Strip
strip/30.10.2016.

Umeće straha: Lavkraft u stripu

strip
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
Autor fotografije:
Piše: Nikola Dragomirović

Noć veštica je zaista neobičan praznik, karakterističniji za rimokatolički komonvelt nego za nas. Ali, posredstvom globalizacijskih tekovina, modernosti neopaganizma, a u izuzetno velikoj meri i hipnotičkom mentalitetu potrošačkog društva, Noć veštica (ili Halloween) je sve prisutniji i u našoj kulturi. Mi se, doduše, ne prepuštamo paganskoj ikonografiji maskiranja i trick-or-treatinga, što je zapravo simpatičan običaj u kome deca posebno uživaju. Ali, nismo ni daleko od toga. Možda je samo pitanje vremena kada će takva festivalska atmosfera zaživeti i kod nas.

Ponikao na drevnim paganskim verovanjima, Halloween ili All Hallows Eve (noć svih svetih) je nastao delom od keltskog praznika Samhein, koji je označavao kraj žetve i početak zime – jedan od najznačajnijih dana po verovanjima Kelta. Tokom Samheina (čita se Souin) bi se klala stoka koju bi pripremali za zimnicu, održavale se čitave plejade svetkovina koje su se razlikovale od regije do regije. I najvažnije, tada bi slabile veze između svetova i bogovi, demoni i duhovi prirode bi lakše prelazile na našu ravan postojanja. Ali, to je značilo da i duše pokojnika mogu lako da pređu u naš svet i posete svoje potomke, a dužnost svake kuće je bila da ih ugosti. Ta tipična ikonografija je kao preslikana predstava moderne Noći veštica. Kao dokaz više u prilog srodnosti ova dva praznika, govori nam i činjenica da se Samhein slavio od zalaska sunca 31. oktobra, do zalaska sunca 1. novembra – upravo u vreme Noći veštica.

Rimokatolička crkva je tokom sedmog veka uvela praznik Svih svetih, ili All Hallows, koji se u početku slavio na proleće, da bi ubrzo bio premešten u jesen. Slavio se dan nakon Samheina, odnosno delom tokom njega, 1. novembra, da bi se ubrzo ova dva praznika stopila u jedan. Paganska živopisna, i u narodu ukorenjena ikonografija se stopila sa imenom i kanonskom interpretacijom hrišćanskog praznika, i konačni rezultat je Halloween.

Kod nas je, kao što smo rekli, prisutna redukovana verzija ovog zapadnog praznika. Zasad je jedina naznaka tog prisustva – TV program. Često se te večeri, dok vesela maskirana deca u Americi trčkaraju od vrata do vrata skupljajući slatkiše, organizuju filmski maratoni posvećeni hororu, pa je tako i kod nas. A i zašto da ne, nekad je utešno uljuljkati se u neki globalizacijski trend poput ovog. A nekad je lepo i propisno se isprepadati. Uostalom, strah je jedan od najsnažnijih usađenih instikta, izuzetno snažne biohemije, i daje nepredvidive biheviorijalne reakcije. Prava biohemijska analiza straha u mozgu je suviše opširna i dosadna. Ali sve se svodi na činjenicu da pored poriva da bežimo ili se sakrijemo, strah pojedinim uživaocima žanra donosi i hemijsku reakciju zadovoljstva.
I zato, posle ovako podužeg uvoda – hajde da naučimo da se plašimo uz stripove.

Horor žanr u stripu je dosta podcenjen. Čak se veruje – neosnovano – da strip ne može biti strašan poput filma. Da li je to zato što slike u stripu miruju? Više ni to nije garancija da vas nešto neće propisno isprepadati, kao u slučaju ovog korejskog veb-stripa: 

Klikom ovde pogledajte veb strip (skrolujte stranu do kraja - gledate na sopstvenu odgovornost!).

Ako ste kliknuli na link, i popili malo vode da se saberete, da nastavimo.
Dakle, strip može biti strašan, posebno kada pravi majstor žanra ostavi dovoljan manevarski prostor da vaša mašta dopuni radnju. Naracija ovakvih stripova može da ide od mešavine splatera i psihološkog horora, poput Okruženih mrtvima koje objavljuje beogradska izdavačka kuća Darkwood, pa sve do mnogo perfidnijih ostvarenja očaja i beznađa, poput Tri sene novosadskog Komika, koji briljira na dubljem emotivnom planu baveći se temom smrti deteta.

Ali, za ovogodišnju Noć veštica ćemo se baviti ostvarenjima devete umetnosti koja su posvećena adaptacijama i inspiracijama sveta majstora horora Hauarda Filipsa Lavkrafta. On je u književnosti ostao upamćen kraćim ili dužim pričama u kojima je stvorio čitav univerzum drevnih bogova i onostranih užasa koji vrebaju u zaboravljenim kutcima našeg sveta, i kojih se dotaknu nasumični akteri, često gubeći pritom razum i razboritost – pa i život. Najupečatljiviji je ciklus Ktulua, u kome se na nesvakidašnji način opisuju drevna božanstva koja dremaju i čekaju na buđenje, nakon koga bi doneli svoj užas i okončali našu civilizaciju. Najznačajniju publikaciju posvećenu ovom piscu iz Providensa je priredio dr Dejan Ognjanović. Reč je o Nekronomikonu, u kome je Ognjanović sabrao izuzetan broj priča i propratnih tekstova, u dva izdanja izdavačke kuće Everest Media, a očekuje se i treće izdanje koje će po pojedinim najavama ovaj put pripasti Orfelinu. Ali, strip je posebna tema, i Lavkraft je u njemu prisutan kroz direktne adaptacije, ali i kao inspiracija za pojedine segmente priča. Njegova strava nije direktna. Nema iskakajućih momenata ili brzopotezne akcije. Lavkraft gradi atmosferu ka kulminaciji, dok perifernim vidom bespomoćno posmatramo užas kako se polako šunja do nas. Suština njegovog horora je da iz svakog kutka, ispod površine zemlje na kojoj se upravo sada nalazite ili iza sna koji ove večeri usnite, vreba "nešto" neopisivo i eonima drevnije od nas, i samo nesretan splet naivnih okolnosti nas deli od toga. Ili rečima samog Lavkrafta: "U svom domu u R'lijehu mrtvi Ktulu čeka, snovima obuzet." "Nije mrtvo ono što zauvek bdije, u eonima mrtvim ni smrt mrtva nije." (Zov Ktulua, prevod: Dejan Ognjanović)

Holandski strip-umetnik Erik Krik je posvetio Lavkraftu svoju zbirku stripova S one strane i druge priče, koju je 2014. godine objavila izdavačka kuća Besna kobila. Krik je u njoj adaptirao pet priča Hauarda Filipsa Lavkrafta – Otpadnik, Boja izvan ovog svemira, Dagon, S one strane i Senka nad Insmutom. Ova poslednja je i najduža u zbirci, a ujedno i najrazrađenija. U Senci nad Insmutom Erik Krik oslikava svu suštinu Lavkraftovog univerzuma, u kome jedno putovanje za Arkam i usputna stanica u Insmutu mladom akteru otvaraju vrata drevnih užasa i rase ribolikih bića koja žive ispod talasa okeana. Autor krije suptilne tragove u crtežu i gradi ih ka razrešenju, koji zaista unosi hororični nespokoj. Krikova fascinacija Lavkraftom je očigledna, i on svoju živu maštu perfektno prenosi na papir. Stil mu je mekan i živopisan, i veoma lako zaokupi čitaoca, a opet pored očigledne dopadljivosti crteža uspeva da lako iznedri lavkraftovske užase. Krikove kulminacije priče su groteskne ali ne i odbojne, dok priče adaptira sa lakoćom, prilagođavajući ih sekvencijalnoj naraciji stripa. Tu je vidljiva i najveća zamka u adaptacijama Lavkrafta. On je pisac koji prečesto ali vešto koristi brojne prideve. Za njegove opise koji nadograđuju bića koja se susreću u pričama je potrebno naći dostojnu ilustrovanu alternativu, bez gubitka na intenzitetu. I u tome se Krik savršeno snalazi.

Još jedna direktna adaptacija Lavkraftovih dela dolazi iz Darkwooda, koji je 2014. godine objavio Leglo strave, u izvođenju majstora horor-stripa Ričarda Korbena. Njegov stil je poznat velikom broju ljubitelja stripa, a prisutan je već decenijama na našim prostorima. Podsetimo samo na Dena iz "Stripoteka". U Leglu strave dobijamo Korbena u kakvog poznajemo – jezovitog, atmosferičnog i sugestivnog. Zbirka obuhvata adaptacije Dagon, Ožiljak (Prepoznavanje), Sećanje, Muzika Erika Zana, Kanal, Lampa, Artur Džermin, Bunar i Prozor. Zanimljiva je Korbenova odluka da paralelno adaptira poznatije priče poput Dagona i Muzike Erika Zana, sa manje poznatim pesmama iz zbirke Gljive s Jugota kao što su Ožiljak i Sećanje. Izvitopereni crtež Ričarda Korbena savršeno odgovara Lavkraftu, i često prkosi zakonima logike.

Dok su na srpskom jeziku dostupne samo ove dve zbirke direktnih adaptacija Lavkraftovih priča, na engleskom je situacija daleko razvijenija. Broj stripova rađenih po pričama Hauarda Filipsa Lavkrafta se meri u desetinama, dok je najčešće obrađivana upravo Dagon. Ona ima čak osam verzija na engleskom jeziku, od kojih je jedna svakako Korbenova. Zanimljivo je da nakon nje slede The Dream-Quest of Unknown Kadath i Zov Ktulua, dok su se autori najređe hvatali u koštac sa njegovim romanima U planinama ludila i Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda. Posebno čudi slučaj da su Planine ludila tako retko adaptirane, posebno kada je reč o romanu koji na najbolji način uvlači čitaoca u univerzum Ktulu ciklusa. Ekspedicija na južni pol koja nalazi monumentalne ostatke drevne civilizacije i fosile nepoznatih bića stare milionima godina. Naravno, u Lavkraftovom stilu, sve je ispričano iz ugla jednog od retkih preživelih na ivici ludila. Hodanje mračnim i oronulim hodnicima drevne civilizacije, dok svaka niša može da krije užase koji su već istrebili ekspediciju, i dok se istorija tih bića raspliće na reljefima, je savršena pozornica za strip strave i užasa, ali sa time se retko ko uhvatio u koštac.

Prvi album ProrokaAnte genesem, Gzavijea Dorisona i Matjea Lofreja, koji je nedavno objavio Darkwood, nije adaptacija Lavkraftovih Planina ludila, ali je utemeljen na direktnoj inspiraciji ovim romanom. Priča otpočinje upravo na ovakvom lavkraftovskom ambijentu, ali ovaj put na Himalajima. Ipak, ne može se otrgnuti sveukupnom utisku da se čitalac smešta direktno u ambijent koji je iznikao u umu majstora horora iz Providensa.

U sličan ambijent su autori smeštali i arheologa Martija Misteriju. Kako u kod nas neobjavljenim stripovima edicije "Gigant", tako i u određenim neobjavljenim epizodama. Iz novijeg perioda, otkad je beogradski Veseli četvrtak preuzeo objavljivanje detektiva nemogućeg, potiče dvodelna priča Zbogom Java/Užas s druge strane praga, čiji je zaplet inspirisan lavkraftovskim univerzumima. U tom kontekstu možemo omenuti i pojedine periode, pa čak i generalni zaplet Magičnog vjetra (Magico Vento), italijanskog stripa Boneli produkcije objavljenog u Hrvatskoj.

I konačno dolazimo do ljubimca ex-Yu publike – Zagora. Duh sa sekirom na prvi pogled nije pogodno tle za lavkraftovske inspiracije. Ali, zahvaljujući Mauru Bozeliju i Morenu Buratiniju, Zagor je tokom devedesetih prošao kroz korenite reforme. Jedna od novina je bila i uključivanje Duha sa sekirom u širi narativ, u kome se nalaze Atlantida, Mu, pa i dimenzije u kojima obitavaju drevni bogovi koji svetu mogu doneti uništenje. U priči Vudu osveta (Veseli četvrtak, "Zagor – Odabrane priče" 18), Zagor nailazi na vudu sveštenicu Mari Lavo, koja ga prvo pretvara u živog zombija, a potom primorava da oslobodi vudu božanstvo na drugom svetu. Ova priča je zapravo uvertira u suštinski lavkraftovsku priču Morska strava (Veseli četvrtak, "Zagor – Odabrane priče" 25), koja je po mišljenju brojnih fanova u samom vrhu popularnosti. Za scenario je bio zadužen Mauro Bozeli, dok je za crtež zaslužan Stefano Andreuči. Ovaj tandem je uspeo da u Zagorovom duhu i epohi prve polovine XIX veka, oživi napetu i gotičku atmosferu priče bazirane na Lavkraftovim ostvarenjima Dagon i Senke nad Insmutom. Zagor i Čiko, na poziv starog prijatelja, kapetana Fišlega, dolaze u luku Port Vejl, i zatiču insmutovsku atmosferu grada zaposednutog ribolikim bićima, kojima komanduje veštac, poklonik Dagona – drevno božanstvo koje je u stvari Zagor oslobodio u Vudu osveti. Morska strava vodi Zagora i čitaoce na putovanje čiji je cilj iskorenjivanje Dagonovog zla, i, što je najvažnije u ovom kontekstu, donosi izuzetno kvalitetnu hororičnu atmosferu i pregršt teskobnih momenata.

Za ovu Noć veštica je sasvim dovoljno. Ova kratka retrospektiva je dovoljna da pobudi nekome želju da putem lako dostupnih izdanja zaroni u lavkraftovske užase u stripu. Za neke ove adaptacije i stripovi inspirisani Lavkraftom neće delovati strašno, dok će neke uplašiti i upropastiti makar jednu noć spavanja. Ako je moguće, neka to bude Noć veštica, makar radi atmosferičnosti.

Pročitajte još:

Smeh i suze - Mali cirkus Freda Aristidesa

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box