Identitet u amanet
identitet u amanet/26.10.2020.

Kosovska baština: Naša, vaša, univerzalna

identitet-u-amanet
  • Luka Novaković / Gračanica
  • Luka Novaković / Gračanica
  • Luka Novaković / Velika Hoča
  • Luka Novaković / Velika Hoča
  • Luka Novaković / Velika Hoča
  • Luka Novaković / Velika Hoča
  • Luka Novaković / Velika Hoča
  • Luka Novaković / Velika Hoča
  • Luka Novaković / Bogorodica Ljeviška
  • Luka Novaković / Bogorodica Ljeviška
  • Pixabay/ Dečani
  • Luka Novaković / Gračanica
Autor fotografije:
Piše: Dragana Nikoletić
Foto: Luka Novaković



Manastir Visoki Dečani, crkva Bogorodica Ljeviška, Gračanica i kompleks Pećke patrijaršije imaju mnogo toga zajedničkog. Izgradili su ih vladari iz dinastije Nemanjić, svi su biseri vizantijsko-romanskog graditeljstva, sa obiljem remek dela freskopisa, svi ušli na listu Uneska kao srednjovekovni spomenici na Kosovu, kako teritoriju na kojoj su podignuti danas nazivaju 92 države, od ukupno 188 članica Ujedinjenih nacija. I svi su ti hramovi opasani bodljikavom žicom, svojevrsnim podsetnikom da su u opasnosti, što je i specifičnost liste Organizacije UN za obrazovanje, nauku i kulturu, u koju su ovi sakralni objekti upisani nedugo nakon Martovskog pogroma.

Gračanica

Srbija je u toj nomenklaturi ostala u zagradi, govoreći apokrifnim jezikom o stvarnom poreklu baštine. Jer, takva su pravila Uneska, da se kulturno nasleđe formalno sistematizuje prema teritorijalnom pripadanju, a ne prema svom kulturno-istorijskom ukorenjenju. Istina, izuzeci postoje, poput jermenskih manastira u Iranu, nacionalno kategorizovanih, za šta naša država nije mogla da se izbori u osetljivom trenutku nominacije (2006. i 2008.) ova četiri sakralna spomenika. Ostajući tako u vrsti zabrana, bez mnogo mogućnosti da utiče na dešavanja na terenu.

Jer, druga se vrsta rizika po srpsko nasleđe, od albanskog svojatanja, skriva u školskim udžbenicima samoproklamovane Republike Kosovo, „naučnim“ radovima, u medijskim kampanjama krađe identiteta koje ponekad eskaliraju kroz direktno prisvajanje naše baštine. Tako je pravoslavna crkva Svetog Nikole u okviru arheološkog nalazišta Novo Brdo kod Gnjilana, nakon restauracije od 2015. do 2018, naprasno postala rimokatolička katedrala, svedočeći o prošlosti rudarskog naselja albanizovanog naziva Artana.

Već 2019, na sajtu kosovskog Ministarstva kulture naznačeno je da su ovu, „rimokatoličku“ crkvu romaničkog stila podigli Dubrovčani, bez pomena tamošnjeg vekovnog prisustva Srba, kao i srpskih monarha pod čijom je vlašću bilo Novo Brdu u vreme izgradnje crkve. Isti je lokalitet zaštićen kao spomenik kulture rešenjem Zavoda za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture Srbije 1948. godine, a 1990. kategorisan kao spomenik kulture od izuzetnog značaja, čime se nikad nije (dovoljno) ponosilo.

Stoga je bez odijuma međunarodne javnosti prošlo i isticanje zastave Kosova na ostacima ove pravoslavne katedrale, dok je apel našeg ministra kulture i informisanja Vladana Vukosavljevića, generalnoj direktorki Uneska Odri Azule, da se ovde radi o falsifikovanju istine, ostao bez reakcije. Kao što se SPC nije pitala kad su pokrenute građevinske aktivnosti na Novom Brdu, što striktno zahteva „kosovski” Zakon o specijalnim zaštićenim zonama, sačinjen po predlogu Martija Ahtisarija, specijalnog izaslanika UN za status Kosova i Metohije. Tako je i kosovski Ustav izvrgnut ruglu, baziran na Ahtisarijevom planu.

Na sve navedeno, na ostacima pravoslavne bogomolje Svetog Nikole upriličena je katolička misa, uprkos tome što ruine istoimene crkve, ali rimokatoličkog porekla, postoje u neposrednoj blizini „pokatoličenog“ hrama, zbog čega se SPC oštro pobunila.

Neko će reći „ima Boga“, nalazeći dokaze u činjenici da su se obnovljeni zidovi Novobrdske tvrđave ubrzo nakon obnove urušili.

Ministarstvo kulture tzv. Kosova podnelo je krivičnu prijavu protiv izvođača radova, firme Koto iz Beograda, jedine koja se prijavila na tender, jer je za sanaciju štete upotrebila bager. Za prekrajanje prošlosti hrama Svetog Nikole niko nije odgovarao.

Na „revitalizaciji“ istorije nije se štedelo, posao obnove je koštao bar tri miliona evra iz kase UN, a da radovi pod supervizijom Uneska nisu završeni. Skandal je gurnut pod tepih zabranom pristupa turistima i srpskim novinarskim ekipama.

Pouzdano se zna da je Novo Brdo bilo srednjevekovni rudarski grad, čiji kosmopolitski karakter niko ne osporava, sve iako se sad izlaže utiranju srpskih tragova. „Za kosovske Albance srpsko prisustvo predstavlja veliki problem, oni priželjkuju etnički čisto Kosovo, možemo reći - u sklopu projekta Velike Albanije. Sa druge strane, njima smeta beleg srpskog viševekovnog prisustva kroz spomenike i naročito sakralna zdanja“, za Kaleidoskop media objašnjava dr Darko Tanasković, dugogodišnji ambasador Srbije u UNESCO.

Dečani

Iz tog razloga, slično novobrdskom scenariju, dešavaju se analogne radnje vezane za Dečane, Gračanicu i Ljevišku, pa albanski živalj na Kosovu uveliko veruje ono što tvrde tamošnji istoričari: da je ove velelepne građevine podigla albanska dinastija Nimani, a konkretno Dečane – lokalno pleme Gaši. I niko od njih ne mari za ktitorsku povelju Stefana Dečanskog (Stefan Uroš III Dečanski Nemanjić), kao ni za ktitorske kompozicije i prikaz loze Nemanjića, od Stefana Nemanje do Uroša Nejakoga, sina cara Dušana. Pa čak ni za zemne ostatke zadužbinara koje u Dečanima netruležno počivaju, čuvajući manastir od povremenog albanskog granatiranja. Pojačanje toj onostranoj zaštiti i danas pružaju jedinice KFOR-a, ako ni od čega drugog, ono od ispisivanja pogrdnih grafita na spoljnjim zidovima.

Prošlost te svetinje bila je drugačija, u njoj su se molili vernici svih veroispovesti, dok je od turske najezde štitilo ono isto albansko pleme Gaši. Na isti način su čuvani i stari ćirilični rukopisi, kao „svete knjige“. Ali, tada (u XVII veku), reč je bila reč, a besa ishodila iz običajnog prava Leke Dukađinija, sada zaboravljenog etičkog kodeksa.

Isti su skrupuli važili i za crkvu Bogorodice Ljeviške u Prizrenu, zadužbinu Stefana Uroša II Milutina, vršnjakinju pariskog Notr Dama, kao zbornoj tački molitve. Napaćenu i tokom turskih osvajanja pretvaranjem u džamiju, kada su uništene mnoge freske obijanjem maltera čekićem. Obnovljena nakon II svetskog rata, Ljeviška je zablistala u punom sjaju, da bi tokom martovskog pogroma 2004, ponovo postradala. Restauracija, započeta 2014, je prekinuta, dok je sada obasjava unutrašnja, duhovna svetlost. Jer, u Ljeviškoj nema struje više od deceniju ipo.

Bogorodica Ljeviška

Struja je nestala u vatrenoj stihiji, a ne vraća se zbog inaćenja lokalnih vlasti što su „preselile nasilje u institucije i zakone“, kako primećuje Živojin Rakočević, novinar i pisac iz Gračanice. To je „nasilje sitnih, ali brojnih prepreka“, koje obesmišljavaju život i veru u institucije. I oduzimaju dostojanstvo ljudima i građevinama.

Čist paradoks je i to što se za Ljevišku na sajtu albanian.com kaže da je „najstarija albanska crkva na ovim prostorima“, jer je onda njihova sramota što je u mraku i napola obnovljena. I što se „niko tog 18. marta 2004. nije isprečio rulji kad je uvlačila burad s naftom i automobilske gume da spali najlepše freske iz 14. veka“, dodaje Rakočević.

Osećaj za pravdu ispoljen je kasnije, kroz suze jednog Turčina koji je neutešno plakao u priprati Milutinove zadužbine, nad urezanim citatom persijskog pesnika Hafiza - „Zenica oka mog gnezdo je lepote tvoje“, kako navodi Rakočević. Kakva je ta zenica danas većinski, pokazuje čađ na nerestaurisanom delu živopisa.

I Gračanica, čiji je ktitor opet Milutin, preimenovana je u „crkvu Ulpianu“. Srpska se baština, zapravo, još od 2008. reklamira kao albanska, eventualno sa dodatkom „vizantijska“. U pratećim brošurama kosovskih turističkih organizacija, naglašeno je da su Albanci „autohtoni, miroljubivi starosedeoci Kosova“ koji su se „posle invazije cara Dušana“, a zatim i Otomanske imperije, izborili za nezavisnost. Stoga je „sasvim normalno“, kako se precizira, to što svaka kuća „albanskog slobodarskog naroda, potomaka Ilira“, ima personalni arsenal oružja i municije. Pa će se, valjda, i tim silama boriti da se Raško-prizrenska eparhija SPC nazove Pravoslavnom crkvom Kosova, za šta su prištinski novoistoričari već pripremili teren, kako upozoravaju neki srpski mediji.

Freska Simonide Nemanjić iz manastira Gračanica

Naučni je apsurd i našta se potonji pozivaju. Zagovarajući svoje kontiunirano prisustvo na Kosovu, oni priznaju da za tu tvrdnju nemaju materijalnih dokaza. „Njihove se konstrukcije uglavnom zanivaju na nekim filološkim promišljanjima u pogledu pojavljivanja imena Albanaca u hronikama i tekstovima vizantijskih i drugih autora, što znači da su u pitanju posredni dokazi“, kaže Tanasković.

Potezanjem nečijeg ranijeg prisustva na nekoj teritoriji, nikad se ne bi uspostavila struktuirana svetska istorija, Tanasković dodaje. Po opšteprihvaćenoj, nikada nije bilo „ozbiljnije albanske države koja bi se mogla podičiti takvim graditeljskim zamahom kao što je to bilo u doba Nemanjića“, on zaključuje.

Ali, na Kosmetu će biti još mnogo posla za nove krojače istorije, revizionare, falsifikatore.., nazovimo ih kako hoćemo. Jer je „mreža hramova na Metohiji gušća nego na Tibetu“, kako voli da kaže Bojan Popović, kustos Galerije fresaka. Nabrajanje kulturnog blaga Kosmeta krajnje je nezahvalno, budući da broj lokaliteta sakralne, fortifikacijske, industrijske, urbane i druge baštine raste od jednog do drugog datuma istraživanja. Kako je ono, u srpskom izvođenju, za sada prekinuto, može se govoriti samo o ranije zaštićenim nepokretnim dobrima kojih ima 458, dok kulturnih dobara od izuzetnog značaja ima 61, i 70 upisanih u centralni registar Republičkog zavoda za zaštitu spomenika. Po nekim navodima, na tlu južne srpske pokrajine ima čak 1.300 tačaka od kulturnog značaja. Karta sa crvenim, pravoslavnim punktovima, poslužila je Darku Tanaskoviću za sprečavanje ulaska Kosova u Unesko, 2015. godine. Jer, ko bi tom adutu mogao da se suprotstavi?

Velika Hoča

Samo u Velikoj Hoči, nadomak Prizrena, postoji 14 crkava i crkvišta, nekih iz 12-og do 14-og veka, u koje ne može da stane više od desetak vernika, pod uslovom da su obnovljene. Podigle su ih srpske velmože na prostoru dečanskih vinograda, o čemu svedoči restaurisano zdanje Dečanske vinice. O vinovodu što se protezao na potezu od 50-ak kilometara između te dve tačke, a tačnije – ispod, govore legende. Utemeljeno, ubeđeni su meštani.

Velika Hoča

Verujući da ikone nisu samo crkveni mobilijar, već deo duhovnog života, mnoge od njih SPC nije pohranila u crkvene depoe, pa i dela čuvenog samoukog slikara–monaha Longina iz 16.veka, na čijoj se lepoti uzdižu Hočanci. Hoča je, zapravo, pravi muzej na otvorenom, zbog prestižnih ostvarenja narodnog graditeljstva, optočenih kamenom i pokrivenih ćerpičom, zbog čega je pokrenuta inicijativa da kao ambijentalna celina uđe pod zaštitu Uneska. A mogla bi negde da bude spomenuta i kao vrsta getoa, osim u napisima nobelovca Petera Handkea, budući da je usamljena srpska enklava među albanskim naseljima.

Velika Hoča

Mušutište, sličnog bekraunda, sa 16 crkava i dve isposnice, spaljeno je nakon rata 1999, a srpsko stanovništvo raseljeno. Manastir Devič, u samom srcu UČK teritorije, mnogo puta je pljačkan pre spaljivanja iste godine, a nakon povlačenja jugoslovenskih snaga bezbednosti sa Kosova i Metohije. Crkvu Svete Prečiste Bogorodice u Klini, na čijim su temeljima Srbi sazidali novu crkvu i preimenovali u hram Svetog apostola i jevanđeliste Marka, UČK je juna 1999. potpuno razorio eksplozivom, srpske kuće popalio, a živalj rasterao. Istovremeno je spaljena i crkva Presvete Bogorodice u Donjem Nerodimlju, dok je Svetonikoljska u Ljubidži kod Prizrena demolirana...

U pogromu od 17. do 19. marta 2004, proterano je više od 4.000 Srba i drugog nealbanskog stanovništva, spaljeno oko 935 kuća, uništeno 19 spomenika kulture prve kategorije i 16 pravoslavnih crkava koje nisu kategorisane, ruinirano oko 10.000 vrednih fresaka, ikona, putira i mnogih drugih crkvenih relikvija, kao i knjige krštenih, venčanih i umrlih... Da više ne svedoče o vekovnom trajanju Srba na Kosovu i Metohiji.

Ovde ćemo ipak staviti tačku, i nećemo ulaziti u detalje raspetog Kosmeta. Niti ćemo govoriti o okolnostima koje su do ovoga dovele. Jer, to je tema za albanske istoričare, one prave – neutralne, u komunikaciji sa srpskim stručnjacima. Medijska je misija pomoć u ponovnom uspostavljanju suživota na ovom prostoru. Vizija je opet - zajednička molitva, kao što je nekad bivalo u mnogim od pravoslavnih hramova.

Prizren

Da li se na ovoj ideji zasniva inicijativa kosovskih vlasti da Prizren postane istorijska prestonica samoproklamovane države? Teško, kad sami sebi guraju klipove pod točkove turbo-haotičnom urbanizacijom, kako posleratnu izgradnju naziva kosovski Fond za otvoreno društvo. Potiranjem tuđeg, ovaj grad pod Šar planinom, na obalama Prizrenske Bistrice, zapravo ostaje bez identiteta. Svog autentičnog imidža.

Prizrensko je lično svojstvo vazda bila multinacionalnost, kao i multikonfesionalnost. Tu su, kao braća, još od Srednjeg veka živeli Dubrovčani, Vlasi, Mlečani, Grci, Arbanasi, a pre 1999, Srbi, Albanci, Turci, Romi, Cincari... Uobičajena pojava je bila da, kad se na ulici sretnu Srbin i Albanac, jedan drugom obraćaju na jeziku svog sagovornika, kako ni jedan ne bi bio u podređenom položaju. Komšije različitih veroispovesti međusobno su čestitali verske praznike i posećivali se, zajedno radili i odmarali. Nakon 2004, ova je idila nestala, jer je možda i bila prividna.

Kao jedan od simbola suštinske netrpeljivosti, mnogi vide Prireznku ligu ili Ligu za odbranu prava albanskog naroda, političku organizaciju osnovanu juna 1878. godine u Prizrenu, u tadašnjem Kosovskom vilajetu Osmanskog Carstva. Cilj Lige bio je borba za albansku autonomiju i ujedinjenje svih Albanaca u jedan veliki Albanski vilajet, a protiv odluka Berlinskog kongresa da preda Gusinje i Plav Kneževini Crnoj Gori. Odnosno, protiv „legalizovanja srpsko-crnogorskog nasilja i okupaciju albanske zemlje“, kakav je bio kredo pobune.

Potom je došlo i do oružanih sukoba pristalica Lige sa Crnogorcima, a zatim i podizanja ustanka protiv osmanske vlasti 1879. i zauzimanja mnogih gradova. Turski Derviš-paša vojskom guši albanski bunt aprila 1881. godine i raspušta Prizrensku ligu. Međutim, za tim ostaje nezadovoljstvo Albanaca, preneto sa Turaka na komšije Srbe i Crnogorce, a iskaljeno na arhitekturi Prizrena u „poslednjim“ vremenima.

„Kompletno spomeničko kulturno nasleđe u Prizrenu i okolini pripada srpskoj i turskoj provinijenciji. Sve crkve i džamije sagradili su Srbi ili Turci“, naglašava dr Aleksandra Novakov, stručna saradnica Leksikografskog odbora Matice srpske. „Čak ni prostorija gde se održala Prizrenska liga nije bila albanska, već je jedna od odaja medrese koju je u XVII veku napravio Gazi Mehmed-paša“, ona govori u prilog tezi da je ideja o proglašavanju Prizrena za albansku istorijsku prestonicu – sasvim besmislena.

Srušene crkve srećom su uglavnom ponovo podignute, oštećene – popravljene, a Prizrenska bogoslovija, zadužbina Sime Andrejevića Igumanova, ponovo zaživela, uništenog kompleksa zgrada te 2004. godine. Od nekad 10-ak hiljada srpskih stanovnika, pre dolaska misije Ujedinjenih nacija, danas ovde bitiše 30-ak duša. Uglavnom starih i nemoćnih, koji čine „statističku grešku“, kako primećuje Novakov. Potkaljaja, njihov vekovni dom, prepun je novih zdanja, uprkos kosovskom Zakonu o specijalnim zaštićenim zonama. Po kome, kako rekosmo, u određenim područjima nije dozvoljena izgradnja bez konsultacije sa SPC-om i nikad stvorenom Zajednicom srpskih opština.

Potkaljaja

Apsurd je ovde toliki da mnoge od kuća liče na onu Belu, u Vašingtonu, da se uz crkve vizantijskog stila tiskaju modernističke građevine. Leti je „službeni“ jezik engleski, zbog ogromnog broja turista. Među njima ima i Srbijanaca, koji noće u konaku obližnjeg manastira Svetih arhangela. Mnogi od nas se ipak plaše da kroče na „svetu srpsku zemlju“, bez razloga, priznaćemo. Jer, ratna mašinerija je (za sad) uspavana.

Istina, u komunikaciji, ako do nje dođe, pretežu podele na „nas“ i „njih“, i večite priče „ko je prvi počeo“, čiji se kraj ne nazire. Prizren ipak ima kapaciteta da opet postane mini-metropola, sa multinacionalnošću i multikonfensialnošću kao osnovnim obeležjem. Ako mu se ovo dozvoli, što sada nije slučaj.

Dečani

Grešaka je bilo na obe strane, naravno. Sa naše, glavna je u tome što se politička retorika zasnivala i zasniva na frazi „da svaki razgovor o zaštiti mora počivati na premisi da je ta kulturna baština-srpska“, bez da se na tome i praktično nešto radilo. Albanci su u tom pogledu bili spretniji, lobirajući za preinačenu istoriju.

Međutim, i albanske vlasti više govore no što delaju, pa im „njihovi“ intelektualci prigovaraju što nemaju kulturnu strategiju. I što dozvoljavaju da se spomeničko nasleđe utapa u beton novogradnje. I što se pušta na volju politizaciji kulturne baštine, usled nemanja svesti kakvim se univerzalnim blagom raspolaže.

Zajednička tačka je budžet za kulturu, uvek manji od jednog procenta planiranih državnih rashoda. Jer, rashodom obe vlasti shvataju ulaganje u kulturne delatnosti, očigledno ih ne doživljavajući kao poluge napretka.

Vratimo se na konkretniji nivo, na srpsku baštinu na Kosmetu, u fokusu magazina Kaleidoskop media. Ona se za sada brani zalaganjem da Kosovo ne uđe u Unesko, jer bi se time priznala njihova državnost, s jedne strane. A sa druge – dozvolilo administrativno prisvajanje našeg nasleđa, uz pristup međunarodnim fondovima.

„Ako je bilo nekih grešaka i propusta u prošlost, nije kasno da se to nadoknadi bolje organizovanim, dalekovidim i bolje finansiranim , državno-nacionalnim naporom“, ističe Darko Tanasković, u tom smislu sagledavajući najavu formiranja specijalističkog tima koji bi se bavio ukupnom problematikom očuvanja, zaštite i afirmisanja našeg kulturnog nasleđa. I to ne samo na KiM, već na svim prostorima na kojima Srbi žive ili su živeli.

Valja na kraju napomenuti da je kulturna baština vrednost univerzalna, kakav je i kriterijum za pristup Uneskovim listama. Zbog toga se, valjda, i vodi Briselski dijalog, među suštinski manje važnim dnevno-političkim pitanjima.


Kulturni centar Kaleidoskop i magazin Kaleidoskop media u 2020. godini predstavljaju projekat “Identitet u amanet - Čuvari rodoslovlja”.

Svi emitovani tekstovi i video prilozi su deo projekta sa ciljem očuvanja kulturne baštine Srbije.

Projekat je podržan i sufinansiran od Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.



Autor projekta: Gordana Tadić

Novinarke: Milica Piletić, Biljana Đogić, Dragana Nikoletić

Foto: Luka Novaković

Snimatelji: Relja Pekić Carić, Edin Alija

Montaža: Zorica Blagojev

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.