Piše: Miona Kovačević / Naslovna foto: Mitar Mitrović
Možda nikada niste čuli za ime Luize Spanjoli, ali ste barem jednom u životu probali čokoladicu „bačo” (poljubac) koju je ona osmislila. Rođena 1877. u Peruđi, bila je žena ispred svog vremena i postala simbol italijanskog preduzetništva osnovavši dve kompanije: konditorsku i modnu.
Luzia Spanjoli rođena je kao ćerka ribara Paskvalea Sarđentinija i domaćice Marije. Bila je veoma mala kada je ostala bez oca i morala je da pomaže majci oko podizanja mlađe braće radeći kao švalja, bez mogućnosti da se školuje.
U 21. godini udala se za Anibalea Spanjolija, mladića iz obližnjeg Asizija, muzičara skromnog porekla. Samo dve godine kasnije, njih dvoje su odlučili da kupe propalu bakalarnicu u Peruđi i tu otvore prodavnicu slatkiša, pre svega dražeja (badema prelivenih šećerom), u to vreme veoma popularnih u celoj Umbriji. Bio je to prvi korak ka jednoj neverovatnoj karijeri.
Pošto je prodavnica imala i skromnu laboratoriju za proizvodnju, Luiza i Anibale nisu hteli da se ograniče samo na dražeje, već su proširili asortiman na čokolade i druge slatkiše.
Uz pomoć trojice uglednih i imućnih Peruđinaca 1907. osnovali su kompaniju „Peruđina”.
Tajne ljubavne poruke u čokoladi
Iako je čokolada u to vreme bila veoma skup i prestižan proizvod, dostupan samo na severu Italije, Luiza je imala odličan nos za biznis i odlučila je da se upusti u izazov pravljenja i prodavanja čokolade u srcu Italije, gde gotovo da je niko do tada nije ni konzumirao.
Između ostalog, 1922. izumela je čokoladicu „bačo peruđino”, danas omiljenu širom sveta. Za njen nastanak kriva je jedna tajna romansa.
Specifičnost čokoladice je i poruka koja ide uz nju. Ideja je potekla od Đovanija Buitonija, sina jednog od osnivača „Peruđine”, Frančeska Buitonija.
Bačo Peruđina, Foto: Promo
Budući da se Anibale Spanjoli nije pokazao kao vešt tehničar i da je doveo kompaniju na ivicu bankrota, Frančesko je 1909. poverio vođenje „Peruđine” svom 18-godišnjem sinu Đovaniju. Sledeće godine došlo je do prekretnice: Luiza je preuzela muževljevu poziciju i probila se u sam vrh menadžmenta.
Istovremeno, Anibale je bivao sve lošijeg zdravlja i konačno se povukao iz kompanije 1923, nekoliko godina nakon što su Luiza i Đovani pronašli način da „Peruđinu” zajedno podignu na noge.
Najzaslužnije za to bile su pomenute čokoladice „bačo” koje su odražavale odnos Luize i 14 godina mlađeg Đovanija. Naime, njih dvoje su bili u tajnoj vezi i razmenjivali su ljubavne beleške skrivene u čokoladama. To je inspirisalo Đovanija da i u svaki „bačo” stavi neku poruku; tradicija koja se zadržala do danas.
Potez se ispostavio kao odličan marketinški trik: za samo pet godina, prodato je 100 miliona „poljubaca”. Oni se i danas prave po originalnom receptu: crna čokolada, đanduja, seckani lešnici i ceo lešnik na vrhu.
Zec kao modna inspiracija
Celog života Luiza je volela životinje i uvek je imala mnogo kućnih ljubimaca. Kada je dobila od sina na pokon angorske zečeve iz Turske (do tada nepoznatu vrstu u Italiji), shvatila je da bi, od njihove vune, mogla da proizvodi garderobu i počela je da ih uzgaja. Bio je to začetak modne kuće „Angora Spanjoli”, osnovane krajem 1928. koja će kasnije promeniti ime u „Luiza Spanjoli”.
Luiza je dizajnirala nežnu, udobnu i elegantnu odeću, spojivši sofisticiranost i praktičnost, prepoznatljiv stil koji je ubrzo osvojio tržište.
Kao žena iz siromašne porodice, znala je potrebe najšireg sloja ljudi, običnog kupca, razmišljala je o odnosu cene i kvaliteta, trudila se da njeni proizvodi budu pristupačni svima. Umela je da spoji ukus, osećajnost i biznis.
Iznenađenje u jajetu
Žena kojoj je mašta radila prekovremeno, Luiza je osmislila i ideju o malom poklon iznenađenju unutar uskršnjeg čokoladnog jajeta. U početku je u njih stavljala uzorke svojih prvih, umanjenih, komada odeće od angore, čime je spojila svoje dve kompanije u jednu marketinšku ideju.
U tom smislu, Luiza je predvidela ono što će decenijama kasnije postati globalni hit: kinder jaje iznenađenja (koje je, takođe italijanski brend, „Ferero”, lansirao tek 1974). Iako nije patentirala ovu ideju, koncept „iznenađenja u čokoladi“ potiče upravo iz njene radionice.
Luiza je verovala da čokolada nije samo poslastica, već nosilac poruke, osećanja i trenutka radosti. Zato se može reći da je bila ne samo uspešna preduzetnica, već i pionirka emocionalnog marketinga, mnogo pre nego što je taj termin uopšte postojao.
Bačo Peruđina, Foto: Promo
Briga o ženama
Izbijanjem Prvog svetskog rata, Luiza je ostala sama da vodi računa o svoja tri sina i o „Peruđini”. Umesto muškaraca koji su morali na front, zaposlila je sve žene, iako je ženama do tada bilo zabranjeno da rade van svojih domova.
Luiza je znala da su žene stubovi porodice i društva i za nju su bile više od običnih radnica; ponudila im je razne pogodnosti: prva je uvela u fabrike jaslice i vrtiće, usluge doktora, lekcije o higijeni i sterilizaciji mleka, časove jezika, izlete van Peruđe (moderni team building).
Kada je pokrenula modnu fabriku, radnicima je obezbedila i bazen.
Nažalost, nije dočekala da vidi uspeh svoje modne kuće. Kada joj je dijagnostikovan rak grla, Đovani Buitoni premestio ju je u Pariz, da bi dobila najbolju medicinsku negu. Ostao je sa njom sve do njene smrti 1935, u 59. godini.
Ono što je Luzia ostavila iza sebe – ukus, stil i duh – i dalje živi.
Luiza u Beogradu
Obe Luizine kompanije postoje i danas. „Peruđina” je od 1988. deo grupacije „Nestle”, a modna kuća je ostala u vlasništvu njenih naslednika. Njom trenutno upravlja praunuka Nikoleta.
Priča o ovoj vizionarki bila je tema događaja održanog nedavno u Ambasadi Italije, u okviru manifestacije Italijanska moda u Beogradu (IBIF).
Foto: Mitar Mitrović
U prvom delu predstavljen je roman „Luiza” novinarke Paole Jakobi, koji je ove godine osvojio Nagradu Bankarela udruženja italijanskih knjižara. Bila je ovo jedna od prvih promocija romana van Italije.
– Najvažnija lekcija koju možemo naučiti od Luize je da je ženama rad važan za finansijsku i moralnu nezavisnot, ali da je on i sjajna prilika da izrazimo svoju kreativost. Ne radi se tu samo o novcu, već o nečem većem, nečem što daje krila našoj duši da se razmaše – poručila je Paola.
Nakon promocije knjige održana je revija modne kuće „Luiza Spanjoli”, čija je radnja nedavno otvorena u Galeriji Beograd.
Manekenke su nosile elegantne modele od najfinijih materijala: šanting svile, nežne trikotaže, šifona, čipke. Paleta boja je prelazila iz crne u tamnoplavu, zelenu, plavu, ružičastu, ciklama, žutu, narandžastu i, na kraju, belu, poput impresionističkog platna.
Foto: Mitar Mitrović
Kako su naveli organizatori događaja, modna agencija „Fabrika”, kolekcija slavi ženstvenost, slobodu i lični izraz.
„Umesto putovanja u daleke krajeve, poziva na otkrivanje unutrašnjeg sveta – omaž duhu svake žene; uspostavlja ravnotežu između lakoće i preciznosti, kombinujući tradiciju i savremenost, krojačku veštinu i inovaciju... Od predimenzioniranih belih košulja uparenih sa suknjama od rafije, do sakoa inspirisanih sedamdesetim godinama, opuštenih kardigana, lepršavih tunika i modela u saharskom stilu – svaki stajling slavi radost, lakoću i italijansko majstorstvo”.
PROČITAJTE I:
LJUBAVNO PISMO ITALIJI U ČIPKI I BROKATU
KRISTIJAN DIOR: NA OLIMPU MODE
Svi sadržaji na portalu magazina Kaleidoskop media su besplatni, a sajt se finansira isključivo donacijama čitalaca i prijatelja.
Podržite rad našeg magazina OVDE
Komentari