Posle završene druge godine Osme beogradske gimnazije Minja Zeljković upisala je Japansku vazduhoplovnu akademiju. Nedaleko od Tokija u gradu Kai, u oblasti Jamanaši ona se školuje već dve godine. Zemlja izlazećeg sunca za nju je još uvek neobična u svakom smislu, ali i naše navike, običaji i kultura Japancima izgledaju kao da smo sa druge planete. 
- U našoj gimnaziji tražili su učenike koji žele da se školuju u Japanu i tako sam dobila svoju šansu. U početku mi je bilo veoma teško, jer nisam znala ni jezik, ni kulturu tog naroda. Školski program je neverovatan i zahvaljujući njemu veoma brzo napredujem. Već sad komuniciram sa ljudima bez gestova i samim tim nemam probleme koje sam imala u početku zbog nepoznavanja jezika. Sve je drugačije i zanimljivije. To je potpuno drugačiji svet, koji ranije nisam mogla ni da zamislim. Život u Japanu proširio mi je vidike, naučio me da posmatram iz nekoliko različitih perspektiva i da ne strahujem od drugih kultura, već da uživam u razgovoru sa ljudima drugih nacija. Sad mi je sve to postalo zanimljivo - kaže Minja.
Tamo nema zatrpavanja učenika kilometarskim gradivom, već je fokus na primarnim informacijama. Mnoštvo školskih aktivnosti podstiče druženje i razvijanje takmičarskog duha.
- Učimo neuporedivo manje, ali akcenat je na bitnim stvarima. Sportski, umetnički i klubovi za učenje ili borilačkih veština osposobljavaju pojedince za ono čime u budućnosti žele da se bave. Tu se uče i timskom radu, koji je važan tokom celog života. U Srbiji su to sekcije ili klubovi van škole u kojima popunjavamo slobodno vreme, ali ovde su to obavezni nastavni predmeti koje sami biramo kako bismo se fokusirali na svoje ambicije. Zbog takve nastave pojedini ne znaju opštu kulturu i ne znaju šta se dešava u svetu ili njihovoj okolini. U orkestru sviram flautu i na koncertima i takmičenjima izvodimo klasične numere, a smišljamo i navijačke pesme za sportske klubove. 
Osim novogodišnje žurke i pozorišnih predstava ima još niz drugih zanimljivih aktivnosti. Postoji festival na kome avioni lete samo nekoliko metara iznad nas i izvode akrobacije, podižu ljude u vazduh i oni uskaču u helikoptere. Svake godine imamo marš, a tokom sportskih dana odeljenske zajednice takmiče se u raznim disciplinama. Navijanja su neverovatan doživljaj. Vičemo iz sveg glasa, a galama je upotpunjena pesmom i koreografijom koje se razlikuju u zavisnosti od sporta. Pokreti nisu isti za bejzbol, fudbal ili odbojku. Radimo kao tim i međusobno se podržavamo - opisuje Minja nastavu i omiljene školske aktivnosti.
Mladi Japanci vole domaću muziku i firmiranu garderobu. Izuzetno su konzervativni, nema poljubaca zaljubljenih parova na javnom mestu, a muško-ženska prijateljstva ne postoje.
- Moji vršnjaci iz Srbije zreliji su u odnosu na tipičnog japanskog tinejdžera i po svemu se razlikujemo. Kratke frizure i šiške mladim Japankama su omiljeni trend, a oblače se staromodno. Najčešće nose zvoncare, široke majice i popunjene platforme. Njihovi vršnjaci moderniji su, vole uske farmerke i firmiranu garderobu. Tetovaže su im grozne i smatraju da ih imaju samo sektaši. 
Od muzike slušaju isključivo domaću muziku, od ljubavnih sa srceparajućim tekstovima do repa i brzih numera sa jakim bitovima. Dopadne im se i poneka koreanska pesma ili popularna na globalnom nivou, poput Džastin Bibera. Kod nas je sasvim normalno da se drug i drugarica ljube u obraz, grle i zadirkuju, dok ovde ne postoje muško-ženska prijateljstva. Kad dvoje razgovaraju smatra se da su u vezi, a parovi se jedva i za ruke drže na javnom mestu. Nama je normalno ono što je njima zastrašujuće i obrnuto - priča mlada Beograđanka.
U zemlji izlazećeg sunca sve je neobično, gradovi impresivni, vozovi precizni, pogled na svet širi i potpuno drugačiji.
- Japan me fascinirao na prvi pogled! Sve je neobično i ne pamtim da li me nešto podsetilo na domovinu. Jedino što mi se nije baš dopalo je to što u školi umesto tuš kabine imamo "ofuro" u kome se svi zajedno kupaju i na to sam se jedva privikla. Sve ostalo je pozitivno. Svi gradovi su spektakularni, ne samo Tokio, Osaka i Kjoto, a zbunjujući su vozovi koji nikad ne kasne i prevoze na stotine putnika. 
Karaoke uvek garantuje dobar provod i Japanci ga obožavaju. U svakom gradu na svakom koraku postoje zgrade sa mnogo prostorija raznih dimenzija u kojima grupa od dvoje, troje ili čak dvadesetoro peva i tako izbace sve iz sebe. Ili potencijal, ili nagomilani stres. Japan doživljavam kao zemlju koja ima svoj cilj i tiho, ali precizno ide ka njegovom ostvarenju. Isto tako i Japanci. U toj zemlji postala sam zrelija i bolja u svakom smislu. Promenjen mi je način posmatranja i vidici su mi prošeni - ocenjuje Minja.
Njeni drugari ne znaju gde je Srbija i misle da je iz Sibira, ali rado slušaju priče o našoj kulturi i običajima. Jedna devojčica poželela je da upozna našu zemlju i tokom destak dana susrela se sa raznim „čudima“.
Bila je šokirana kada je videla da se grlimo i ljubimo u obraz kada se pozdravljamo. Zavolela je Kalemegdan i priče o njemu, splavove na kojima je svaki dan pila kafu i posmatrala reku, Adu ciganliju i kupaće kostime. Najviše od svega uživala je u hrani. Obožava hleb, burek, gibanicu, baklavu i pljeskavicu i još neka jela. Navikla je na precizne japanske vozove tako da su joj tramvaj i trola bili neverovatni. U njima je spavala više nego u kući. Na rastanku zaglila je moje roditelje, brata i mene, što nas je pozitivno iznenadilo - prepričava naša mlada dama iz dalekog Japana.
PROČITAJTE JOŠ NA KALEIDOSKOP MEDIA:
DAKA, SVETSKA PRESTONICA RIKŠI
Komentari