Fotografija
fotografija/20.10.2016.

Bez cenzure

fotografija
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
Autor fotografije:

Piše: Dragana G. Ivanović

Ženskih dokumentarnih fotografa u Srbiji je veoma malo. Posebno onih vanserijski talentovanih. Kaleidoskop vam predstavlja Oksanu Toskić, fotoreporterku  posebnog senzibiliteta i “nerva” da zabeleži, za mnoge nevidljive momente. Oksana je urednik fotografije magazina Kaleidoskop, a našim čitaocima prenosi svoj unutrašnji doživljaj u obavljanju ovog, za mnoge još uvek, “muškog” posla.

- Kao neko ko je počeo u dnevnim novinama, vremenom menjajući redakcije i režime, u jednoj karijeri koja je tek na početku, šta možeš da kažeš, iz perspektive dokumentarnog fotografa, o stanju u Srbiji, ali i fotografiji koja oslikava to stanje?

I ja, kao i ostale kolege dokumentarni fotografi, ne radimo za režim, niti radimo protiv njega, mi jednostavno radimo naš posao. Nisam sigurna da mi u dokumentarnoj fotografiji imamo stav povodom režima, jer na isti način radimo i režim i opoziciju. Mi stanje u zemlji ne  vidimo kao ostali ljudi, čak ni kao novinari. Tu su i cenzura i autocenzura, ali najbolji primer su za to konferencije za novinare na kojima ja vidim čoveka, a svi ostali političara. Dokumentarni fotografi vide stvari iz drugog ugla i pokušavaju na fotografijama  da prenesu to onako kako zapravo  jeste. Ne mogu da “isfejkujem“ slike.  Desilo se da su moje slike na neki način zloupotrebljene, kao  u slučaju „fabrike boljeg života“, Geoks. (prim. aut. Fotografija Oksane Toskić postavljena je kao ilustracija za satirični tekst na portalu Njuz net).

printscreen njuz.net

- “Geoks“ je postao simbol silovanja boljeg života u zemlji u kojoj bolji život postoji samo u obećanjima?
Ne znam da li da me plaši ili da me raduje što su moje slike ilustrovale “Geoks”. To je bila neka realnost  koju j nisam želela da pokažem, niti sam želela da je ne pokažem, a opet sa druge strane, nije mi žao.  Ja sam slikala ljude koji slušaju govornike u fabričkom pogonu, kako su oni bili raspoloženi, ja ne znam.



Autor fotografije: Oksana Toskić

- Pričajmo o cenzuri.  Da li je u Srbiji kompliment kada ti cenzurišu fotografiju?
Jeste. Ali ja to nisam doživela. A volela bih.

- Da  li je istina da fotograf, dok posmatra svet kroz objektiv, nema i ne sme da ima emocije prema onome što dokumentuje ili je previše emocija u svemu? Dolaze li one retroaktivno?
Emocije me stižu kada dođem kući i ostavim opremu. Inače sam jako emotivan i impulsivan čovek. Aparat malo udaljuje od situacija, ljudi i emocija koje slikam, ali postoje momenti kada nije lako. Nije sramota nervirati se, ni plakati, ali je važno ostati objektivan. Ponašanjem ne smeš da utičeš na situaciju kojoj prisustvuješ.


Autor fotografije: Oksana Toskić

- Koliko je teško  biti dokumentarni fotograf u Srbiji? Danas se sve svelo na preživljavanje, tezgarenje, jurcanje sa jednog posla na drugi, sa jednog snimanja na drugo... Postoji li uopšte u takvim uslovima dokumentarna fotografija u Srbiji kao pojam?
Postoji. To nije ni novinska, niti agencijska fotografija. U Srbiji postoji nekoliko dokumentarnih fotografa i dokumentarna fotografija se razvija, napreduje.

-Ugledaš li se na nekoga?
Da. Na Kameradese, kao fotokolektiv, a tu je i nekoliko izvanrednih pojedinaca.

- Nekako se stiče utisak da je dokumentarna fotografija utopija...
Jeste. Ne plaća račune, nije nešto od čega možeš da živiš, ali nije tako samo u Srbiji. Tako je svuda u svetu. Ovaj posao ima tu jednu začkoljicu, a to znaju i novinari i fotografi, koja se zove: “koje radno vreme?“. Tu nema od devet do pet, ti si izabrao da budeš stalno na poslu i radiš to i živiš to. Plaćanje računa je na jednom tasu vage, a na drugom emotivna ispunjenost. Ali ti želiš da budeš plaćen za posao koji voliš, a pritom ga i dobro radiš.

- Praviš li razliku između onoga što slikaš po jačini emocija? Da li su događajiji nabijeniji emocijom, na srećan ili tužan način, veća satisfakcija za fotografisanje?
Ako tebe radi adrenalin koji visi u vazduhu, to je savršeno. Onda si na istom emotivnom stupnju kao i događaj. Ja se u stvari hranim emocijama i emotivnim nabojom događaja. Ljudi su svuda isti. Imaju iste emocije, iste stavove. Nekad pogrešne, nekad prave, ali je to subjektivno. Drugi vole da vide patnju. Ljudi vole patnju. Ako se dešava nešto, a niko ne vidi koliko je ljudim loše u tom trenutku, to  će ostati nezapaženo. Najbolji primer za to su bile poplave. Da fotografi nisu bili tamo, niko ne bi video celu sliku toliko blizu i toliko brzo. Ni ljude u prihvatilištima, ni poplavljena domaćinstva, mrtve životinje. Mi smo most između patnje i ljudi koji žive ušuškano i daleko od toga. To je dokumentarna fotografija. Mi prikazujemo  svet kakav jeste, a vi vidite šta ćete da radite sa tim. U tim trenucima je važno zadržati ljudskost i pokazati ljudima koje slikaš da ti je stalo

- Zašto je neko ko je rođen u Rusiji došao u Srbiju, video je i ostao?
Fotografija. Život. To dvoje ne razdvajam. U tome sam do srži i to je najbitnija stvar koja me zanima. Moskva je severnije, a samim tim i manje emotivna. Tamo ne postoje ljudi koji lako i rado izražavaju emocije. To sputava u životu i u fotografiji. Uostalom, ja sam u Srbiji već sve počela od početka, jer sam se u Rusiji bavila samo komercijalnom fotografijom. 


Autor fotografije: Oksana Toskić


- Kako je moguće da te u Srbiji ništa nije demotivisalo?
Moguće je! To je stav u životu. Ja imam cilj i idem prema njemu, ne mogu da stojim u mestu. U trenutku kad se ušuškam, ne mogu da funkcionišem.  Uvek bi trebalo nešto što će da te šutne u dupe da se pokreneš. Svesno sam otišla iz toga i došla u ovaj haos. U Srbiji je teže, al je zato i lepše.


Pobednička fotografija konkursa PressPhotoSrbija2012 u kategoriji Blic Vest. Autor fotografije: Oksana Toskić

- Osim što si stranac, ti si i žena. Kad ljudi kažu “fotograf“, automatski se pomisli na muškarce. Malo je žena u dokumentarnoj fotografiji. Da li te to u stvari sputava?
I da i ne. Urednici i nadređeni su me mahom čuvali, nisu me slali na terene koji su fizički prezahtevni ili rizični. Muškarac u vodi može da provede pet sati, ili da na minusu provede ceo dan, ali žena ne baš uvek. Uostalom, fotografija nema pol.

- Veruješ li u sebe?
Pa, i ne baš uvek. Teško je bilo biti stranac u Srbiji sa aparatom i ja stalno moram da se dokazujem, plus zavisiš od ljudi koji su zatucani. Trebalo se okružiti ljudima koji su širokih shvatanja i koji me ne vide samo kao „malu Ruskinju“. Bilo ih je teško naći, ali sam ih našla.


Autor fotografije: Oksana Toskić

Pročitajte još:
Nikola Dragomirović: Smeh i suze
POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
User
Dragana N.
22.10.2016.

Bravo za pametnu fotografkinju!!!!

reklama box
reklama box
reklama box
reklama box