Piše: Dragana Nikoletić / Foto: Gordana Tadić / Muzej Terra
Priče o Internacionalnom simpozijumu skulpture u terakoti velikog formata Terra u Kikindi kruže među umetnicima kao legenda o zemlji Utopiji. Jer, boljeg mesta za rad u glini nema na Planeti, i možda ga je bilo samo još u Kini, u doba prvog tamošnjeg cara Ćin Š’ huanga, sahranjenog sa vojskom od 7.000 glinenih ratnika.
Ovde, na severu Banata, za mesec dana, uvek jula, u ogromnom ateljeu, a bivšem pogonu kikindske Fabrike crepa Toza Marković, petoro do osmoro vajara stvori po jedno monumentalno delo i dva manja komada. I tako je još od 1982. godine.
Radionica je vremenom prilagođena svim potrebama učesnika Simpozijuma, počev od najkvalitetnijeg materijala (a praktično podatne zemlje), pa sve do gigantskih peći, gabarita 2,5x1,40x1,40 metra. Prostor im pruža i mogućnost da svoj rad sagledaju iz svih uglova, čak i odozgo, zahvaljujući unutrašnjoj terasi što se nadvija nad studijom.
Količina svetlosti takođe je optimalna, zašto stvaraoci nemaju privid senki. Svi mogući alati su im na raspolaganju, kao i stručna pomoć, ponekad izlišna, a nekad više nego dobrodošla. Instalirano je i podno grejanje, kako Atelje spremno čeka zimske umetnike-namernike.
Zadovoljena je i nužda za razmenom iskustava, budući da svaki od skulptora ima svoj pristup glini, i vlada malim tajnama zanata. Ideje su, sa druge strane, jedinstvene, što rađa čudnovate oblike, od geometrijskih formi do portreta i aktova, a preko apstrakcije i grupnih kompozicija.
Deo njih stacioniran je u okviru travnatog kruga Pogona, čineći ga bajkovito romantičnim. Ostale skulpture smeštene su u Muzeju Terra, o čijoj poseti sanjaju ljubitelji savremenog arta. Ako su već bili ovde, maštaju o skorom povratku, čeznući za dodirom oka sa ostvarenjima najboljih vajara sveta, odabranih po pozivu ili na osnovu prihvaćene prijave.
„Pravo učešća na Simpozijumu uručuje se samo jednom u karijeri“, objašnjava Verica Nemet, kustoskinja Muzeja. Tad ostaje da se vidi kako će se taj izabranik sudbine snaći u radu sa glinom, koja spaja drevne civilizacije sa savremenim tendencijama.
Aktuelna poetika najčešće je vezana za komentar društvenih zbivanja. Čast da iskažu svoj stav o svetu imalo je do sada 252 skulptora iz 44 države, ostavljajući Terri u amanet više od 1.000 radova. Tačan broj se još utvrđuje, ali je i ovako ne baš sasvim precizan - rekordan u odnosu na svetske kolekcije dela od keramike.
I sam Muzej je globalno unikatan. Nekada manjež kikindske kasarne, otkupljen od strane Opštine i predat Terri, na zalaganje Slobodana Kojića, direktora istoimenog Centra za likovnu i primenjenu umetnost, ali i vajara, i profesora na Fakultetu likovnih umetnosti na Cetinju, doduše, sada u penziji.
O naporima da se ovo dogodi, i u međuvremenu manjež restaurira i prenameni u muzejski prostor stalne postavke, sada neće biti govora. Jer, dah nam staje već pri susretu sa dvorištem, obraslim drvećem, koje još ne sluti da će jednog dana biti Park skulptura. A ambijent preinačen u botaničku baštu, najveću u Srbiji, ali i celom regionu Banata, što obuhvata i Rumuniju i Mađarsku.
Da se ovako ambiciozan plan ostvari nije lako, kazuje već pregurano. Međutim, da teškoće mogu da iskrsnu i kod daleko sitnijih koraka, svedoči jedan nesporazum (da ga tako eufemistički nazovemo).
Naime, autorka ovog teksta bila je neprecizna oko datuma posete Kaleidoskop media Muzeju, fiksirajući se za odrednicu „četvrtak“.
Stoga su u prvi četvrtak po pregovorima ovde došli samo učenici Gimnazije „Dušan Vasiljev“ i njihova profesorka likovne kulture, istoričarka umetnosti Jelena Ciganović. Orni za snimanje u okviru našeg projekta Iz drugog ugla, u čijem je fokusu proces razumevanja savremene umetnosti među mladima. Mi smo, kao inicijatori vizite, omaškom izostali.
Od toga grupa nije pravila problem, već svoj dolazak iskoristila za upoznavanje sa postavkom. Neki od đaka su je, doduše, maglovito pamtili iz vremena osnovne škole, kada su je organizovano posetili. Sada je njihovo prisustvo dobrovoljno i praćeno oslobađanjem od nastave.
Sledećeg četvrtka to više ne može da bude slučaj, i preti opasnost da ćemo za svoju grešku ispaštati. Ipak se od devetoro učenika iz prvobitne postavke, pojavljuje njih petoro. Sigurno ne zbog kamere, niti reportaže, već što su ih magično privukli pojedini radovi.
Uvežbani prethodnim navratom, spremni su na interakciju sa delima i oslobođeni kočnica u promišljanju, kao i straha da će reći nešto pogrešno.
Zapravo, deca u Muzej ulaze kao u sopstvenu kuću. Nama sa strane ipak je potreban neki uvod da se relaksiramo, zbunjeni lepotom rustičnog zdanja.
„Za adaptaciju zgrade manježa u muzejsko-galerijski prostor projekat je načinila arhitektkinja Aranka Blat, dosledno i verodostojno poštujući autentični izgled ove građevine“, u susret nam izlazi kustoskinja.
Na taj način dobijena je dvorana od 2.100 kvadratnih metara, sa veštačkim osvetljenjem prilagođenim naravi eksponata, ali i bogatim dnevnim svetlom što prodire kroz ogromne prozore. U jednom trenutku, sve biva okupano sjajem sunca na zalasku. Sve se crveni na specifičan način koji može da dovede i do suza ganutosti.
Filip, Teodora, Pavle, Milica i Ivana imaju veći prioritet od uživanja u sveopštem rumenilu. Oni hrle ka favoritima među radovima, postavljenim tako da hrabre spontanost, bez „prisilne“ podele na generacije, nacionalnosti i poetike.
Ivana Zorić, Teodora Vunjak, Pavle Vucelja, Milica Savković i Filip Babić
Pavle Vucelja, Ivana Zorić, Filip Babić, Teodora Vunjak i Milica Savković
Prva na „udaru“ njihove analize jeste minijatura Vesne Pantelić, nazvana Zagrljaj II. Da li se to grle sumo-rvači, karakteristično zaobljeni, ili plivači, budući da se na leđima jedne figurine nazire crtež kupaćeg kostima, mladi ne mogu da se odluče. Kao ni da li se oni odmaraju u tom stisku, ili jedno drugom daju podršku.
„Umetnica dozvoljava oba objašnjenja, kao i sam smisao zagrljaja“, kustoskinja im odobrava smešeći se. Po sredi su, ipak, plivači, najčešći motiv Pantelićkinih radova, koji su doživeli svetsku slavu, a bili atraktivni i za lopove.
„Lopovi bi Banistu bukvalno isčupali sa stene na kojoj je bila fiksirana i odneli je na brod, što je svaki put prijavljivano gradonačelniku, Skupštini, Ministarstvu kulture i Interpolu. Interpol je nakon poslednje krađe za njom tragao više od godinu dana“, ona dodaje.
Opšti zaključak može da bude da pravu vrednost svako prepoznaje, te Verica Nemet preporučuje mladima da svrate do Pantelićkinog studija, kad se nađu u Beogradu.
Ljubavni stisak nije jedini način da se veliča život, već on može da se slavi i jezivim prizorima. Ovo gimnazijalci prepoznaju, okupljeni oko dva vagona puna ljudskih ostataka.
Na gomili su kosti, unutrašnji organi, iz nje vire lica, unakažena grčem, dok lični predmeti – kopče od kajševa, ključevi, satovi, naočare.., svedoče da je ta sablasna masa nekad bila živa, i celovito i pojedinačno. Oblikujući osobe od krvi i mesa, prožete svim životnim damarima, kao da čas smrti neće doći uskoro.
„Ovim delom bez naziva Zlatko Glamočak pravi omaž svojim precima, postradalim u nacističkim logorima, dok je za nas vrsta podsetnika i istorijskog dnevnika. Opomena da se strahote rata ne ponove“, nakon ovih reči kustoskinje, svima je sve jasnije. I još potresnije.
Ostaje samo da Filip doda da mu se skulptura posebno sviđa jer kombinuje terakotu i metal, čime se razlikuje od ogromne većine eksponata. Naime, vagoni smrti položeni su na šine voza, kako postaju još prodorniji u svest i podsvest posmatrača.
U neposrednoj blizini ovog nemilog svedočanstva, nalazi se drugo, takođe upitno, ali sa manje dramatičnog aspekta. Radi se o delu Nevestin unutrašnji monolog Biljane Popović.
Cilj tog rada jeste da kreira intimnu areu porodičnih (i ličnih) konstelacija u javnom prostoru stalne postavke Muzeja, paralelno otvarajući mogućnost za uspostavljanje dijaloga sa posmatračem, kako saopštava Nemet.
U tu vrstu razgovora prvo stupa Pavle, primećujući da ga lik muškarca zbog brkova podseća na Pikasa. Onda se trgne, shvativši da je napravio lapsus, zamenjujući čuvenog španskog slikara sa Pablom Eskobarom, kolumbijskim narkobosom, na koga je, zapravo, mislio.
Ostale čudi zašto je mužik obučen u plavo, ali nemaju dileme glede njegove funkcije.
„Ali, ko su ove dve žene? Možda je ova u belom mlada, a druga ljubavnica“, grupica nagađa.
Netačno! Svo troje su samo gosti na svadbi, dok su mlada i mladoženja ostali u dvorištu Ateljea Terra, da ovde zrače pozitivnim vibracijama.
„Popovićeva razmatra položaj mlade u relativno bliskoj prošlosti, koristeći se predratnim fotografijama sa svadbi, o kom vremenu govore frizure i odežda“, kaže kustoskinja.
„Ali, po pravilima tradicije, svečarke ne bi trebalo da nose belo, rezervisano za nevestu“, primećuje Milica, očito ne baš zadovoljna što ih je autorka navela na pogrešan trag.
Međutim, u ovoj vrsti escape room-a, na šta đake obilazak podseća, nema pogrešnih tragova, već je svaka asocijacija dragocena. Jedan uvid vodi drugom, konačnog rešenja nema jer je svako podložno nadgradnji. I različitom tumačenju, kako od pojedinaca, tako i različitih generacija tokom vremenskog protoka.
Percepcija zavisi i od tipa ličnosti, ali i uzrasta. Devojčice su sa 16 godina, koliko ima Milica, uglavnom stidljive. Možda iz tog razloga ona kolosalan stub Igora Antića, nazvan Everybody fucks everybody, ovako čita: države čija su imena upisana u terakotu teže ustrojstvu jednakih, gde se politika i pravda ni za koga ne razlikuju.
„Sasvim tačno, ali je izostavljena poenta skulptora koji se bavi društvenim kontekstom umetničkog dela. Stoga je naglasak na reči 'fuck'“, smeška se kustoskinja.
Tako Avganistanci „fuckaju“ Pakistance, Pakistanci Albance, Albanci Belgijance, ovi Švajcarce.., i tako redom, premda logičnog sleda ovde nema, u atmosferi „jednakosti“ (pa i nije važno da li je izneti redosled precizan).
„Da li je Antić sve zemlje znao napamet, ili se poslužio internetom“, pita se Filip, iako zna da odgovor nije bitan za ukupni utisak dubokog divljenja.
Ako bi ipak morao da se bira zajednički miljenik, onda bi to bio rad Nikole Zarića, diplomirani šumar, ali i vajar i grafičar srpsko- švajcarskog porekla. U pitanju su tri figure, visoke više od dva metra, sa životinjskim portretima. Za prvu je jasno da predstavlja zeca, druga se otima između predstave konja i magarca, dok je treća najzagonetnija.
„Možda se radi o Anubisu, egipatskom božanstvu“, Filip je najbliži zvaničnom značenju treće skulpture, urađene po uobičajenom Zarićevom pravilu „koketiranja sa mitologijom“. Takođe, Zarićevi su likovi često zoo-antropomorfni, uz asocijacije i na biljni svet, čime hoće da poruči da je sva priroda jedno, ma šta mi o tome mislili, i kako postupali.
Pod dejstvom takvog otkrovenja, svi zapažaju da šupljikavo telo zbilja liči na stablo drveta, a da je koren transponovan u skute haljine. Sad vide i da su modeli bili – žene, dok prethodno uočena veza između slova koje figure drže u rukama, i pismenosti i govora, kao jedinog postulata razdvajanja čoveka od drugih živih bića, biva potvrđena od kustoskinje.
Anubis nije ni pas ni kengur, kakve su padale pretpostavke, nego vučica. Šupljine imaju još jednu ulogu, i to u sušenju i pečenju gline, kako je materijal sačuvao prefinjenu boju, a da nigde nije ni napukao.
Brazda se uočava na liniji razdvajanja glave od trupa, i posledica je veličine peći gde nije mogla da stane cela skulptura, što su školarci i sami shvatili. Buni ih još samo izbor slova, koji je, ipak, izgleda nasumičan.
„Nažalost, to više ne možete da pitate Zarića, budući da je preminuo u avgustu 2017. godine“, kaže kustoskinja. „On je imao nesreću da mu sin umre u ranoj mladosti, pa je za njega mitologija bila način da bolje razume put duše posle smrti“, tu tužnu priču, prepunu unutrašnje svetlosti, ona ovako završava.
Tad se nešto čudno da uočiti, iz perspektive nekog sa strane, i to starijeg. Obližnji rad Tanje Ostojić, gde mlada žena masturbira, niko ne primećuje. Ovo su ili neka posebna deca, ili ih je još sramota da se sasvim razotkriju pred odraslim svedocima.
Biće da je prvo u pitanju, jer ih opet mami delo sa tamnim, mističnim predznakom. Komadići izgnječene gline, poređani u obliku velikog kvadra, produkt su Milorada Mićka Panića. I to su kosti, kustoskinja razjašnjava, samo sublimisane do apstrakcije. „Skup K, kako se zove Panićev rad, sugeriše mogilu, staroslovensku humku, obeležje koje se postavljalo nad grobom umrlih“, ona objašnjava.
Mladi tragaju za otiscima prstiju vajara, kao da će u njima naći identifikacionu šemu DNK. Tu je neće otkriti, ali hoće u instalaciji Jelene Janev, da je izložena u celosti. Ovako prepolovljena, samo uz pomoć kustoskinje može da se razume da Jelena referiše na jednu pesmu koju je mnogo volela, tražeći u njoj kod svoje generacije.
„I think I can fly (probably just falling), I think I'm the best (probably like all the rest)“, kao da se čuje iz terakote i prenosi na sve naraštaje.
Nežni tonovi prikladni su i za odstupnicu. Jesenja noć brzo pada, a bliži se kraj i radnom vremenu. Našim gimnazijalcima rastanak sa umetnošču teško pada, pa koriste poslednje trenutke da istrebe Vagon užasa od mahovine i pužića. Pokazatelja prošlih dana kad su svi radovi bili na otvorenom.
Jer, uprkos stalnoj brizi i restauraciji pre selidbe, u nekoj se pori terakote zavukla neka klica biljčice ili životinjice. Zaživela usled uzbuđenog daha posetilaca.
Da svoje đake uteši zbog (privremenog) rastanka, ili da im učini po volji zbog iskazane zainteresovanosti, profesorka Ciganović obećava da će ih odvesti u Terrin atelje, gde će moći da sve viđeno zaokruže. I da se možda i odrede u profesionalnom smislu, većinski skloni umetnosti, istina više dramskoj i pejzažnoj arhitekturi.
Svesni nepragmatičnosti takvog izbora, imaju i rezervne ideje koje se kreću u opsegu od estetske hirurgije do psihologije. Tako bi art ostao u sferi hobija, dovoljno ojačane osnove da mogu da proniknu u umetničke procese i rezultate tog uzvišenog ljudskog delanja.
Imali su oni priliku da ta nebesa dodirnu i tokom Noći muzeja, ili manifestacije Muzeji za 10, ili Terra viva – art festa, gde su plodovi Simpozijuma i drugih aktivnosti Terre predstvljani. Ali tek sad uranjaju u suštinu, koristeći privilegiju bez premca, da žive u gradu sa jedinstvenom umetničkom ponudom.
Čim su „u fazonu“ da u Muzej Terra dođu dvaput u roku od nedelju dana, biće da je strast ka savremenoj skulpturi već zapaćena.
Iz Muzeja nas ispraćaju zaposleni, srdačno. Do skorog viđenja kažu i kučići, privremeno udomljeni u toj kikindskoj ustanovi kulture. Kojoj ravne nema na čitavoj Planeti, kako već rekosmo.
„Za realizaciju ideje Muzeja Terra, trebalo je da prođe 35 godina“, zna da kaže Slobodan Kojić. Koliko će proći da se obistini zamisao o Parku skulptura i botaničkoj bašti, pitanje je koje ostaje otvoreno.
Ali, na njega svakodnevno podsećaju gigantske terakote u centru grada, kao i Terra galerija, gde se svake godine organizuju izložbe iz lanjske produkcije Simpozijuma. Premda i tu vrlo atraktivne, Park i bašta bi čitavu priču digli na još viši nivo.
Slobodni smo da kažemo da čak baštinu Venecije, same po sebi umetničkog dela, usložnjavaju radovi iz Terre, ostavljeni ovde nakon učešća u 48. Venecijanskom bijenalu umetnosti, 1999. godine.
Ponekad deo kolekcije Terre putuje, pronoseći slavu Kikinde, ali i Srbije. I vabeći svetske poklonike da nam dođu u posetu. A kad jednom dođu, gotovi su: Terru će nositi u srcu zauvek.
Tekst je deo projekta “Iz drugog ugla” koji je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije - Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Kulturni centar Kaleidoskop i magazin Kaleidoskop media u 2021. godini predstavljaju projekat "Iz drugog ugla”. Reportaže, analize, istraživanja i video prilozi, koje emitujemo tokom novembra i decembra, deo su projekta sa ciljem da se kroz originalan medijski pristup približe kolekcije savremene umetnosti mladim ljudima, a koji su stavljeni u ulogu kritičara. Preuzimanjem ove uloge, predstavnici mladih od 15 do 25 godina daju primer aktivnog učešća u kulturnim programima, sa ciljem detabuizacije kreativnog čina i postizanja dubljeg razumevanja modernog i savremenog stvaralaštva kroz neformalnu diskusiju.
PROČITAJTE I:
PALATA SRBIJA: BUKVAR SAVREMENE UMETNOSTI
MUZEJ ZEPTER: RASKOŠ SAVREMENOG ARTA U SRCU BEOGRADA
Svi sadržaji na portalu magazina Kaleidoskop media su besplatni, a sajt se finansira isključivo donacijama čitalaca i prijatelja.
Podržite rad našeg magazina OVDE
Saradnici na projektu "Iz drugog ugla":
Gordana Tadić, glavna urednica, novinarka
Dragana Nikoletić, novinarka
Sonja Kamenković, video, fotografija
Milica Piletić, montažerka
Luka Novaković, fotografija
Komentari