Razgovarale: Miona Kovačević, Biljana Đogić / Foto: Marko Rupena, Nemanja Boškov, Dumitru Zaharia
Jedan od najznačajnijih rumunskih živopisaca srednje generacije, Mihaj Koman (Mihai Coman), već godinama zauzima istaknuto mesto na savremenoj sakralnoj umetničkoj sceni Evrope. Profesor je na Pravoslavnom teološkom fakultetu Univerziteta u Bukureštu, gde predaje crtež, boju i kompoziciju u okviru vizantijskog vizuelnog sistema. Sa srpskom umetničkom scenom povezan je blisko, višeslojno i kontinuirano - kao pedagog, saradnik i umetnik koji često izlaže u Beogradu.
Razgovor sa njim vodili smo u okviru projekta „Srpska kultura u fokusu Uneska”, koji savremeno kulturno nasleđe sagledava kao živ i dinamičan proces.
Rođen u Rumuniji 1979. godine, svoje akademsko obrazovanje iz oblasti konzervacije i restauracije umetničkih dela završio je na Univerzitetu lepih umetnosti u Bukureštu, a magistrirao je pastoralni i liturgijski život na istoj teološkoj školi. Doktorirao je vizantijski ikonopis na Teološkom fakultetu Nacionalnog i Kapodistrijskog univerziteta u Atini, gde je jedno vreme bio i student prof. Jorgosa Kordisa.
Mihai Coman u Beogradu na izložbi Svetlost Logosa, 2025.
Mihai Koman je izlagao po pozivu na izložbi Svetlost Logosa 2025. gde je bio i jedan od učesnika dvodnevnog masterklasa sa zajedničkim slikanjem uživo.
Komanovo stvaralaštvo i promišljanje živopisa otvaraju važna pitanja o zajedničkom duhovnom prostoru pravoslavne kulture, o ravnoteži između nasleđa i ličnog umetničkog izraza, kao i o ikoni kao jeziku koji prevazilazi granice, a pri tom ostaje duboko ukorenjen u liturgijskom iskustvu. U razgovoru smo se dotakli i odnosa sadržaja i stila, istorijske istine i savremenog izraza, jednostavnosti i jasnoće kao važnom elementu ikonografskog jezika.
Njegovi odgovori doprinose razumevanju ikone i freske ne samo kao umetničkih dela, već kao kulturne prakse i zajedničkog pamćenja, u skladu sa savremenim Uneskovim pristupom očuvanju i prenošenju nematerijalnog kulturnog nasleđa.
Foto: Mihai Koman
Kakvi su vaši utisci sa izložbe Svetlost Logosa i celog događaja, uopšte?
Moje učešće na ovoj izložbi i sam pogled na izložbu doneli su mi ogromnu radost, iz više razloga. Jedan je, naravno, bilo prisustvo Njegove svetosti Patrijarha srpskog gospodina Porfirija. Zatim, bila mi je čast da učestvujem na jednoj tako lepoj izložbi u gradu u kojem imam mnogo prijatelja. Ali, najvažnije od svega je to što izložba pokazuje jedinstvo pravoslavne kulture koje ne poznaje granice, geografska područja i zemlje.
Naša vera nas je spojila i pokazala, nama a i drugima, da imamo zajedničku osnovu i zajedničku kulturu. Mi smo, zapravo, isti ljudi. Možda govorimo različitim jezicima, ali u crkvi govorimo istim jezikom. Ikona je ista za sve nas. Kroz stvaranje ikona svi razumemo istu stvarnost. To je naš zajednički jezik, što je fantastično, jer nas čini delom iste zajednice, crkvene, univerzalne zajednice. U crkvi nema granica.
Ikona "Anđeo", 100x100 cm, koju je Mihai Coman izlagao 2025. u Beogradu na izložbi Svetlost Logosa
Ali, možemo li govoriti o nekim razlikama, kada su u pitanju različite pravoslavne zemlje i njihov stil ikonopisanja?
Kroz istoriju ikonopisa, kroz vekove, zabeleženo je mnogo stilova. Postoje dva ugla posmatranja. Jedan je da se ikonopis u celini razvio od osnovnog oblika, preuzetog iz starogrčkog, ali je evoluirao u veoma funkcionalan jezik, u liturgijski oblik umetnosti. To znači da ima strukturu koja nam donosi sadržaj, dogmatski sadržaj, zapravo istorijsku stvarnost, jer govorimo o prikazivanju nekih istorijskih činjenica, istorijskog prisustva, hipostaze.
Svetitelji su bili hipostazno prisustvo, jedinstveno postojanje u istoriji. Mi to prikazujemo i to je istina koju ne mogu promeniti ni vekovi, ni geografska područja. Jer, ako promenimo portret Hrista, onda predlažemo laž, kao što su to uradili u renesansi. Koristili su svoje savremenike kao modele za različite svece i to je dovelo do problematičnog odnosa, jer nismo mogli da se povežemo sa Hristom kroz neki drugi portret.
Druga perspektiva je da, pored istine i istorijske stvarnosti i strukture slike, postoji stil kao poseban deo umetničkog jezika. Imamo, dakle, sadržaj i stil – način na koji stavljamo reči u rečenicu. Stil je veoma lična stvar. Menjao se tokom vekova i menjao se čak i među slikarima jedne škole, jer svaka osoba mora veoma živo da učestvuje u činu slikanja, kao što to čini u evharistiji.
Mihai Coman u Beogradu, master klas slikanja u Galeriji Kolarčeve zadužbine, 2024.
U kom smislu?
Na evharistiji smo prisutni sami. Naše prisustvo je definisano našom ličnošću. Naša vera je veoma lična. Nije kao u vojsci gde svi radimo stvari na isti način. Naravno, postoji ceremonija i moramo poštovati druge, ali smo prisutni na veoma ličan, intiman način.
Zašto? Zato što je stvarnost crkve odnos između njenih članova i zajednice, svakog člana i Boga i svetaca. Odnos ne može biti stvar nečega neličnog. Ljubav može biti samo veoma lična. Morate biti ono ko ste, inače neće funkcionisati. Isto je i u crkvi, u odnosu između različitih ljudi ili između ljudi i Boga.
Foto: Mihai Koman
Da li se to odnosi i na živopis?
Tako je, isto je i sa živopisom. Ne možemo menjati dogmu crkve i istorijske aspekte događaja koji su se odigrali pre 2000 godina, ali moramo biti veoma lični u načinu na koji se izražavamo, u načinu na koji ih prikazujemo.
Ja nikada ne mogu da govorim kao Sveti Jovan Zlatousti, ali ga mogu citirati i, ako želim nekome da kažem kako ja to razumem, koristiću svoje reči, predstavljajući i prikazujući svoje iskustvo u vezi sa tim tekstom ili tom stvarnošću liturgije ili ikonom. Dakle, moram biti ličan. Ne mogu da kopiram nekoga kada je reč o ljubavi.
Ikona ima dve veoma važne komponente: sadržaj i jezik. Jezik se može promeniti, kao što Bibliju prevodimo na različite jezike. To ne menja istinu sadržanu u tekstu. Ali način na koji je napisan, ili font, to se već tiče stila. I to ne smeta sve dok je čitljivo.
Naravno, mudro je odabrati stil koji, na neki način, odgovara stvarnosti koju izražava, koji je s njom harmoničan. Kao i sa odećom – biramo je u skladu sa događajem na koji idemo. Stil je nešto što definiše našu ličnost. To je kao rukopis: svako od nas piše drugačije. Danas je sadržaj važniji od kaligrafije. A stil je važan utoliko što može pomoći da se sadržaj prenese, ali može i da ga blokira.
Ako koristite komplikovnu filozofsku retoriku lako možete izgubiti pažnju ljudi koji su manje obrazovani, iako je, možda, sadržaj koji želite da prenesete veoma važan i kvalitetan. Ako ne koristite pravi jezik, koji pomaže da sadržaj dopre do njih, onda imate problem.
Mihai Coman u Beogradu, 2025. master klas slikanja na izložbi Svetlost Logosa
Cilj je, dakle, u pojednostavljivanju?
Zašto koristiti veoma sofisticiranu kompozicionu šemu da bi gledalac razumeo prikazanu istinu? Da biste bili svedok prikazane istine i prisustva, možete koristiti i veoma jednostavne metode.
Karakteristika jezika ikonopisa, kako se razvijao do srednjeg veka i kasnije, bila je zasnovana na jasnoći i jednostavnosti. Taj umetnički jezik uspeo je da odoli većini osvajanja zapadne umetnosti, ne zato što ikonopisci nisu bili u stanju da postignu perspektivu, kjaroskuro ili druga umetnička dostignuća, već zato što su ona bila previše komplikovana i postojala je opasnost da daju drugi pravac slici i da je „otežaju” posmatraču.
Moj profesor, kome mnogo dugujem, Jorgos Kordis, uvek me je oduševljavao time kako je umeo da prilagodi svoj govor onome kome se obraća. Njegov cilj je uvek bio da što lakše i brže prenese sadržaj.
Foto: Mihai Koman
Koliko dugo ste učili kod Kordisa?
Prvi put sam upoznao profesora u Atini dok sam još bio u srednjoj školi. Išao sam da upoznam i neke druge grčke ikonopisce. Kada sam stigao u njegov atelje, dočekao me je sa velikom radošću i od tada sam veoma duboko povezan sa njim.
Nisam bio njegov 'šegrt', već sam povremeno odlazio u Atinu, postepeno ga upoznavao i provodio kraće vreme s njim. Kasnije sam, 2008. godine, pisao doktorat pod njegovim mentorstvom. Nikada nismo slikali zajedno, ali sam tri godine pohađao njegove časove na Bogoslovskom fakultetu i privatnu školu ikonopisa.
Najvažnije što sam iz tog odnosa poneo jeste razumevanje da je umetnički jezik ikone duboko i realistično povezan sa prikazanom stvarnošću. To nije simbolički jezik, već funkcionalan jezik. Plastični i slikarski elementi raspoređeni su na određen način, bez obzira na stil, tako da ikona funkcioniše slično kao što je liturgijsko osvetljenje potrebno životu.
Mihai Coman, Bogorodica Brzopomoćnica, 35x40 cm
Vaš stil je veoma prepoznatljiv – na mnogim delima dominiraju žute i oker nijanse. Da li iza toga stoji neka svesna odluka?
Ne. Ja sam radostan čovek i zato volim boje. Verujem da u mom koloritu nema ničeg neobičnog, neklasičnog ili novog. Moj izbor su čiste boje.
Ikone, uopšte, funkcionišu na čistim, jasnim oblicima i bojama. One omogućavaju posmatraču da lakše razume i „pročita” ikonu. Oblici takođe treba da budu jasni. Sve to unosi spokoj. Posmatrač se ne muči da razume.
Da li u pravoslavnoj ikonografiji boje imaju simbolički značaj?
Ne, one nemaju simboliku. Imam veoma jednostavan argument za to. U crkvama postoji veoma mali broj osnovnih boja. Istu crvenu, na primer, koristimo i za Bogorodicu i za Hrista i za Svetog Đorđa – to je jedina crvena koju imamo.
Važno je ostvariti jedinstvo boje koja 'putuje' kroz ceo oslikani zidni ansambl i daje dinamiku i ritam kompozicijama.
Što se tiče žute boje koju koristim, ona je topla, boja svetlosti, veoma prisutna u našoj tradiciji. U pravoslavnim crkvama sveće su žute, a ne bele kao u zapadnom hrišćanstvu. Bela je boja čistote. Mi ne tražimo čistotu. Boja naših sveća govori o žrtvi – o žrtvi pčele koja pravi med i vosak, o našoj, beskrvnoj žrtvi koju prinosimo oltaru.
Prilog je deo projekta Srpska kultura u fokusu UNESKA, kojim Kulturni centar Kaleidoskop obeležava 850. godišnjicu od rođenja Svetog Save i na poziv UNESCO-a se priključuje globalnoj proslavi obeležavanja dvadesetogodišnjice Konvencije o kulturnoj raznolikosti.
Projekat je sufinansiran od strane Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
PROČITAJTE I:
IKONOPIS DANAS: TRADICIJA U POKRETU
SVETLOST LOGOSA: SUSRET UMETNIKA SVETA
IKONA: OD ZANATA DO SAVREMENE UMETNOSTI
Komentari