Priredila: Miona Kovačević; Foto: Promo / Muzej Viktorije i Alberta, London (Victoria & Albert Museum)
Gole sirene i razigrani konji, svilene šargarepe i kikiriki u ljusci, pozlaćene slonovske surle, bubnjevi i maske – ovo su samo neka od dugmadi na jednako čudesnoj garderobi izloženoj na novootvorenoj izložbi u Muzeju Viktorije i Alberta posvećenoj modnoj kući Skjapareli.
Obuhvatajući period od dvadesetih godina 20. veka do danas, raskošna izložba „Skjapareli: Moda postaje umetnost” (Schiaparelli: Fashion Becomes Art) prati istoriju i nasleđe jedne od najinovativnijih modnih dizajnerki prošlog stoleća, Else Skjapareli (1890 – 1973).
Postavka je organizovana tako da hronološki prati poreklo kuće, od prvih revolucionarnih odevnih komada do njenog današnjeg izdanja pod vođstvom kreativnog direktora Danijela Rozberija.
Reč je o „čudesnom sunovratu niz zečju rupu nadrealizma” kako ocenjuje Gardijan, jer je Elsa dizajnirala odeću da bude ne samo lepa, već duhovita.
Cipela postaje šešir, kosti niču na spoljašnjosti haljine, brojčanik telefona kao džepno ogledalo, jakna kojoj iz ramena niču zlatne palme...
Šetnja kroz izložbene galerije podseća na obilazak neke koktel zabave u Parizu 1930-ih: osvežavajuće avangardno, blago uznemirujuće, sa puno vizuelnih dosetki i internih šala i bez ijednog dosadnog trenutka.
Iako ju je Koko Šanel, njena ljuta suparnica na francuskoj modnoj sceni toga vremena, nazivala „italijanskom švaljom”, ova izložba pokazuje da je Elsa, iako samouka, bila mnogo više od švalje i prišipetlje nadrealista – bila je i sama umetnica, u punom smislu te reči.
Postavka obuhvata više od 400 predmeta, uključujući 100 odevnih celina i 50 umetničkih dela, kao i modne dodatke, nakit, slike, fotografije, nameštaj, parfeme i arhivsku građu.
Među eksponatima se nalazi Dalijev telefon-jastog, pored haljine ukrašene crtežima jastoga. Nju je Elsa kreirala u saradnji sa Dalijem i to godinu dana pre čuvenog telefona, a proslavila ju je Volis Simpson, noseći je na jednom nastupu u javnosti.
Sa Dalijem je 1938. sarađivala i na haljini „Suze”, kao i na crnoj haljini od krepa, „Kostur”, sa našivenim pamučnim punjenjem koje imitira rebra i kičmu. Pored haljine se nalazi i Dalijevo pismo: „Draga Elsa, ideja o ‘spoljašnjim kostima’ mi se izuzetno dopada“, iz čega je jasno da je ideja bila njena.
Na izložbi se nalazi i večernji kaput Skjaparelijeve i Žana Koktoa sa profilima lica u zlatnom koncu koji formiraju vazu ispunjenu ružama od ružičaste svile, kao i crteži koje je Kokto radio za kuću „Skjapareli”.
Pikasov portret Nuš Elijar, obučene u „Skjapareli” odelo sa šeširom u obliku potkovice, beleži trenutak kada je ova umetnica, muza i supruga Pola Elijara ušetala u Pablov atelje, a Pikaso bio toliko opčinjen njenim izgledom da je insistirao da je odmah naslika.
Elsa Skjapareli, rođena je 1890. u Rimu u porodici intelektualaca. Otac joj je bio stručnjak za srednjovekovne rukopise i dekan Univerziteta u Rimu, a majka pripadnica napolitanske aristokratije. Odrastala je između stroge discipline i bujne mašte.
U svojim memoarima pisala je da je kao dete smatrala da nije lepa i zavidela je svojoj sestri na lepoti. Njeno rešenje je bilo da uzme semenke najlepšeg cveća iz bašte i posadi ih u usta, nos i uši, nadajući se da će procvetati „kao nebeski vrt“. Već tada je razmišljala drugačije.
Pre nego što je postala modna revolucionarka, Elsa je bila pesnikinja, buntovnica i žena koja je odbijala da se uklopi u bilo kakav kalup. Jedna od njenih ranih zbirki poezije bila je toliko „skandalozna“ da su je roditelji poslali u manasatirski internat u Švajcarsku. Iz protesta je započela štrajk glađu i brzo je vraćena kući.
Upravo u tom rascepu – između reda i pobune – nikao je njen jedinstveni vizuelni jezik.
U Rimu je mogla imati prefinjen i udoban život, ali je to nije ispunjavalo.
Da bi pobegla od ruskog udvarača – koga su njeni roditelji odobravali – prvo je otišla u London, a potom u Pariz. Tamo se, na prvi pogled, zaljubila u jednog harizmatičnog prevaranta, teozofa Vilema de Venta. Verili su se samo dan nakon upoznavanja.
Živeli su uglavnom od pomoći njenih roditelja, dok je Vilem pokušavao da ih izdržava služeći se raznim prevarama. Kada su proterani iz Londona, 1916. su se skućili u Njujorku. No, tu nije bio kraj njenim mukama.
Gotovo odmah po rođenju ćerke 1920. on ih je napustio. Elsa se nekako snalazila, brinući o ćerki koja je obolela od dečje paralize.
Vratila se u Pariz 1922, u svojim tridesetim, kao raspuštenica i samohrana majka. Iz tog ličnog brodoloma izronila je nova Elsa – ona koja će Grad Svetlosti pretvoriti u sopstvenu pozornicu.
U modu je ušla maltene slučajno, ali sa instinktom koji je bio sve samo ne slučajan.
Njen prijatelj bio je modni kreator Pol Poare, poznat po odbacivanju steznika i predugačkih haljina i po promovisanju stilova koji su omogućavali slobodu kretanja modernoj, elegantnoj i sofisticiranoj ženi.
Predložio joj je da i ona uplovi u svet mode.
Skjaparelijeva nije imala formalno obrazovanje u tehničkim veštinama krojenja i konstrukcije odeće. Njen pristup više se oslanjao na impuls trenutka i na spontane inspiracije koje su se javljale tokom rada.
Tkaninu je drapirala direktno na telu, ponekad koristeći sebe kao model. Ova tehnika sledila je Poareov pristup, koji je takođe stvarao odevne predmete manipulacijom i drapiranjem. Rezultati su delovali nenametljivo i bili su nosivi.
Njen prvi veliki uspeh – čuveni džemper sa lažnom (trompe l’oeil) mašnom iz 1927. – bio je znak da se pojavila nova estetika: inteligentna, duhovita i pomalo drska.
Ovom kolekcijom džempera sa „optičkim iluzijama“ počela je njena modna karijera.
Za samo nekoliko godina imala je tim od 400 zaposlenih, a Vogue ju je slavio kao „dizajnerku najuzbudljivije odeće u Parizu“.
U francuskoj prestonici između dva rata, Elsa je postala centralna figura jednog neobičnog saveza između mode i umetnosti. Dok su drugi dizajneri težili eleganciji, ona je tražila iznenađenje.
Saradnje sa umetnicima poput Salvadora Dalija, Žana Koktoa, Mana Reja, Sesila Bitona, Meret Openhajm, Else Triole ili Alberta Đakometija (koji je vajao dugmad za njene haljine) nisu bile samo dekorativne, već suštinske. Njene kreacije bile su pravi manifesti. Moda za nju je bila ideja, a ne samo ukras. Nadrealizam je uvela u svakodnevicu.
Skjap, kako su joj tepali prijatelji, volela je da šokira. Njena moda je bila inteligentna igra i otvoreni izazov normama.
Uvela je na scenu „šokantno ružičastu“ boju i učinila ju je delom svog brenda. Jedno vreme, preparirani ružičasti polarni medved bio je izložen u izlogu njene radnje; kada je umrla 1973. godine, 19 godina nakon što se povukla, sahranjena je u ružičastom.
Izložba uključuje i kaput koji je napravila za Džejn Klark, suprugu istoričara umetnosti Keneta Klarka, za krunisanje Džordža VI 1937. godine, koji se zakopčava jednim jedinim dugmetom – blistavom golom sirenom – na grudima. Moda kao performans ipak nije izmišljena na večerima Met Gala već mnogo pre, u Elsinoj glavi.
Dizajnirala je kostime za nekoliko filmova, počevši od francuske verzije filma Topaze iz 1933. do Moulin Rouge, filma o Anriju de Tuluz-Lotreku iz 1952. godine, u kojem je Zaza Gabor tumačila Žan Avril, igračicu kan-kana i Lotrekovu muzu. Zazini kostimi bili su direktno zasnovani na Lotrekovim portretima.
Elsa je oblačila i Me Vest u filmu Every Day’s a Holiday (1937), koristeći lutku napravljenu prema njenim merama, što je potom inspirisalo bocu u obliku torza za parfem Shocking.
Ipak, kao i mnoge avangarde, njen trenutak je bio vezan za jedno vreme. Nakon Drugog svetskog rata (koji je provela u Njujorku), ukus se promenio, a sa njim i njena pozicija. Čuveni Diorov New Look potpuno je odbacio predratne stilove.
Kuća Skjapareli zatvorena je 1954, iste godine kada se Koko Šanel trijumfalno vratila u posao.
Elsa se povukla iz javnog života, ostavljajući za sobom delo koje je delovalo kao blistava anomalija: previše hrabro da bi bila zaboravljeno, previše posebno da bi se lako moglo nastaviti.
Međutim, nakon Elsine smrti, sedamdesetih godina prošlog veka, kuća je predstavila nekoliko kolekcija pod novim vlasništvom.
Godine 2007, Dijego dela Vale, predsednik grupacije Tod’s, otkupio je kompaniju i angažovao Kristijana Lakroa da kreira jedinstvenu haute couture kolekciju, koja je predstavljena u Muzeju dekorativnih umetnosti 1. jula 2013.
Od 2019. aktuelni umetnički direktor je Amerikanac Danijel Rozberi. On veoma uspešno predvodi savremeni preporod brenda, te se njegovi komadi na izložbi sasvim ravnopravno nose sa Elsinim arhivskim eksponatima.
Elsa je, ipak, bila skoro čitav vek ispred svog vremena, a Rozberi odlično razume njen fazon: humor, glamur, erotika.
Zna da naglasi neobičnost, koju on naziva „kamenčićem u cipeli“, uz očuvanje jasne misaone linije koja sprečava da se „fora” pretvori u kič.
Mlađa publika, koja je za bend „Skjapareli” čula preko TikToka i viralnih trenutaka sa crvenog tepiha, uživaće gledajući kreaciju u kojoj je Bela Hadid izazvala senzaciju u Kanu 2021, sa zlatnom imitacijom pluća na grudima kao ogrlicom, blistavu haljinu koju je Arijana Grande nosila na dodeli Oskara 2025, kao i modernu crno-zlatnu verziju „Kostura” kreiranu za Dua Lipu za Zlatni globus 2024.
Danas Elsin duh deluje savremenije nego ikada. U eri u kojoj moda ponovo traži ideju, narativ i hrabrost, ime Skjapareli je sinonim za inspiraciju, smelost i razigranost. Njene reči i dalje odzvanjaju: „Život je umetnost, a umetnost je život.“
Možda je upravo zato njeno nasleđe opstalo – više kao stav, nego stil.
Izložba u Muzeju Viktorije i Alberta otvorena je do 8. novembra 2026.
PROČITAJTE I:
ZABORAVLJENA HEROINA ČOKOLADE I STILA
LJUBAVNO PISMO ITALIJI U ČIPKI I BROKATU
KRISTIJAN DIOR: NA OLIMPU MODE
Svi sadržaji na portalu magazina Kaleidoskop media su besplatni, a sajt se finansira isključivo donacijama čitalaca i prijatelja.
Podržite rad našeg magazina OVDE
Komentari