Strip
strip/29.11.2016.

Mračno nebo iznad Darkvuda

strip
  • privatna arhiva, Nikola Dragomirović
  • privatna arhiva, Nikola Dragomirović
  • privatna arhiva, Nikola Dragomirović
  • privatna arhiva, Nikola Dragomirović
  • privatna arhiva, Nikola Dragomirović
  • privatna arhiva, Nikola Dragomirović
  • privatna arhiva, Nikola Dragomirović
  • privatna arhiva, Nikola Dragomirović
Autor fotografije:
Piše: Nikola Dragomirović

Tekuća godina nije bila posebno blagonaklona prema idolima naše mladosti. Princ, Dejvid Bouvi, Džin Vajlder, neka su od imena koja su, kako je Džon Kliz rekao na sahrani Grejema Čepmana 1989, "otišli na nebo da se sastanu sa glavešinom sve zabave". Strip scena nije pošteđena. Kosač je bio vredan 2016. godine. Nekima je najveći šok bila smrt Stiva Dilona, 22. oktobra, jednog od autora Propovednika – imao je samo 54 godine. Ali, 2. april je na prostoru bivše Jugoslavije odjeknuo daleko gromoglasnije. Tog dana je preminula jedna od legendi stripa na ovim prostorima – Galijeno Feri, grafički tvorac Zagora i autor najvećeg broja tabli ovog junaka. Imao je 87 godina.

Zagor  nije bilo kakav strip serijal na ovim prostorima. Nije pretenciozno reći da su generacije rođene sedamdesetih i osamdesetih praktično odrasle na stripovima o Zagoru, koji su objavljivani u "Zlatnoj seriji" i "Lunovom magnus stripu", koliko i na Alanu Fordu. I danas se vodi teška borba koji od ovih serijala ima više poklonika. Štaviše, idolopoklonika, pošto je za najokorelije fanove Zagora Feri bio skoro pa bog. Možda Zagoru ide naruku činjenica da je Alan Ford već dugi niz godina de facto mrtav serijal, istrošen i bez ideja. "Najbolji crtač svih vremena", "Maestro"... Salva komentara je osvanula na strip-forumima tog drugog dana aprila, a čini se da su najverniji fanovi prolazili kroz zaista teške trenutke. Nije im ni za zameriti.

Većina ljudi koji su danas i profesionalno u svetu stripa na prostorima bivše Jugoslavije, svoje skromne i nesigurne prve korake su napravili upravo u Darkvudu, izmišljenoj šumi u severnoj Americi, na prostoru blizu Velikih jezera i između Pensilvanije i Ohaja. Neki su ostali vezani isključivo za kult Zagora, dok su drugi odmakli u dublje vode i prepustili se magiji Mebijusa, Prata, Topija i drugih velikana. Zagor opstaje na italijanskom tržištu već 55 godina, kod nas nešto malo kraće, i to uprkos brojnim modernijim serijalima i promenom kulturološke klime koliko i lica Evrope. I pritom, Zagor opstaje zahvalujući vernoj, fanatičnoj bazi fanova.

No, da se vratimo na trenutak na sam početak.

Zagor, odnosno Zagor-Te-Nej, jeste junak istoimenog serijala čiji je prvi broj izašao u Italiji u junu 1961. godine. Jedno vreme je izlazio u striscia formatu, odnosno u sveščicama veličine strip-kaiša, da bi ubrzo počeo da se objavljuje u tzv. "boneli" formatu, kakav je i danas tipičan za većinu italijanskih izdanja. Edicija koja je otad postala rezervisana za Zagora se zove "Zenith", i njen broj 52 je zapravo "Zagor 1". Prvo su reprintovane epizode iz striscia, da bi se potom avanture nastavile isključivo u tom formatu. I tako je već 55 godina. Na prostorima bivše Jugoslavije Zagor je doživeo premijeru 1969. godine, u 13. broju edicije "Zlatna serija", epizodom Nasilje u Darkvudu, koja danas dostiže neverovatne sume na aukcijama. Zato, pretresite svoje podrume i tavane.

Zagor-Te-Nej, što po autorima serijala Galijenu Feriju i Gvidu Noliti (što je zapravo pseudonim Serđa Bonelija), na dijalektu Algonkina znači "Duh sa sekirom". Autori su prvobitno imali nameru da svog junaka nazovu Ajaks, međutim odustali su kada su saznali za istoimeni deterdžent. Zagor-Te-Nej, naravno, ne znači "Duh sa sekirom" ni na jednom poznatom jeziku, pa čak ni onom kojim govore Algonkini. Tačnije, reč je o umetničkoj slobodi, što je uostalom tipično za ovaj serijal, posebno u ranijem periodu, jer današnji autori ulažu makar minimum truda da koriste određene istorijske ili etnološke odrednice tipične za tu oblast i period. Zapravo, da budemo još precizniji, da su tvorci lika stvarno kovanicu "Duh sa sekirom" prilagodili jeziku Algonkina, Zagor bi se danas zvao Wakwi Pimadiz Wagakwadonz. Zagor je ipak trunčicu bolje. Vremenom su autori pružili i pozadinu lika, samim tim i preko potrebnu dubinu. Zagor je zapravo rođen kao Patrik Vajlding, da bi ga, nakon pogibije roditelja u napadu bande crvenokožaca predvođene belim odmetnikom, spasao Lutalica Fici, traper i vagabund, koji ga je naučio tehnikama preživljavanja, indijanskim dijalektima, ali i moralnim načelima. Osveta za pokolj roditelja se ispostavila kao gorka pilula za mladog Patrika, sada adolescenta, te je jedinstvenim sledom događaja siroče iz divljih krajeva postalo kralj Darkvdske šume, poslanik Manitua i mistična superherojska figura spremna da uvek stane na stranu pravde.

Specifičnom smešom vesterna, fantastike, horora i krimića, sa likom koji kao da je iskoračio iz stripova o Tarzanu ili Fantomu, i sa Ferijevim crtežom (kao standardom u serijalu) koji je direktni derivat umetnosti Aleksa Rejmonda, Miltona Kanifa i Reja Mura, Zagor je obezbedio sebi ovaj višedecenijski opstanak uvodeći brojne inovacije u italijanski strip. Uostalom, koliko često možemo videti kauboje, indijance, džinovske robote, vampire, evropske plemiće u lovu na bizone, čudovište iz Crne lagune, trgovce oružjem i viskijem i čoveka koji komunicira sa orlovima, na stranicama istog stripa. Teško. I upravo ta alhemija bezbrižne avanture, solidnog i nepretencioznog crteža, i sveta u kome ćemo nakratko ostaviti svoje brige po strani, čini od Zagora junaka koga čitaju 55 godina.

Ali, kao što naslov kaže, mračno je nebo iznad Darkvuda.

Tokom decenija teško je i očekivati da će isti autori raditi na serijalu iz meseca u mesec. Nolita je bio scenaristički autor velikog broja avantura, ali malo pre broja 200 je napustio serijal sa epizodom koja po četvrti put vraća na pozornicu Zagorovog najljućeg neprijatelja, ludog ali genijalnog naučnika po imenu Helingen. Feri je sa svoje strane takođe bio autor najvećeg broja tabli, i bez izuzetka svake naslovnice bilo kog izdanja Zagora. I tako je bilo sve do njegove smrti u aprilu ove godine. Ostao je na serijalu decenijama nakon svog kolege i gazde – Nolita/Boneli je bio i vlasnik izdavačke kuće. Kažemo "bio" jer je preminuo 2011. godine, 26. septembra, malo nakon proslave pedesetogodišnjice serijala koji je stvorio. Feri se odlikovao specifičnim stilom, koji je prilagodio potrebama mesečnog serijala. Vremenom su manje ili više redovno, neki i za stalno, uskakali crtači poput Franka Donatelija, Franka Binjotija, Pinja Senje, Frančeska Gambe, a u novijem periodu se pojavljuju i umetnici poput Anreučija, Laurentija, Kjarole, Dela Monike i brojnih drugih. Ipak, za fanove, Ferijev crtež je ostao zlatni standard.

U Srbiji Zagora već devet godina objavljuje izdavačka kuća Veseli četvrtak, što je jedino stabilno izdavaštvo ovog junaka nakon kraha matične jugoslovenske edicije u osvit ratova. Dosad je pokriveno manje od pola serijala, iako se brojnim edicijama nastoji da se smanji jaz sa Italijanima. U trenutku Ferijeve smrti Veseli četvrtak je objavio oko 15.000 tabli Zagora koje je radio Feri, i preko 300 naslovnica. Danas je broj još veći. Zaista impresivno za jednog autora. Ferijev stil je s vremenom svakako slabio, i pred smrt mu se moglo zameriti dosta toga u pogledu crteža. Ali ako imamo u vidu da je reč o čoveku koji je zagazio u devetu deceniju života, a nije izgubio žar za poslom koji je obavljao pet decenija, moramo imati samo respekt.

Nakon Nolitinog odlaska sa scenarističkog kormila, situacija je bila drastičnija. Brojni scenaristi su davali svoj lični pečat, neki čak sa veoma upitnim kvalitetom. Poslednjih nekoliko godina za kormilom se nalazi Moreno Buratini, fan uzdignut u visine autora, koji je devedesetih značajno reformisao i podmladio serijal zajedno sa kolegom Maurom Bozelijem, koji se danas nalazi na čelu serijala Teks. Buratini je dobro odigrao svoju ulogu, na mahove čak i sjajno, ali je primetan osetan pad u poslednje vreme, zajedno sa nekim veoma upitnim odlukama. Buratini je svestan da je najsnažnija grupacija vernih kupaca upravo iz redova starih fanova, ljudi koji su danas u četrdesetim ili kasnim tridesetim, i često igra na kartu nostalgije i povlađivanja ovoj grupaciji. Ali time zanemaruje novije naraštaje kojima Zagor jednostavno nije dovoljno aktuelan i privlačan. A i karata nostalgije polako ponestaje, a najsnažniji adut nas je napustio 2. aprila. Ostaje pitanje šta će se desiti kada baza vernih fanova počne da se još više osipa, a govorimo o ljudima koji su u ozbiljnim zrelim godinama. Bez većeg priliva novih fanova, i to što bržeg i što masivnijeg, Zagor je osuđen na tih poslednjih nekoliko desetina hiljada ljudi koji su spremni da izdvoje novac na bilo šta sa crvenom majicom i crnim orlom na njoj. No, to je glavobolja za vlasnije i urednike izdavačke kuće Serđo Boneli.

Jedan od autora koji je ostavio neizbrisiv trag na serijalu nakon odlaska Gvida Nolite sa scenarističkog kormila, jeste Ticijano Sklavi, otac Dilana Doga, kralj strave i užasa, prvi svoga imena. Napisao je nekoliko izuzetno značajnih epizoda Zagora, čak i nakon što je pokrenuo svoj autorski serijal koji je nedavno proslavio 30 godina. Jedna od priča, Demon ludila, koju je domaći izdavač objavio u integralnom obliku u okviru edicije "Odabrane priče", i danas je najduža i po mišljenju mnogih najbolja Zagorova pustolovina. U njoj je Sklavi odveo junaka do granica ludila i natrag, razorio mu svet, i konačno prisilio na samoubistvo na Helingenovom grobu. Naravno, vešt i sklavijevski deus ex machina vraća junaka i ceo njegov svet u status quo, i "krug života je pronašao svoj centar", kako na kraju pripoveda autor. Pored Demona, ili kako domaći čitaoci najčešće pamte epizodu po naslovu iz "Zlatne serije" – Divovi dobra i zla – Sklavi je napisao i priču za jubilarni broj 200 u boji (Prokleto blago). Zatim je vodio Zagora na izlet u paralelni svet epske fantastike u Hordama zla (Crni gospodar, "Odabrane priče" 1), suočio ga sa Demonskom maskom ("Odabrane priče" 9), osvetničkom potragom Vuka samotnjaka i drugim pričama koje su zaista odudarale od onih koje su pisali drugi autori.

I sada da povežemo konce.

Nakon Ferijeve smrti je ostalo nekoliko ilustracija za naslovnice, s obzirom na to da se brojevi planiraju nekoliko meseci unapred. Poslednja naslovnica sa Ferijevim potpisom je pripala Zagoru 614 (Zenith 665) – Gli assassini venuti dallo spazio (Ubice dolaze iz svemira), koji je objavljen u septembru. U oktobru je u Italiji obeležavano 30 godina serijala Dilan Dog, koji je, kao što smo rekli, stvorio Ticijano Sklavi. Čudnom igrom sudbine, oktobarski Zagor 615 ukoliko se posmatra numeracija Zenith edicije, nosi demonski i dilandogovski broj 666, idealan za omaž Sklaviju i Dilanu. I prvi je broj redovne serije u istoriji Zagora čiju naslovnicu nije radio Galijeno Feri, već njegov inagurisani naslednik – Alesandro Pićineli. Le roi est mort, vive le roi. I kao poslednji kuriozitet – nema naslova. Odnosno, naslov Zenitha 666 je – Zenith 666. Što zapravo dobija i svoj smisao, jer se priča vrti oko događaja koji će se odigrati tokom zenita crnog sunca, šestog sata, šestog dana, šestog meseca.

Domaća publika će sačekati još nekoliko godina da baci pogled na ovaj neobičan jubilarni broj, prvi sa novim naslovničarem, ceo u koloru (što je u Boneliju rezervisano samo za jubilarna izdanja), i u potpunosti posvećen omažima Sklavijevom radu na Zagoru. Ali, s obzirom na to da je potpisnik ovih redova iskoristio priliku da nabavi i pročita ovaj broj, premijerno možemo da se na Kaleidoskopu osvrnemo na nešto što će se tek za nekoliko godina pojaviti na domaćim kioscima.

Prvo, pre nego što se sveska i pojavila, veliki broj fanova je oštro negodovao zbog nje. Crtež je rad Luiđija Pikata, koji je na Dilanu radio skoro od samog početka, i Renata Rićia. Pikato je crtač koji je svoju plodnu karijeru ostvario na Dilanu, i stvarno je neobično posmatrati fizionomije njegovog crteža na Zagoru. Fanovi su izražavali zebnju da je reč o trajnijem angažmanu jednog crtača koji je, možemo reći, prošao svoje najbolje godine. Novije Pikatove radove je ponekad mučno posmatrati i na Dilanu gde smo navikli na njega, a kamoli na serijalu kao što je Zagor, gde odskače više nego iko. Strasti su se malo stišale kada je većina shvatila da je ovo one time thing, odnosno deo omaža Sklaviju specijalno za ovaj jubilej. Pikatov (i Rićijev) crtež nije toliko ni loš, koliko je neobičan.

Ako posmatramo hladne glave, uviđamo da je Pikato odradio solidan posao, karakterističan za njegov u poslednjim godinama redukovan stil. Lepo za jedan eksperiment, jubilej i slično, ali ništa više od toga. On nije neko ko bi razdrmao ili reformisao Zagora, niti mu je to namena. Kao omaž Sklaviju, sasvim dovoljno. Veće breme krivice za delimičnu likovnu odbojnost ovog stripa nosi kolorista Fabio Pikato. Ne treba sumnjati u porodične veze crtača i kolorista, koji je u ovom slučaju poznavao samo dve nijanse boja – drečavo i drečavije.

Za priču je bio zadužen Luiđi Minjako, nekadašnji glavni scenarista u Italiji ugaslog serijala Mister No. Problem sa pričama koje služe kao omaži je zapravo i odsustvo stvarne priče. A ovde je otežavajuća okolnost i činjenica da se veoma mali broj Zagorovih pustolovina odigrava u samo jednom broju od 96 stranica. Kod Dilana, na primer, situacija je obrnuta, pa je tako svaka sveska nezavisna. U ovom slučaju Minjako je sasvim dobro ispunio svoj zadatak. Iako su omaži Sklaviju nosilac cele sveske, priča je ipak tu, opipljiva i fluentno teče. Na posletku, dobili smo tipično zagorovsku avanturu, sa sklavijevskim elementima fantastike i horora – i sa užasnim kolorom.

Omaži su lako prepoznatljivi za svakoga ko je čitao avanture Zagora koje je pisao Sklavi. Već na prvoj strani vidimo motiv Demonske maske nacrtan na drevnom pergamentu. Ubrzo u priču ulazi i indijanac Vuk samotnjak. Čikov san je direktna posveta naslovnici Prvog DilanaZora živih mrtvaca – ali i Sklavijevom Horor Čiku, komičnoj spinof svesci u kojoj je glavni protagonista Zagorov prijatelj i verni pratilac. Solidan deo priče, čak noseći element, su omaži jubilarnom Zagoru 200 – Prokleto blago – i već pomenutom Crnom gospodaru, i elementu epske fantastike koji se odigrava u mitskoj zemlji Golnor. Autori čak i navode čitaoca na to da je glavni negativac upravo taj Crni gospodar iz istoimene priče. Svakako je preporučljivo obnoviti gradivo i pročitati sve Sklavijeve priče o Duhu sa sekirom pre upuštanja u čitanje ove sveske.

Zanimljivo je da se najpoznatija Sklavijeva priča, Demon ludila, pojavljuje u samo dve usputne reference: jednom u priči Vuka samotnjaka, koji pominje da je našao saplemenike i porodicu koji su mu pomogli da "krug života ponovo pronađe svoj centar"; i u drugoj gde Zagor pripoveda kako je već posećivao paralelne dimenzije i druge svetove, pa u nabrajanju pomene i slučaj kada je video Darkvud u plamenu i pominje da je tada bio u košmaru (incubo), što je i naslov prve epizode Demona. Kuriozitet je da je izdavač upravo na tom mestu, gde se nalaze tri fusnote, zamenio reference iz Zagorove priče. Deo monologa o Demonima je pripisao Bozelijevom Princu vilenjaka ("Zagor specijal" 4, Veseli četvrtak), i obratno.

Minjako je proveo Zagora kroz sve eponimne trenutke Sklavijevog scenarističkog angažmana na serijalu, uključio Vuka samotnjaka, Zagorovog prijatelja Diging Bila i junake iz Golnora, ali je dotakao i samog Dilana. Jedan od najduhovitijih trenutaka, koji i nema puno veze sa pričom već je prosti intermeco, je susret Zagora i Ružičastog zeca iz jedne od najpoznatijih starijih avantura Dilana DogaRužičasti zečevi ubijaju. Trenutak apsurda se raspliće isto tako – apsurdno. Tokom jurnjave, na neočekivanom mestu u pustinji Minjako smešta Zagora ispred humanoidnog Ružičastog zeca u odelu koji ga pozdravlja. U najboljem sklavijanskom maniru Zagor prosto prokomentariše: "U Golnoru me ništa ne može začuditi."

I konačno – Naslovnica. Sa velikim "N". Prva (od, nadajmo se, mnogih) koju radi Alesandro Pićineli a ne Galijeno Feri. Pićineli je učenik i sledbenik Klaudija Vile, koji je i sam nakon smrti Galepa, grafičkog tvorca Teksa, jednog od najpoznatijih i najcenjenijih italijanskih stripova, preuzeo istu ulogu da nasledi legendu. Pićineli je već poznat domaćoj publici pričom koju je uradio po scenariju Maura Bozelija, Hjuroni (Veseli četvrtak, "Zagor" 22-25). Pićineli, kao ni Vila onomad, nije pokušao da se dodvori čitaocima slepo imitirajući stil prethodnog majstora. I bolje, jer takva jeftina šarada ne bi prošla nekažnjeno, i pre ili kasnije bi počele da se ređaju greške. Ovako, Pićineli je od početka počeo da stvara sopstveni stil, i rezultat je upadljivo modernija (i smelija) naslovnica. Zombi mornari u prvom planu, upravo oni iz Prokletog blaga, Zagor u sredini, u drugom planu. Iza je galija, opet iz Prokletog blaga, ali setimo se da je i u Dilanu Dogu galija izuzetno važan i često motiv, počevši od modela koji Dilan stalno sastavlja u radnoj sobi. I na kraju, preteća figura pod plaštom, iznad vodopada i naspram meseca. Sasvim dobar rad koji obećava. Kolorit je jači, moderniji, ali i drečaviji, i tu svakako ima mesta za popravke. Poznate su nam još tri naslovnice koje slede, od kojih je već sledeća primetno lošije koncepcije, iako tehnički solidna. Dok su druge dve opet dobro urađene. Sve u svemu, Pićineli kao autor naslovnica nakon Ferija – obećava. Jedina mana je što je reč o autoru koji je trajno angažovan na Teksu, tako da se dobija neprirodni hibrid uloge autora na jednom i naslovničara na drugom serijalu.

Naslovničar je promenjen, moderniji je i svakako obećava, kao što smo rekli. S druge strane, Buratini je i dalje za kormilom serijala, i sada su sve izvršne odluke u njegovim rukama. A on je već pokazao sklonost da se, za razliku od Pićinelija, dodvorava starim i konzervativnim fanovima na uštrb preko potrebnih promena i modernizacije celog serijala. To se nekima ne bi svidelo, ali bi dalo šansu da se neke mlađe generacije "navuku" na Zagora. Uostalom, serijal se tako i probio, modernijim pristupom vesternu, inovacijama i mešetarenju sa hibridima žanrovskih elemenata.

 Ali već duže vreme se primećuje scenarističko tavorenje i reciklaža starih ideja po principu povrataka starih neprijatelja. Jer, jel'te, stari fanovi vole stare neprijatelje. Najviše se cene crtači koji liče stilom na Ferija ili ga otvoreno kopiraju. A deviza da se ništa ne menja da se ne izgube verni fanovi je po uspešnosti kratkog veka. Na kraju, nije pitanje je da li će ti čitaoci, koji su sada u dobi mahom 35-45 godina, kupovati i čitati Zagora još dugi niz godina, već je reč o tome kada će se ovom politikom desiti tako masivni odliv da će se serijal ugasiti. Pojedine skorije priče veoma upitnog kvaliteta izazivaju već otvoreni revolt svojom naivnošću. A tužno bi bilo da se serijal koji je stvoren inovacijama ugasi zbog straha od inovacija. Ali, to je u rukama Morena Buratinija. Neka nam je bog u pomoći.

Pročitajte još:

Umeće straha: Lavkraft u stripu

 

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
User
teller
30.11.2016.

odličan komentar...bravo

User
Siniša
29.11.2016.

Klap klap klap, svaka cast majstore.

Vidi sve komentare
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box