svetlost logosa/18.02.2026.

Tkanje svetlosti: Živi jezik ikone

Marija Vukosavljević
Marija Vukosavljević

Autor fotografije:

Razgovarala: Miona Kovačević / Foto: Marija Vukosavljević

U okviru projekta „Srpska kultura u fokusu Uneska”, koji savremenu sakralnu umetnost posmatra kao prostor u kojem se nasleđe ne čuva samo kroz konzervaciju,već se neprestano preoblikuje i progovara novim likovnim jezikom, razgovaramo sa Marijom Vukosavljević, umetnicom koja je tradicionalni vez izvela iz dekorativne sfere i postavila ga u središte ikonografskog izraza.

Obrazovana na Odseku za dizajn tekstila Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, Marija je svoj umetnički put oblikovala i kroz šestogodišnji boravak u manastiru Gradac kao iskušenica, gde se, između poslušanja i lične potrebe za slikanjem, rodila njena prva ikona u vezu. U njenom radu tekstil nije samo materijal – on postaje nosilac pamćenja, dodira i topline, prostor u kojem se prepliću duhovno iskustvo, ručni rad i savremeni umetnički izraz.

Marija Vukosavljević u ateljeu

Njene ikone, nastale od „krpica” sačuvanih iz bakinih škrinja i zaboravljenih garderobera, pokazuju da je tradicija i te kako živi jezik današnjice. U tom smislu, vez u njenom stvaralaštvu postaje primer nematerijalnog kulturnog nasleđa koje ne opstaje u vitrini, već u rukama, kroz spor i taktilan proces rada koji, baš kao i molitva i duhovno sagledavanje, zahteva apsolutnu prisutnost.

Završili ste Fakultet primenjenih umetnosti, Odsek za dizajn tekstila. Kada i kako ste se opredelili da taj zanat prenesete u crkvenu umetnost?

Opredeljenje za crkvenu umetnost kod mene je vezano za moj litugijski život. Tokom studija sam vežbala ikonopis i započela vez plaštanica i pokrova.

Vez se u crkvenoj umetnosti koristi od davnina, ali kao dekoracija bogoslužbenih predmeta. Vi ste mu dali „glavnu” ulogu. Zašto? Kakav je Vaš odnos prema vezu?

Kada sam diplomirala, otišla sam u manastir Gradac sa ubeđenjem da ću učiti ikonopis. Pošto su već tri sestre bile aktivne na ikonopisu, igumanija Efimija mi je dodelila da radim ,,ono moje sa tekstilom.“ Zbog ovakve odluke sam bila ljuta u početku, ali i rešena da poslušam. Osnovale smo radionice za tkanje, vez i pletenje. Vezla sam plaštanice, odežde i sve što je bilo potrebno za crkvu. U slobodno vreme sam pastelom, flomasterima i raznim vrstama olovki crtala ikone svetih žena. To je bio moj način da radim ono što mi je dodeljeno i ono što volim – da slikam. Jednog, dugoočekivanog dana, igumanije nas je obavestila da svako ko želi može uraditi ikonu Svetog Pavla za izložbu. Tom prilikom je nastala moja prva ikona u vezu koja je bila odabrana za izložbu u Galeriji „Progres”. Tako je moje opredeljenje za likovni medijum sazrelo između ljutnje i monaškog poslušanja.

Vez je po prirodi spor, ponavljajući i telesni proces. Da li u tom ritmu vidite i njegovu duhovnu dimenziju – kao oblik molitve ili sabranosti?

Tekstil u umetnost unosi dimenziju teksture i taktilnosti. Sve faze izrade, od pređe, bojenja, tkanja, pustovanja, do veza, vezane su za naš dodir. Pređa uvek prolazi kroz prste i stalno ste u direktnom fizičkom kontaktu sa njom. Sve navedeno iziskuje pažnju, koja je preduslov molitve i duhovnog sagledavanja. Ako niste prisutni, žica je „otišla", a onda sledi paranje i novi početak.

Koliko je to iskustvo iz manastira uticalo na vaše umetničko sazrevanje i sam doživljaj ikone i onoga što ona predstavlja?

Manastir Gradac je imao veliki uticaj na mene u svakom smislu. U tamošnjoj atmosferi, u kojoj sam duhovno odrastala, spontano je definisan i moj umetnički ukus. Onde sam naučila da negujem svoj lični izraz i slobodu u stvaranju koju sam već stekla na fakultetu. Svakodnevna bogosluženja, zajednički poslovi, čitanje žitija, gledanje ikona i sestara, koje su bile žive ikone, utcali su da osetim da je ikona prisustvo samog svetitelja.

Recite nam nešto o materijalima koje koristite u svom radu. To su često delovi nekih korišćenih pa odbačenih predmeta, zar ne?

Od samog početka sam koristila takozvane ,,krpice”, koje većina nas čuva iz različitih razloga.To su ostaci skupocenih materijala za šiće ili onih koji su nam jednostavno lepi, pa nemamo želju da ih bacimo, iako ne znamo šta bismo radili sa njima. Kada se pročulo da recikliram tekstil i da ga koristim za izradu ikona, počeo je da pristiže sa svih strana sveta, iz bakinih škrinja, misterioznih tavana i skupocenih garderobera. Moja želja je bila da se kombinovanjem različitih materijala kreativno ispoljim. Tako je blago koje smo čuvali iz različitih sentimentalnih pobuda počelo da dobija novi život, a njihovo prethodno sakupljanje pravi smisao.

Izlagali ste i u inostranstvu, od Rima do Bolivije. Kako je tamošnja publika reagovala na vaše radove?

Izložbe u inostranstvu pokazale su mi da raznovrsna publika reaguje identično, a to znači intuitivno, čak i bez poznavanja pravoslavnog konteksta. Taktilnost, toplina tekstila i izraz u očima svetitelja doprinose da se gledaoci povežu sa sadržajem na prvi pogled.

Da li imate utisak da ikona na tekstilu menja odnos posmatrača prema slici – da je čini prisnijom, „bližom telu”, bližom posmatraču?

Smatram da tekstilna slika može promeniti odnos posmatrača prema ikoni uopšte. Čovek je jedino biće koje se odeva od rođenja. Toplina tekstila, koja je milenijumima neraskidivo srasla sa ljudskom kožom, čak i na nivou sllike briše sve distance.

Kako izgleda Vaš dijalog sa tradicijom: gde se ona završava, a gde počinje Vaš lični izraz?

Odnos sa tradicijom je svakako prisutan kroz učenje i tehnike koje koristim. Smatram da je ta prisutnost više na intuitivnom nivou, da je to prostor koji se neprestano obnavlja. Tradicija je jezik, dok je moj lični izraz način na koji taj jezik koristim.

Kako ocenjujete aktuelnu scenu savremene sakralne umetnosti u Srbiji i u regionu?

Raduje me što svedočim vremenu u kom vidim hrabrost umetnika koji veruju Bogu i svom daru. Svaki plodan period u umetnosti pripremao je teren narednom za iskorak u novi, kreativni izraz.

U kontekstu savremenih rasprava o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa, kako vidite mesto veza danas: kao zanata koji se čuva ili kao živog jezika koji se razvija?

U kontekstu očuvanja nematerijalnog kulturnog nasleđa, vez vidim pre svega kao živi jezik, a ne samo kao zanat koji treba konzervirati. Kako bi ostao živ, on mora da se koristi, čime se razvija i bogati. Tek u takvom usavršavanju vidi se i njegov smisao i cilj.

Da li imate utisak da se ljudi ponovo vraćaju ručnom radu kao načinu za opuštanje i leku protiv stresa i brzog načina života?

Imam snažan utisak da se ljudi danas ponovo okreću ručnom radu – ne samo iz nostalgije, već iz potrebe za usporavanjem i povratkom sebi. Ručni rad postaje prostor odmora, tišine i unutrašnje ravnoteže, kao svojevrsni odgovor na ubrzan način života.

Prilog je deo projekta Srpska kultura u fokusu UNESKA, kojim Kulturni centar Kaleidoskop obeležava 850. godišnjicu od rođenja Svetog Save i na poziv UNESCO-a se priključuje globalnoj proslavi obeležavanja dvadesetogodišnjice Konvencije o kulturnoj raznolikosti.

Projekat je sufinansiran od strane Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.