Identitet u amanet
identitet u amanet/23.10.2020.

Prizren je mogao biti srpski Dubrovnik

identitet-u-amanet
  • Luka Novaković
  • Mesut Toker
  • Jerzy Andrzej Kucia
  • Luka Novaković
  • Luka Novaković
  • Luka Novaković
  • Luka Novaković
  • Luka Novaković
  • Luka Novaković
  • Luka Novaković
Autor fotografije:

Autor: Gordana Tadić

Novinarke: Milica Piletić, Biljana Đogić

Foto: Luka Novaković, Aleksandra Novakov

Snimatelji: Relja Pekić Carić, Edin Alija

Montaža: Zorica Blagojev

Poslednjih godina učestali su primeri falsifikovanja istorijskih činjenica, a srpske crkve, manastiri, spomenička, kulturna i duhovna baština na Кosovu se proglašavaju albanskim, sa jasnim ciljem promovisanja velikoalbanske politike na štetu Srbije i srpskog naroda.

Popis srpske kulturne baštine baštine na Kosovu i Metohiji je impozantan. Mogu li Albanci srpsko nasleđe svetu prikazati kao svoje? Kako se odbraniti od falsifikata, šta se danas na terenu dešava kada je srpsko nasleđe u pitanju su teme kojima se Kaleidoskop media bavi u serijalu intervjua i tekstova kroz projekat "Identitet u amanet - Čuvari rodoslovlja". Ova pitanja sagledaćemo kroz primer Prizrena, srpskog carskog grada, kojeg su kosovski Albanci 2018. godine proglasili za svoju istorijsku prestonicu.

Donosimo seriju tekstova i intervjua kako bi sagledali na čemu može da se bazira odbrana temeljnog uporišta da je zaštita kulturnog nasleđa na KiM jedna od najvažnijih karika srpskog identiteta, tradicije i istorijskog pamćenja.

Za naš magazin u filmu koji sledi govore istoričarka dr Aleksandra Novakov, bivši zastupnik Srbije pri UNESKU dr Darko Tanasković i novinar i književnik mr Živojin Rakoćević. 

PRIZREN, "Identitet u amanet - Čuvari rodoslovlja"

Dr Darko Tanasković objašnjava zašto su Albanci posegli baš za Prizrenom kao svojom istorijskom prestonicom.

- Prizren je da je bilo sreće, koje nije bilo, mogao postati, ja sam uvek govorio nešto kao srpski Dubrovnik. Postati nešto što bi zaista bio naš izlog prema svetu. Jedan grad koji je i arhitektonski i kulturno i u svakom pogledu civilizacija u malom. Balkan u malom. 

U prizrenskoj čaršiji su se donedavno ravnopravno govorili srpski, albanski i turski jezik. On je zaista bio Dušanov carski grad. On je sačuvao i spomeničke uspomene na ceo taj dugi period i zlatom bogat, što je jedna od mogućih etimologija naziva imena Prizrena.

Jasno je da su Albanci, u skladu sa svojim načinom i pokušajem da ni iz čega stvore nešto, posegli baš za Prizrenom, jer on nosi karakteristike jednoga zaista kosmopolitskog grada još iz srednjeg veka i jedne zaista moguće kulturne prestonice tog dela Balkana. Jasno je da onda njima to najviše odgovara iako oni imaju najmanje pokrića, kada je konkretno Prizren u pitanju, navodi dr Tanasković.

Istoričarka Aleksandra Novakov iz Prizena je izbegla 1999. godine.

- Živela sam u delu grada koji se nazivao Papas čaršija ili Popova čaršija. U samoj blizini moje kuće postojala je zgrada Duhovnog suda. Pored te zgrade nalazila se crkva Svetog Nikole iz 14. veka. U jednom sokačetu u blizini moje kuće nalazio se i ikonluk Sveti Prokopije, gde je nekada bila i velika Crkva Svetog Prokopija.

U ulici iznad mene vrlo blizu moje kuće u Panteliji nalazila se Crkva svetog Pantelejemona, tako da sam ja živela u jednom potpuno crkvenom okruženju, kaže Novakov.

Novinar i književnik Živojin Rakočević, koji živi i radi u Gračanici i veliki je hroničar Kosova i Metohije kaže:

- Staro gradsko jezgro Prizrena je nešto što je bilo autentično, povezano sa našim životom gradskim jer tu u tom gradskom jezgru su bile te male crkve i Prizren je jedini naš grad, verovatno, u kom je preživelo hrišćanstvo u doba komunizma. Zapravo je hrišćanstvo bilo u domovima Prizrenaca i te kuće se uopšte nisu razlikovale od crkava.

Aleksandra Novakov se priseća detinjstva:

- Posebno je zanimljivo da sam kao devojčica bila gotovo u svakodnevnom kontaktu sa episkopom Pavlom, koji je dolazio u duhovni sud i obilazio prizrenske crkve. Mi smo kao deca trčali prema njemu, on je uvek imao bombone i male krstove i blagosiljao nas je. To su moja najranija sećanja iz detinjstva, kaže Novakov.

- Vi i danas možete u Prizrenu u tom delu grada naleteti na crkvu koju ne razlikujete od kuće i prosto je taj pravoslavni trenutak u Prizrenu bio toliko duboko uzidan u život grada da je to bilo potpuno neverovatno. U drugim sredinama se to nije moglo naći, navodi Rakočević.

Izbrisani tragovi

Aleksandra Novakov - sećanja

Ulica u kojoj sam živela nazivala se Petar Kostić, koji je bio važan profesor i rektor Prizrenske bogoslovije, i po meni jedna od najznamenitijih ličnosti svoga doba na teritoriji Stare Srbije. Danas se ta ulica zove Palj Paljuca. On je jedan novi heroj, tzv. heroj UČK vojske. Nakon 16 godina otišla sam za Prizren prvi put. Jako sam se loše osećala. Sve je pored mene bilo strano i tuđe. Šetala sam ulicama moga grada, a nikom nisam poželela dobar dan.

Živojin Rakočević - sećanja

Uništavanje starog gradskog jezgra je definitivno nastalo 17. marta 2004. godine kada se ta masa koja je išla i palila sve po Prizrenu jednostavno fokusirala na Potkaljaju i na taj deo grada u kom vi ne razlikujete privatne stanove od crkava. U kom je prosto život bio sjedinjen i u kom su najčešće živele te naše preostale bakice. I u tom trenutku je rulja jednostavno zbrisala taj deo grada i on je spaljen bukvalno do temelja. To su bile trošne kuće iz 18, 19. i sa početka 20. veka. Tako da bukvalno nije ništa ostalo.

Aleksandra Novakov dodaje:

Stradale su sve zgrade pravoslavne Bogoslovije, sve crkve u gradu, kompletno naselje Potkaljaja gde su bile srpske kuće. Sve je to zapaljeno. Srpske kuće u Potok mali i Panteliji... Želeli su da unište sve što ih je podsećalo na Srbe. Da su u tome uspeli Prizren bi danas bio jedna obična turska kasaba bez obzira na monumentalne zgrade koje se danas u Prizrenu zidaju. To bi bio grad bez duše.

Pantelija mahala

Živojin Rakoćević na te dane ima sećanje koje budi veoma snažne emocije:

- Sećam se tog dana kada smo obilazili Prizren i sećam se jednog divnog Turčina, ne bih ni njegovu profesiju sada navodio, jer to ga može dovesti u nelagodu. On je plakao u priprati Bogorodice Ljeviške ispod natpisa na arapskom „Zenica oka mog gnezdo je lepote tvoje“. To je zapis nekog arapskog putopisca ili nekog Prizrenca, ne zna se tačno. Na freskama je urezao stihove persijskog pesnika Hafiza - Zenica oka mog gnezdo je lepote tvoje. I taj savremeni stanovnik Prizrena je plakao nad tim, jer je to sve bilo pretvoreno u mrlju, a danas je, hvala Bogu, nešto od toga očišćeno. Ne sve, ali se vidi da se može obnoviti.

Bogorodica Ljeviška

O osnovnoj školi "Mladen Ugarević" koja danas nosi ime "Prizrenska liga" govori Novakov:

- Osnovna škola Mladen Ugarević je bila vrlo blizu moje kuće. Školska zgrada je sazidana 1907. godine. Prethodne, 1906. godine je dobijena dozvola za dizanje zgrade. Dobrotvor te zgrade bio je Mladen Ugarević, imućni srpski tgovac koji je želeo da srpskoj deci, koja se kroz ceo 19. vek itekako školovala u Prizrenu, obezbedi jednu zgradu u kojoj bi mogla nesmetano da uče. On je testamentom odredio da sav njegov kapital nakon njegove smrti ostavi na poverenje crkvenoškloskoj opštini da ona na zemljištu srpske crkvenoškolske opštine podigne jednu zgradu. To je i učinjeno.

Od 1907. do 1912. godine školu su pohađala isključivo srpska deca, jer je i sve bilo u znaku pravoslavlja. Nakon oslobođenja 1912. pa sve do 1914. u školi je nastavni jezik bio srpski, ali su pored srpske dece školu pohađala i muslimanska, albanska, turska i naravno goranska deca. Za vreme Drugog svetskog rata ta škola je promenila naziv u Bajram suri, a za to vreme nastave na srpskom jeziku nije bilo.

Nakon Drugog svetskog rata škola ponovo dobija ime svog dobrotvora i vlasnika Mladena Ugarevića. Tako je i bilo sve do 1999. godine. U tom komunističkom periodu nastava je bila i na albanskom i na turskom jeziku, ali su većinu činila srpska deca jer su celo to okruženje, leva strana Potkaljaje, Pantelije i Potok male uglavnom činili Srbi. 1999. godine škola dobija ime Prizrenska liga. Od tada do danas tamo srpska deca ne pohađaju nastavu, naravno da se nastava i ne odvija na srpskom jeziku.

U dvorištu škole nalazila se crkva koja je sagrađena još u 14. veku, posvećena Svetom Nikoli tzv. Rajkova crkva. 1999. ta crkva je minirana i potpuno devastirana. To je jedina crkva koja je 1999. u Prizrenu stradala. Na svu sreću nije potpuno bila razrušena, nisu sve mine eksplodirale. Ona je i danas u ruševinama i čeka svoju obnovu. Neverovatno je da su Albanci hteli da izbrišu svaki trag i da deca koja dolaze u OŠ "Mladen Ugarević", odnosno sada Prizrenska liga da se ne pitaju šta je to. Kakvi su to ostaci i čije prošlosti?

U MAJU 2018. SKUPŠTINA KOSOVA PROGLASILA JE PRIZREN ISTORIJSKOM PRESTONICOM TZV. DRŽAVE KOSOVO

Naši sagovornici kažu da Albanci nemaju nikakvo pokriće za to.

- Potpuno je jasno zašto oni to žele. Razlog je što je Prizrenska liga zasedala u Prizrenu 1878. godine. Ali ni krajem 19, ni krajem 20. veka u Prizrenu nije postojao ni jedan spomenik kulture koji su Albanci sagradili. Kompletno spomeničko kulturno nasleđe u gradu Prizrenu i okolini pripada srpskoj provinijenciji, kao i turskoj. Sve crkve i sve džamije sagradili su Srbi ili Turci tokom svih ovih vekova. Čak ni prostorija gde je održana Prizrenska liga nije bila albanska, već je bila jedna od prostorija medrese koju je u 17. veku napravio Mehmed Paša. Smatram da je to potupno besmisleno. Prizren bi mogao da bude njihov ideološki centar, jer je zaista u tom gradu nastala prva ideja, prvi nacionalni program o ujedinjenju svih Albanaca iz svih vilajeta Osmanskog carstva, ali nikako ne istorisjka prestonica, jasna je Aleksandra Novakov.

Što se tiče Albanaca i ove namere da se pretvori u istorijsku prestonicu to je potpuna besmislica. Prizren bez Srba ne može biti istorijska prestonica nikome i ničemu i on će naravno u svakom mogućem smislu biti srpska istorijska prestonica tako da je vrlo, vrlo teško u uslovima političkog i fizičkog nasilja koje sada traje razmatrati bilo kakve ideje o tome da to bude nekakva istorijska prestonica. Tamo je u najvećoj meri zatrt jedan narod i to vam je kao u prirodi kada jednu vrstu izbacite iz života, istrebite je, ona nestane i onda vi mislite da ne možete normalno da nastavite život. Ne možete nastaviti normalan život, tako ni Prizren ne nastavlja normalan život. On nastavlja život jednog ubijenog grada i njegove ubijene multietičnosti, multikulturalnosti i duhovnosti različitih ljudi.

Aleksandra Novakov dodaje da u zakonu koji je donet prilikom proglašenja Prizrena za istorijsku prestonicu tzv. države Kosovo piše da se parcele ne mogu povezivati, niti se može sagraditi i jedna kuća bez dozvole, tzv. Instituta za očuvanje spomeničkog nasleđa.

- Praksa govori sasvim drugačije. Celo, nekada srpsko naselje Potkaljaja je u međuvremenu sagrađeno. To su višespratnice, šo se apsolutno ne uklapa u ambijetalnu celinu nekadašnjeg starog Prizrena. Crkva Svete nedelje je dominirala tim delom Potkaljaje. Sada se, pored kuće, koja se zida na metar i po pored nje, crkva uopšte neće videti. Ovo je najbolji primer da oni ni svoje zakone ne poštuju. Apsolutno ih nije briga za očuvanje kulturnog nasleđa, ne samo pravoslavnog, čini mi se da im uopšte nije važno da sačuvaju ono što je Prizren nekada bio.

IDENTITET U AMANET

Budućnost Prizrena Živojin Rakočević vidi u živom prisustvu:

- Mi moramo lagano da se vraćamo i da svojim prisustvom i svojim životom, kao što to radi otac Đorđe, kao što to rade sveštenici u crkvi Svetoga Đorđa, kao što se to radi u Svetom Spasu, i na takav način moramo iz dubine vraćati jedan uništeni grad. Ne samo zbog nas. Nego i zbog Albanaca, zbog Turaka koji dolaze na naše koncerte prizrenske, a da ih niko i ne poziva. To je suština multietničnosti - da vi po svojoj volji, nepodmićeno odlazite i svedočite jedan grad, a da vas niko tamo ne poziva ili ne pravi neke projekte da biste ušli u neku dvoranu, hol, atrijum crkve i tamo slušali najbolju renesansnu muziku.

Aleksandra Novakov podseća da je srećna okolnost da je Bogoslovija ponovo obnovila svoj rad u Prizrenu 2011. godine.

- U njoj sada ima života. Ove godine je peta generacija završila Bogosloviju. Bogoslovija koja je osnovana 1871. godine kao prva srpska institucija nakon ukidanja Pećke patrijaršije, tada je bila svojevrsan konzulat srpske države, tako je i sada stub i potpora Srba koji danas žive u Prizrenu. Do 1999. kada su Srbi izbegli iz Prizrena bilo je oko 10.000 Srba, prema popisu Raško-prizrenske episkopije. Ne znam koliko je Albanaca bilo u tom trenutku, bilo je mnogo Turaka, mnogo muslimana, jer je Prizren bio nacionalno heterogen grad. Danas u Prizrenu ima 30-ak Srba.

Da li će iz klice nabujati život Srba u gradu na Bistrici?

- Mi nikada i ni u kom slučaju ne smemo dozvoliti da se ponovi sudbina Palmire, budinih statua u Avganistanu, Nacionalnog muzeja u Iraku. A kako to možemo zaustaviti? Pa to se zaustavlja životom. I to je SPC uradila. Tamo je sveštenik Đorđe u Bogorodici Ljeviškoj sa svojom jednogodišnjom ćerkom Mitrom. I on svojim životom, svojom porodicom i sa svojom suprugom svedoči sam život Bogorodice Ljeviške. To je ono što je zaista neuništivo, reči su Živojina Rakočevića koje krepe i ohrabruju. 

Kulturni centar Kaleidoskop i magazin Kaleidoskop media u 2020. godini predstavljaju projekat “Identitet u amanet - Čuvari rodoslovlja”.

Svi emitovani tekstovi i video prilozi su deo projekta sa ciljem očuvanja kulturne baštine Srbije.

Projekat je podržan i sufinansiran od Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.







POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.