokreta rađaju ključni momenti. 
Mnogi su vas primili u svoj intimni krug, od Bitlsa, pa do porodice Bobija Kenedija, od šahiste Bobija Fišera, pa do Majkla Džeksona. Da li je vaš lični pristup razlog zašto mnogi vole da sarađuju sa vama?
Ja radim vrlo brzo i njima je to veoma bitno. Ima mnogodobrih fotografa, koji su samo u prolazu. Ako vam daju odobrenje da ih fotografišete za nekakav dobar magazin kao što je bio Life, onda to rade zbog publiciteta jer se tako održava njihov imidž u javnosti.
Fotografije su te po kojima javnost percipira neku ličnost.
Da, a mi održavamo taj imidž. Mi ih prezentujemo kao interesantne ljude. To je i razlog zbog čega ne želim da radim u studiju. Posle pet minuta možete da se vratite na isto mesto i da uradite bolje fotografije. Čak i ako se vratite posle pet meseci, ponovo ćete uraditi bolje fotografije od prethodnih. To ne znači da nisam radio u studiju. Uradio sam stotinak studijskih fotografija koje su bile stavljene na naslovne strane velikih magazina. Da li mi se sviđaju? Ne puno, jer kod studijskih fotografija nedostaje spontanost. Ne deluju realno zbog te šminke i osvetljenja. Uvek imam nekakvo osvetljenje i to mi je sranje. Deluje mi sterilno. 
Kako se desilo da fotografišete Bitlse prvi put 1964?
Sasvim slučajno. Imao sam zadatak da otputujem u Afriku da fotografišem proglašenje nezavisnosti. To je bila mnogo veća priča. Jedno veče javili su mi da kažu da treba da idem za Pariz zajedno sa Bitlsima. Rekao sam im da putujem i da sam prošao standardnu proceduru sa vakcinacijom protiv raznih bolesti. Sutradan ujutru je trebalo da otputujem i rekli su mi: „U redu je, Hari, možeš da putuješ za Afriku.“ Malo pošto sam spustio slušalicu javio se urednik večernjih fotografija i rekao da je glavni urednik poručio da sledeće jutro putujem sa Bitlsima za Pariz.
Kakve su bile vaše prve impresije o bendu?
To što mi se najviše dopalo kod njih i što nije moglo da se zanemari jeste da je muzika bila vrlo dobra. Nisam bio srećan što sam dobio ovaj zadatak. Znao sam ko su oni, ali se bend tada još nije probio. To se desilo nekoliko dana kasnije u Parizu kada se njihova pesma „I Want to Hold Your Hand“ popela na vrh top liste u Americi. U Parizu, neposredno pre nego što je počeo njihov nastup, otišao sam do kola da uzmem neki deo opreme i kada sam se vratio, mogao sam da čujem stihove kako odjekuju: „Close your eyes and I'll kiss you“. To je predivna pesma i rekao sam sebi: „Imam pravu priču“. Drago mi je što nisam otputovao za Afriku jer su Bitlsi bili odlični. Slagali smo se vrlo dobro. Ponekad se činilo da je Džon vođa benda, a ponekad Pol. Džordž je imao veliki udeo u svemu tome, a Ringa nisu uzimali za ozbiljno, odnosno nije o sebi mislio da je dobar bubnjar.
Da li su bili kritični prema vašim fotografijama? Da li su imali svoje ideje o tome kako bi želeli da budu fotografisani?
Ne, nisu. Ja sam bio sa njima u sobi kada su završili koncert u Parizu. Neko od njih je spomenuo da su se prethodnu noć tukli sa jastucima. Normalno, moja pažnja se usmerila ka tome „da bi to bila stvarno dobra fotografija“ i bio sam u isčekivanju. Dve večeri kasnije ponovo sam se našao u njihovoj sobi, a njima je bilo javljeno da su broj 1 u Americi sa pesmom „I Wanna Hold Your Hand." Menadžer Brajan Epstajn samo što im je saopštio i oni su bili ludi od sreće. Rekao sam im:
„A, što ne napravite tuču sa jastucima? “. Svi su želeli osim Džona koji je rekao da je to detinjasto. Svi su se saglasili sa njim, međutim, nešto kasnije Pol se napio, a Džon se smestio iza njega i udario ga jastukom. Nije im trebalo puno i usledila je tuča jastucima.
Negde sam pročitao da je ta fotografija sa jastucima vaša omiljna fotografija koju ste ikada uradili.
Da, to je zbog toga što su Bitlsi i dalje sa nama. Njihova muzika je i dalje odlična. Vi mi postavljate ova pitanja jer su Bitlsi i dalje sa nama. Oni nisu neka obična grupa koja je nestala pre 20 ili 30 godina. Oni su i dalje veoma prisutni i ja sam srećan jer sam uradio njihovu najbolju fotografiju. Na njoj se dešava mnogo toga.
Ta fotografija u isto vreme izražava i nešto nevino i nešto nestašno. Ona je neinscenirani trenutak u kojem oni uživaju.
Da, nijedna od ovih fotograifja u knjizi nije inscenirana. Ja sam ih samo fotografisao kako se zabavljaju.
PROČITAJTE JOŠ NA KALEIDOSKOP MEDIA:
STIV AVERIL, INTERVJU - UZBUDLJIVA SARADNJA SA U2
MAJK GARSON: NEISPRIČANA PRIČA O BOUVIJU
To što je primetno u ovoj knjizi jeste bliskost fotografa i samog benda. Vi ste bili primljeni da budete deo njihovog unutrašnjeg kruga.
Kao fotograf, vi sami prisilno ulazite u taj krug. Na nekim od fotografija oni nose pidžame i spremaju se da odu na spavanje. Ali sa druge strane, ja se ne zbližavam sa ljudima. Ponekad naletim na Pola Makartnija, rukujemo se, ispričamo se, ali ja nisam prijatelj sa slavnim ljudima koje fotografišem. Tako želim i da ostane jer na taj način, održavajući distancu, ja sam mnogo objektivniji.
Ali, kako ste dobili poverenje njihovih menadžera, a i samog benda? Postoje fotografije gde pišu pesme u vašem prisustvu, kako putujete zajedno i sa njima ste u ključnim trenucima.
Oni su bili tako mladi, a ja sam radio u vrlo dobrim dnevnim novinama. Oni su dobijali nešto od nas, a mi smo održavali njihov imidž. Družio sam se sa njima i radio po nekoliko časova dnevno. Morate da se približite i da budete veoma brzi. U ovoj profesiji zabavni element je njen pridruženi deo, ali je ona jako ozbiljna jer morate da imate dobre fotografije. Ako radite kao fotograf i ako ljudi urade nešto glupo vi morate da ih fotografišete. Niste tamo da biste bili karika u njihovoj karijeri. Vi ste tamo da fotografišete nekakav trenutak. Vi želite da se posao što bolje završi u odnosu na ostale fotografe sa kojima ćete biti upoređivani. U ovom poslu postoji takmičarski aspekt. Ako imate nekog bitnog, nemojte da mu dozvolite da prođe lako. Kada postanu ljubazni sa vama i čim počnete da im se dopadate, onda je vreme da im kažete da se svuku i da skoknu u jezero, ako znaš na šta mislim. Napravite pritisak jer se taj momenat neće ponoviti. Sa druge strane, imaćete najbolju fotografiju od njih ikada. 
Koja vam je uspomena najdraža dok ste bili zajedno sa bendom?
To je defnitivno tuča sa jastucima. I ja sam bio srećan tada. Tu noć su i meni rekli da ću da putujem u Njujork sa njima, a zatim za Majami gde smo otišli da se kupamo u moru. Ali, sve vreme sam ja radio. Nikada nisam rekao „sada ću da ostavim fotoaparat“. To je poslednja stvar koju bih uradio.
Znači, vi im niste davali nikakve instrukcije?
Ne, ja sam uvek bio blizu ali sam se trudio da ne budem dosadan. I ja sam bio mlad. To što važi sada važilo je i tada.
Kada ste pretraživali arhivu za knjigu „The Beatles - On the Road 1964-1966“ da li ste naišli na neko iznenađenje?
Da, bilo ih je i reći ću vam šta se desilo. Same fotografije su bile veoma dobre. Znam da zvuči kao samohvalisanje, ali te fotografije su bile vrlo dobro urađene. Ti trenuci su se dogodili pre 62 godine, a oprema nije bila tako dobra kao sadašnja.
Da, ali ove fotografije imaju svoj karakter.
Fotografija sa tučom jastucima i veći deo njih su fotografisani Rolejfleks fotoaparatom i kažem sebi, hvala Bogu zbog toga jer nikada nisam imao asistenta. Rolejfleks je predivan fotoaparat i voleo bih da sam ga češće koristio.
Kakav je bio vaš odnos sa članovima otkako su se Bitlsi raspali?
Nismo imali nikakav kontakt. Uvek sam išao svojim putem. Pre par meseci video sam se sa Polom i izgrlili smo se. Sve se završava na tome. Ali, tako je sa svima koje sam fotografisao. U svojoj karijeri sam fotografisao 12 američkih predsednika. 
Da li ste bili šokirani kada ste upoznali Marka Čepmena, koji je ubio Lenona, i koji vam se tada izvinio zato što vam je „ubio prijatelja“?
Znao sam šta mogu da očekujem od njega, ali sam u isto vreme hteo da mi pokaže malo od svog ludila. On je to i pokazao time što je skakao naokolo i uperio prst u slepočnicu kao da je pištolj. Rekao sam mu da je uradio užasnu stvar i on je to znao. Pitao sam ga zašto je to uradio i on je rekao da ga je Džon Lenon opsedao čitavog života preko pesama.
On je bio možda prvi indikator za ono što je sada široko rasprostranjeno - ambicija da se bude „selebriti“ po svaku cenu.
Da, tako je. Ima mnogo takvih ljudi za koje je evidentno čim im se približite. Čepmen je hteo autogram i vidite šta se posle desilo. 
Ponekad vaše fotografije znaju da budu uznemirujuće. Vi ste bili prisutni kada se dogodio atentat na senatora Roberta Kenedija, radili ste kao ratni fotoreporter u Bosni, Iraku i Severnoj Irskoj. Da li postoji granica između onoga što treba da se objavi, a šta ne treba?
Ponoviću ono što sam rekao na početku. Ja nisam rokenrol fotograf već fotoreporter. Prošao sam kroz pakao u Bosni, atentat na Roberta Kenedija, veliku glad negde – za sve ovo je bio potreban fotoaparat, a fotografije ne lažu. Ne lažu. Kada se vama obraćam, to radim preko svojih fotografija. One pričaju o tome šta se dogodilo, kako je bilo i kako je mirisalo. Ne, ne mislim da treba da ima nekakvih granica. Čak i fotografije Bobijevog atentata. Ja sam fotografisao jednu sliku, a onda sam otišao. Nisam mogao da uradim više jer mi se dopadao taj čovek. Bar jednom godišnje ručam sa Etel Kenedi i sa njihovom ćerkom Keri Kenedi. One tačno znaju ko sam ja.
U vezi sa atentatom na mlađeg Kenedija, ljudi me uvek pitaju: „Da li imaš noćne more zbog toga?“ jer sam negde rekao da se budim noću i da razmišljam o tom događaju. Nemam nikakve noćne more, kao što ljudi kažu, ali sam im rekao da bih imao noćne more da nisam napravio tu fotografiju. Ti momenti su bili veoma teški, skoro grozni. Znao sam da je oko mene njih šestoro ranjeno dok sam menjao film. Jednostavno morate da uradite to. Toliko! 
Druga polovina 60-ih je bila teška za SAD i vaš fotoaparat je bio svedok propasti pokreta za građanska prava i protestnih marševa, predvođenih Martinom Luterom Kingom, koji su često završavali sukobima sa policijom.
To je bilo užasno. Takva je bila situacija u Misisipiju. Po meni, tokom 60-ih, Amerika je doživela nervni slom. Martin Luter King, Džek Kenedi, Bobi Kenedi su ubijeni. Tu je i bio kraj Pokreta za građanska prava, a ljudi su palili gradove. 
Šta po vama imaju zajedničko umetnici, političari, demonstranti, borci za građanska prava i svi oni koje ste fotografisali tokom godina?
Skoro svi sa kojima sam radio su se trudili da rade u korist mira u svetu. Svi su želeli da iza sebe ostave nešto bitno. Voleo sam da beležim sve te trenutke, ipak nikada nisam želeo da dobijam pozive od njih. Recimo od Makartnija ili Lenona, jer bi to bilo: „Hej, Hari, molim te da ne koristiš fotografiju gde udaram Džona“. Nikada se ne javljam na telefon. To važi za sve koje sam fotografisao.
PROČITAJTE I: STIVEN ŠAPIRO - FOTOGRAF SA VRHA SVETA
Komentari