Pozlatarstvo i ikona: svetlost ikonopisa

Razgovarala: Miona Kovačević / Foto: Anđelija i Todor Lepčević

U okviru projekta „Srpska kultura u fokusu Uneska”, koji kroz savremenu sakralnu umetnost istražuje načine na koje se kulturno nasleđe ne samo čuva, već i aktivno razvija, razgovarali smo sa Todorom Lepčevićem, umetničkim pozlatarom čiji rad pomera granice klasičnog ikonopisa.

Njegove ikone u punoj pozlati oslanjaju se na duboke slojeve vizantijskog nasleđa, ali istovremeno otvaraju prostor i za autorski pristup, čineći od pozlate ne samo ornament, već samostalni jezik ikonopisa.

Todorov neobičan put - od gimnazijalca i učenika završene osnovne muzičke škole, potom studenta opšte književnosti i organske poljoprivrede do ikonopisca i studenta Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta koji trenutno pohađa - oblikovao je umetnika širokog životnog i akademskog znanja.

Razvijajući jedinstvenu, autorsku tehniku pozlate inspirisanu vizantijskim ikonama, on obnavlja gotovo zaboravljene slojeve sakralne umetnosti i prevodi ih u savremeni kontekst.

Todor Lepčević

U razgovoru za Kaleidoskop media, Lepčević govori o „ikonografskom prejemstvu”, svetlosti kao teološkom i likovnom principu, važnosti rukotvorine u vremenu digitalnih slika i o odgovornosti umetnika prema tradiciji koju ne treba zamrzavati, već nastavljati.

Recite nam nešto o svojim počecima u ikonopisu. Kako ste od studija književnosti i organske poljoprivrede stigli do oslikavanja ikona?

Čudni su putevi bogotraženja. Jako mi je prisna ideja renesansnih umetnika, homo universalis, čoveka koji nastoji da u svim veštinama, u svim delatnostima humanizma i, uopšte, u znanju dostigne punoću. Svakako, ne mislim da je moguće biti potpun u znanju iz svih oblasti, budući da je svaka grana danas usložnjena do tančina, toliko da je potreban ceo život kako bi čovek postao u određenoj oblasti profesionalan. Međutim, kao vernik, u svemu vidim upute ka Bogu. Kako je jedan moj profesor književnosti govorio, „prvo i osnovno pitanje u životu treba da bude 'Da li ima Boga ili nema' pa onda sve ostalo”.

Nauka (poljoprivreda) nije odvojena od religije, niti je religija, kako pojedini smatraju, privatna stvar, neki samostalan jezik koji razumeju samo vernici. Sve je povezano nevidljivim nitima. Pa tako, nije slučajno što se Gete bavio i naukom i religijom, a jedan je od najvećih književnika.

Tako i ja vidim život sa svojom porodicom. Neki idealan pejzaž (locus amoenus) za nas bi bio da živimo na selu, da se bavimo umetnošću, ali isto tako, i da primenjujemo znanja iz nauke (poljoprivrede) na selu: da živimo od plodova zemlje, da plodotvorno stvaramo kao umetnici i da, prevashodno, budemo delatni vernici, da se po našim plodovima poznaju dela. Bavljenje poljoprivredom veoma je blisko veri, a isto tako, i ikonografija je neodvojiva od crkvenog života.

Mnogi umetnici koje poznajem došli su do sličnih uverenja. Umetnici, načelno, nastoje mirnom i spokojnom životu, jer samo u takvim okolnostima moguće je sa uživanjem stvarati. Pojedini ruski umetnici koje pratim odu u neku šumsku brvnaru, nema ih po pola godine, stvaraju, žive kao pustinjaci i onda se vrate među ljude sa svojim delima. Ja to veoma poštujem, jer su oni, pre svega, iskreni prema sebi: znaju šta im donosi radost i to i čine. Ne tiču ih se stereotipi i osude, već odu i stvaraju u nekoj divljini, kao hermiti. Za stvaralaštvo, a pogotovu za ikonografiju, neophodno je raditi na sebi.

Danas su ikone u punom zlatu vaš umetnički pečat. Kako je došlo do toga? Da li ste imali neku posebnu inspiraciju, motiv, nadahnuće... da se time bavite?

Svakako. Bilo je i ranije sličnih pokušaja, doduše fragmentarnih, da se isključivo pozlatarstvom postigne umetničko delo.  Ja volim da eksperimentišem sa mogućnostima pozlatarstva. Nekoliko dela sam uradio u potpunosti pozlatarskim tehnikama. Želja mi je bila da pokažem sve mogućnosti pozlate koje se često previđaju.

Pozlatarstvo je jedan veoma složen zanat. Moje kolege, ozbiljni pozlatari, znaju da je dovoljno baviti se samo pozlatom u životu, pa će i to ponekad biti izazovno. Žao mi je kada čujem od nekoga da je pozlata samo propratni ukras ikone i da uopšte nije ni potrebno baviti se strogo pozlatom. Smatram da je pozlata, u kontekstu „umetničke pozlate”, veoma zahtevan i težak zanat, i nije neki početni korak u ikonopisu. Nastojim da pokažem da je pozlata šire od zanata, da je i vid umetničkog izražaja. Naravno, ona ima svoja ograničenja, kao što to imaju i mozaik i duborez. Nemoguće je, kao u slikarstvu, postići raznoliku lepezu izražaja. Moguće je, ipak, iskoristiti sve čari pozlatarstva i, onim što je na raspolaganju, načiniti umetničko delo. Pozlata, stoga, ima svoj jezik, koji samo slikarstvo ne poseduje.

Pobednički Heruvim, rad Todora Lepčevića

Da li možemo reći da je ikona u punoj pozlati nova forma ikonopisa? Da li se još neko bavio time pre vas?

Uslovno rečeno, moglo bi se tako reći. Ja bih svakako i voleo da se tako posmatra pozlatarstvo, ali to umnogome zavisi i od mene, koliko ću stvarati, ali i od drugih ljudi koji pođu ovim stopama. Ne zaboravimo da je kroz istoriju umetnosti bilo raznih pokušaja, a nešto je zaživelo tek onda kada je ili bilo prepoznato ili šire primenjeno. Čak i veliki pozlatari, čiji rad pomno pratim, ne bi smelo otišli toliko daleko u tvrdnji da pozlaratstvo može biti nova forma ikonopisa.

Pre mene naišao sam na radove ruskih umetnika. Bilo je i pojedinih pokušaja da se jezikom pozlate prikaže celokupni sadržaj, svakako, ali to nije zaživelo.

U prošlosti nalazim uporište u tradiciji vizantijske ikonografije. Naime, radionice na koje sam se ja ugledao nisu koristile slične pozlatarske tehnike, ali svakako jeste bila korišćena pozlata. Reč je o reljefnim ikonama iz 10-12. veka rađenih u radionicama Carigrada. Ikona koja je najviše uticala na moje stvaralaštvo i koja se danas čuva u Bazilici svetog Marka u Veneciji, jeste ikona Svetog Arhangela Mihajla. Ona je tehnološki bila veoma kompleksna, a i veoma skupa za izradu. Verovatno su to razlozi zbog čega ova grana umetnisti nije zaživela. Sve što je kompleksno i skupo za izradu, jako teško opstane, ali kroz sve vekove svedoči svojom lepotom. Ona je rađena tehnikom pozlate srebra (silver-gilt) i cloisonné emajlom za likove svetih. Ukrašena je dragim kamenjem.

Gledajući velelepnu ikonu Arhangela Mihajla, nastalu u mojoj voljenoj drevnoj Vizantiji, dobio sam želju da postignem sličan efekat pozlatarskim tehnikama i time da, na neki način, oživim minulu granu umetnosti na nov način, a da ujedno i proširim mogućnosti pozlate. O tome da li sam uspeo voleo bih da drugi posvedoče.

Zahtevan proces nastajanja ikone u potpunom zlatu, Todor Lepčević u ateljeu

Da li možete da nam malo približite taj način izrade?

Drage volje. Pozlatarstvo možemo grubo podeliti na pozlatu na vodopropustivim podlogama i na vodonepropustivim podlogama. Ono što je najvažnije za pozlatu, a često se previđa, jeste da podloga mora biti veoma kvalitetna. To znači da preparatura mora biti dobra, bez ogrebotina, bez fleka, rupa, neravnina, prebrisana alkoholom pre upotrebe. Ovo je veoma važno, jer pogreška može imati kobne posledice po konačni ishod pozlate. Ponekad se neravnine ne primećuju, pa je najbolje da se daska okrene ka svetlu, kako bi svaka ogrebotina zadobila senku pod uglom. Popravljanje neravnina ponekad traje danima.

Kada se preparatura dobro pripremi, odlučujemo se dalje koju ćemo tehniku pozlate koristiti. Načelno koristim dve glavne tehnike: uljanu pozlatu na šelaku i pozlatu vodom na bolusu. Nakon toga mažem podlogu za zlato, šmirglam, a potom pozlaćujem.

Geometrija Prestola

Koliko traje izrada jedne pozlaćene ikone?

Zavisi od kompleksnosti dela. Ono što je veoma teško u pozlati jeste kombinovana pozlata (korišćenje više od jednog lista zlata) i pravljenje reljefa pastiglia, ali isto tako je teško slobodnom rukom crtati ahatom po zlatu. Jedna mala greška i sve se radi iznova. Recimo, za prostije pozlatarsko umetničko delo treba oko dve nedelje. Za neka kompleksnija dela, ponekad i nekoliko meseci. Trenutno radim dve ikone za predstojeću izložbu koje će biti koautorsko delo mene i (moje supruge) Anđelije. Radim ih jako dugo, a pretpostavljam da ću pozlatu raditi još bar mesec i po dana.

Naprosto, za kvalitetnu izradu nemoguće je ubrzati proces rada. Pozlata često traje mnogo duže nego proces slikanja. Ako uzmemo u obzir neka najkompleksnija dela koja sam radio, nisam siguran da postoji neka druga grana umetnosti koja se, po vremenu izrade, može porediti za umetničkom pozlatom.

Sveti Sava u odorama nebeskim, zajednički rad Anđelije i Todora Lepčevića

Zlato je materijal izuzetne simboličke, ali i fizičke snage. Kako u praksi balansirate između te opipljive, materijalne prirode i njegove duhovne, gotovo nematerijalne simbolike u hrišćanskoj umetnosti?

Zlato je odvajkad ukazivalo na svetlost budućeg veka. Ono je krasilo Jevanđelja, draperije, zidove, freske i ikone. Na ikonama zlato čini da pozadina svetli, da se svetlost gnezdi u našem oku, odbijajući se o zlato. To je ono što slikarstvo ne poseduje - igru sa svetlošću i senkom na jednom drugom planu. Pozlata reflektuje svetlost. Zbog toga, pozlata uvek zavisi od izvora svetlosti. Ukoliko je dnevna svetlost, pozlata će sijati istom snagom kao nebo i sunce. Ukoliko je večernja svetlost, od sveće ili od svetala, pozlata će slabije svetleti. To znači da sama svetlost pozlate zavisi od mnogih uslova i nikada nije ista. Dakle, pozlata prati ritam svetlosti i, poput kameleona, menja se i prilagođava svetlosti prostorije u kojoj se nalazi. Možda i najlepši deo pozlatarstva je što je tako nastalo delo uvek različito: zavisi od ugla posmatranja i od jačine svetla, od perioda dana, i slično.

Iako je sve to samo materijalni aspekt pozlate, on je neraskidivo povezan i sa nematerijalnom simbolikom, sa tavorskom svetlošću, sa onom svetlošću kakvu još uvek ni ne možemo pojmiti.

U životu imam jedan nostalgičan osećaj, koji me vraća u detinjstvo. Naime, sećam se jednog, naizgled, nebitnog događaja, ali veoma utkanog u mene. Sedeo sam na livadi, kraj Dunava. Topao vetar me grli, a ja udišem dubokim udasima miris trave i dunavskog mulja, dok topolski sneg veje sa svih strana. Žabe su kreketale, u horu sa zrikavcima, a ja sam gledao u drveće i u vedro nebo, sa pomalo oblaka. Sećam se jako snažno tog osećaja lepote koji sam doživeo. U tom trenutku sam zaista bio ozaren lepotom Božije tvorevine. Često se ovom osećaju i doživljaju drage volje vraćam kroz sećanja, pomišljajući o tome kakva li je tek lepota budućeg veka što nas čeka. Dok posmatram završenu pozlatu, dobijam sličan osećaj psihagogijske lepote.

Sveti prepodobni Teodor Studit, zajednički rad Anđelije i Todora Lepčevića

Paralelno sa umetničkim radom, studirate i na Bogoslovskom fakultetu. Na koji način teološko obrazovanje utiče na vaš umetnički proces i da li menja način na koji „čitate” ikonu dok je stvarate?

Ikona se može sagledati i sa teološkog i sa aspekta istoričara umetnosti. Najbolje je, naravno, ukoliko se ikona razmatra sa oba aspekta akademskih grana. Poželjno je prvo razmotriti bogoslovsku stranu ikone, jer je ikona uistinu odraz crkvenog života.

Znanje iz istorije bogoslovlja veoma je korisno za ikonopisce. Na Bogoslovskom fakultetu stiče se akademsko znanje iz svih grana istorije bogoslovlja. Najvažnija je, svakako, oblast liturgike, budući da je ikonopis najprisnije povezan sa liturgikom. Na primer, razvoj određenih praznika (Božića, Bogojavljenja, Vavedenja) često prate i razvoji ikonografskih scena ovih praznika. Dakle, u ovim slučajeva, ako pratimo razvoj praznika, pratićemo isto tako i razvoj ikone prisno vezane za taj praznik. Isto tako, poznavanje Svetog pisma je veoma plodotvorno i po stvaralaštvo, jer nama umetnicima je upravo Sveto pismo istočnik znanja. Oblast patrologije (učenja svetih otaca) veoma je značajna za, recimo, ikone svetitelja, jer se ikonopisac, upoznajući oce Crkve, upoznaje i sa njihovim životom, a sve to potpomaže stvaralaštvu. Učenje starih jezika, starogrčkog i crkvenoslovenskog, od nasušne je važnosti za pisanje tekstova na ikonama.

Zbog svega toga bogoslovsko obrazovanje vidim kao veoma važno i za naše stvaralaštvo, jer nam se ono što naučimo usadi u znanje. Ono što je naučeno, što je zapamćeno, kao da, na neki način, postaje deo naše ličnosti. U trenucima inspiracije, često se setim stihova Svetog pisma i onda se dalje razvija i ideja za ikonu. Zbog toga je i važno u moderno vreme da se znanje drži u glavi, a ne na papiru, jer ono što naučimo, to nekako i živi sa nama i u nama. Ovde bih se osvrnuo na reči Njegove svetosti, da svako znanje mora da je utemeljeno u delima i da nije stečeno samo radi čistog znanja.

Zlatni Serafim

Kako izgleda vaš lični dijalog sa tradicijom: gde se ona završava, a gde počinje eksperiment i lični, savremeni izraz?

Tradicija je sve ono što ima veze sa neprekinutom prošlošću. Predanje jeste „ono što se predaje”, kao štafeta u sportu. Mi smo nasledili nešto što treba da nastavimo dalje. To ne podrazumeva poricanje starog, jer se poricanjem gubi ono što smo nasledili, ali stečeno uvek ima prostora za nadogradnju i za osavremenjivanje tradicije.

Gotovo svaki veliki umetnik prošlosti na tradiciju je stavljao lični pečat. To su činili i ikonopisci, na kraju krajeva. Najstarije ikone Raspeća prikazuju Gospoda potpuno obučenog u tamne draperije, ponekad čak i otvorenih očiju. Ovakav prikaz znatno se razlikuje od ikone Raspeća koja se ustalila u potonjim vekovima. Isto važi i za mnoge druge prikaze, na primer, ulaska u Jerusalim (Cveti), ili Silaska u Ad, Tajne večere, Roždestva. Međutim, ono što je zajedničko svakoj scenskoj ikoni jeste upravo teološka opravdanost noviteta. Svaka promena na ikonama, kroz vekove, bila je smisleno opravdana i imala je veze sa crkvenim životom zajednice.

Primera radi, Gospod počinje da se oslikava tek poznije u crveno-plavom hitonu i himationu, dok je u ranijim vekovima oslikavan uglavnom u crnoj, beloj ili u zlatnoj draperiji. Zbog čega je ova promena u oslikavanju bila važna? Upravo zbog učenja Crkve o ljudskoj i o božjoj prirodi, volji i energiji u Hristu, a istorija dogmatike nam pokazuje zašto je u potonjim vekovima bilo važnije oslikati Gospoda u dvobojnoj draperiji, nego u prostoj, jednobojnoj - zbog toga što su postojala monofizitska učenja koja su predstavljala problem.

To isto važi i za prikaz Bogomajke, i one tri zvezde na njenoj draperiji, koje su u nekim periodima istorije Crkve bile veoma važne za prikazivanje, kada je njeno devičansko začeće i rađanje bilo dovođeno u pitanje od strane jeretika. Imamo i čuveni prikaz Bogorodice Orante. Oranta je bio jedan način uznošenja molitve Bogu, uzdignutih ruku, u drevnom svetu. Ovaj vid molitve danas vidimo u toku svete liturgije od strane sveštenika, ali je, uopšteno, nestao iz upotrebe. Eto, očuvan je upravo u ikonografskom prikazu Bogomajke Orante.

Svi ovi primeri, a ima ih neopisivo više, svedoče o logici razvoja ikonopisa i o tome kako je ikona uslovljena crkvenim životom. Stoga, smatram da je inovacija dopuštena upravo u ovim okvirima, a ne izvan njih.

Gospod Isus Hristos

Šta pod tim konkretno mislite?

Hoću reći da, na primer, ako se lično iskustvo unese na ikonu, a da ono pri tom nije provereno crkvenim učenjem, ne ide na korist produženja tradicije. Lični izraz moguć je upravo u izobilju tradicije i u korišćenju predanja za neki novi prikaz. Ponekad se desi da neke scene nisu obrađene ili da postoji malo prikaza određenog svetitelja. To daje dosta prostora za umetničku interpretaciju. Tu bih naveo, svakako, odličan umetnički izražaj profesora dr Todora Mitrovića u „Izlasku iz Egipta”, koji je odlično umetničko rešenje, urađeno u stilu umetnika.

Na primer, mi smo na ikoni Svetog Ignjatija Bogonosca „Obrnuti koloseum” lavove usmerili ka publici, a ne ka svetitelju. To je mala promena, gotovo neprimetna, ali je teološki opravdana, jer je to eshatološki prikaz, a ne istorijski prikaz svetitelja, a eshatološkom prikazu doliči toržestvena scena pobednika, a ne scena istorijskog stradanja.

Ikona Svetog Ignjatija Bogonosca „Obrnuti koloseum” 

Šta smatrate najvažnijim nasleđem koje savremeni umetnik može da ostavi - verno čuvanje forme ili hrabrost da se ona dalje razvija?

Ja se svakako zalažem za prirodan tok razvoja ikonopisa, dakle, za hrabri razvoj. Opet, s druge strane, smatram da su i oni koji čuvaju verno staru formu izražaja, ali i oni koji doprinose razvoju umetnosti ikonografije, na svoj način, u pravu.

Moja supruga i ja radimo i jedno i drugo. Mnoge ikone urađene su u potpunosti verno formi, ali kada stvaramo za izložbe, ili za pojedine važne prilike, trudimo se da činimo ono što su svi ikonopisci različitih epoha radili – da načinimo jedinstveno umetničko delo. Naravno, to nije lako, budući da inovativnost iziskuje puno vremena posvećenog kreiranju kompozicije, ali je jako lep osećaj završiti jedno takvo umetničko delo. Stoga, najdraže nam je kad imamo priliku da kao umetnici učestvujemo u nastajanju nove ikone, jer je to najlepši deo stvaralaštva.

Upravo u tome nam pomažu izložbe posvećene hrišćanskoj sakralnoj umetnosti. One su jedan dragulj, koji okuplja nas, mlade umetnike, dajući nam mogućnost da vernicima prikažemo naša dela, ikone savremenog izražaja.

Anđelija i Todor Dimitrijević, Sveti Petar i zlatni petao

Kako biste ocenili aktuelnu scenu savremene sakralne umetnosti u Srbiji i u regionu?

Zaista mislim da je veliki blagoslov na našem narodu, što se tiče stvaralaštva ikonopisa. Toliko imamo umetnika iz različitih oblasti koji doprinose savremenoj sakralnoj umetnosti i sve je više mladih umetnika. To je dobro, jer nam sama brojnost ljudi pokazuje da su mladi umetnici voljni da doprinose u crkvenoj umetnosti, a opet, da postoji i odaziv od vernika koji žele da poruče njihova dela.

Ono što je najlepše u svemu, jeste što je sve stvaralaštvo blagosloveno od Crkve i što su izložbe otvorene za sve ljude. Ko zna, možda neko dobije i želju za verom, ako se zadivi nekom umetničkom delu?

U ovom slučaju, posebnu zahvalnost iskazujem organizatorima međunarodne izložbe Svetlost Logosa, za okvire njihovog doprinosa u oblasti ikonografije, kao i za otvorenost prema mladim umetnicima. Nama je svaka vrsta pomoći dobrodošla, a pomoć se, na kraju krajeva, odražava po srpsku kulturnu baštinu. Sve što je danas stvoreno, za nekih stotinak godina biće prošlost. Tim putem, na najbolji način opstojava tradicija umetnosti ikonopisa.

Dve ikone Todora Lepčevića sa izložbe Svetlost Logosa 2025: ,,Zlatni lav’’- Sv Jevanđelist Marko u zlatu i ,,Zlatni orao’’- Sv Jevanđelist Jovan u zlatu

Gde vidite mesto umetničke pozlate i ručnog, „sporog” rada u današnjem vremenu brzih slika i digitalnih medija?

Kao što u učenju crkve postoji „apostolsko prejemstvo”, koje se prenosi preko učenja do nas, isto tako bi se moglo reći i da postoji „ikonografsko prejemstvo” u umetnosti. Dakle, znanja, veštine izrade, i stilovi prenose se sa kolena na koleno, od prvih vekova do danas.

Ono što je neophodno, za svaku granu stvaralaštva, jeste vreme. Nemoguće je ubrzati ili uprostiti umetnost. Budući da smo ljudi, koliko god da smo vešti, ne možemo da pređemo određenu granicu i da se takmičimo sa veštačkom inteligencijom, sa mašinama ili bilo kakvim masovnim proizvodima koji nisu rukotvorine. Naprosto, ako se poistovete rukotvorine sa nerukotvorinama, to može naše vreme i naš trud obesmisliti. Ikonografsko prejemstvo uvek podrazumeva „živopis”. Ličnost umetnika, život, umetnički izobražava Život Gospoda. Za sve to neophodno je vreme i požrtvovanje, puno truda, i umeća. Ne postoji, stoga, prečica, ili neka nepoznata stranputica ka rukotvorinama. Pre svega, potrebno je iskustvo i mnogo vremena, znanja i posvećenosti.

Vidim ponekad da se pojavljuju „ikone” koje izrađuje veštačka inteligencija, za par sekundi. Svaki takav prikaz masovna štampa može da odštampa, na hiljade primeraka dnevno, ako to olako prihvatimo. Naše umetničke rukotvorine nastaju nedeljama. Ukoliko neko nema sredstava da priušti za kvalitetno ikonografsko delo profesionalnih ikonopisaca, uvek može poručiti od studenata ikonopisaca ili od početnika, koji se uče i koji napreduju, po pristupačnijoj ceni. Dakle, uvek postoji alternativa. Bolje je imati u domu živopis, izdvojiti za rukotvorinu, jer se ona nasleđuje, sa kolena na koleno. Prava slavska ikona, koja je najveća vrednost u svačijem domu, valjalo bi da je i nešto najcenjenije u svačijoj kući.

Prilog je deo projekta Srpska kultura u fokusu UNESKA, kojim Kulturni centar Kaleidoskop obeležava 850. godišnjicu od rođenja Svetog Save i na poziv UNESCO-a se priključuje globalnoj proslavi obeležavanja dvadesetogodišnjice Konvencije o kulturnoj raznolikosti. 

Projekat je sufinansiran od strane Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

PROČITAJTE I:

IKONOPIS DANAS: TRADICIJA U POKRETU

SVETLOST LOGOSA: SUSRET UMETNIKA SVETA