Piše: Dragana Nikoletić / Foto: Branislav Ješić
Berlin nudi bar dva načina posmatranja: turistički, kojim se grad tumači i nakon brojnih poseta, i znalački, imanentan višegodišnjem boravku. Lično mu dođem tu negde između, jer imam kuma oženjenog Berlinkom.
Zahvaljujući Rainairu, eto me po drugi put kod njih u gostima.
I njemu, mom Banetu, bilo je s početka teško da prihvati sva tamošnja pravila, pa je nostalgičario za Srbijom. Ali, kad dođe „kući“, prilično mu smeta sav ovaj haos. Štroka, smrad, lenjost, nemar, bahatost... Međutim, sa otklonom dođoša, i Berlinu je imao što-šta argumentovano da pri...a.
Njegov briljatni cinizam za mene je oduvek bio zarazan, premda mu nisam dorasla, uglavnom zbog površne prirode, i, iz nje proizašlog merenja svega na nivou utiska.
A impresije Berlinom su tako brojne da jedna drugu preplavljuju, a ponekad i potiru. Jedva možeš i da ih sažvaćeš, a kamoli obradiš, iznedriš zaključke i utemeljiš kritiku. Bez uticaja predrasuda, takođe mi svojstvenim.
Ostavljam po strani fascinaciju odnosom prema kulturi, a posebno istoriji. Nju evociraju brojnim postavkama, bilo o nekadašnjem izgledu objekata, bilo o obnovi, sa ženama, pretežno udovicama, izdignutim na pijedestal posleratnog delovanja. Nacizam se artificijelno pamti da se ne bi ponovio, pritajeno još aktuelan. Vidljiv u odnosu na došljake, naročito sa jugoistoka, odakle nadiru u masama, dok je pitanje ruskog oslobađanja, totalno relativizovano. Što se ne ogleda na brižljivo negovanom spomeničkom nasleđu i tradiciji svetkovanja praznika (recimo, Dana pobede, kad svi oni što veruju u „doprinos“ Crvene armije, okače istoobrazne ambleme i nose cveće pod noge gigantskom ruskom vojniku koji mačem razara „svastiku“).
Umetnost se gaji na svakom koraku, galerijski, ali i u javnom prostoru. Malo, malo pa skulptura (na vodi, u parku, po ulicama i trgovima, u vidu arhitektonskih ukrasa...), većina muzeja je stacionirano na namenskom Ostrvu, a ima ih ne desetine i u ostatku Berlina, pa maltene svaki pravac i fenomen, imaju sopstveni izlagački prostor.
Art vrišti sa fasada obraslih grafitima i muralima. U eksponat je pretvoren i Berlinski zid, tačnije, njegov majušni preostali deo. Tu se još ljube (u usta) Honeker i Brežnjev, simbolišući izmirenje dva dela grada. Sve to turista prvo obiđe, uključujući i Hitlerov stadion Olimpija, Branderbušku kapiju, Aleksandarplac, Zoo kolodvor.., sledeći smernice u vodičima tipa „Berlin za početnike“.
Mene taj impuls više ne goni, u gostima kod kumova. Želim da osetim berlinsku svakodnevnicu. A ona se kod sve više žitelja očitava u urban-gardeningu.
Sve više je senovith dvorišta, parcela između građevina još nedostiglih za restauraciju, napuštenih fabričkih krugova... u službi tog više od trenda, pa čak i više od pokreta. U funkciji nasušne potrebe.
Na ovaj način se oslobađa stresa (zamislite, to i ovde postoji!), spašava Planeta, jede se domaće, aktivno provodi slobodno vreme, a možda i poteže klasno pitanje. Zašto bi samo bogati imali komad privatnog raja, oličenog u vikendaškim naseljima u sred grada? Te su kolonije nalik kućicama iz bajki, okružene vrtovima do sitnica skockanim (gipsani patuljci, fenjeri, vrteške i stotinu drugih čudesa), ali i zaista efemerne: ovde ne možeš da prespavaš. Jer, tad bi podlegao drugoj vrsti poreza, pa su ljupke naseobine s večeri avetinjski puste. Mame na krađu, što se sprečava kamerama.
Osvajanje javnih površina je sasvim druga priča, njome se odvija tiha, „zelena“ revolucija. Širi se sloboda građana.
U kom smeru sve to ide, najbolje pokazuje rashodovani aerodrom Tempelhof. Ogromno prostranstvo pod čuvenim berlinskim nebom, konstantno prošaranim oblacima, izdeljeno je na segmente: za džogiranje, pedaliranje, vožnju kod nas još nepoznatih gedžeta, rekreaciju pasa, gradske ekstremne sportove poput jedrenja na skejt-bordovima, i – poljoprivredu. Svaka aleja je unikatna, odlikovana maštovitošću, opremljena detaljno. Bio to brod od starih kreveta, iglo od elastičnih dasaka, nadstrešnica od rastinja, dekoracija od plišanih igračaka, „turbine“ od točkova bickla... 
Kao u separeima, grupice kuliraju, ćaskaju, ispuše koji džoint (u Berlinu je dozvoljeno posedovanje 15 grama „trave“, osim u ?? parku u Krojcbergu, gde tamnoputi dileri sa štrikanim rege-kapama poslovično preprodaju pakete turistima, pa je ovde „nulta tolerancija“ (što pomenute ne sprečava da i dalje nude instant put do sreće), razmene kakav agrikulturni savet. U svrhu širenja urbanog baštovanstva, organizuju se i trange-frange iventi (premda se kum žali da je ponuda siromašna).
U zamahu izgradnje, mnogi od opuštenijih krajeva, atraktivni po lokaciji, sastavu, arhitektonskim i drugim rešenjima, zapali su za oko investitorima, namerenim da ih džentrifikuju. Da ih malo ulickaju i ponude bogatijoj klijenteli nego što su umetnici i jevtina radna snaga sa jugoistoka. Slično je trebalo da se desi i Tempelhofu, ali se raja pobunila, pa planovi do daljeg zamrznuti. Za svaki slučaj, urban-baštovani traže rezervna mesta, između zgrada ili ruševina.
U mnogim od tih urban-skvotova postoje i pčelinjaci, kao poseban krik za očuvanje prirodne harmonije. Tačnije – njen povratak.
Kako Nemci sve rade „do koske“, kako bi rekao kum Bane, pa kad se žurkaju, bez tri noći i ne računaju, a kad pristupe poslu – satiru se, i ovde po malo preteruju. Konkretno kum, na korak da i zvanično postane domaći: nikad mu dosta kupovine zemlje, semena i rasada, prirodnog đubriva (konjskog izmeta koji tovari u džakovima), akumulacije komposta... Razmišlja o otrovima u vodi, tlu, vazduhu, namirnicama, pa je sreća da nije toliko zglajznuo da batali jedenje mesa. Ili se priključi histeriji za „bio-ishranom“, čemu su u Berlinu posvećene čitave trgovinske imperije.
Bane u Berlinu ima „svoj“ burger, svoju viršlu, svoje Kineze, svoju pastu, a po supermarketima zna da razluči najukusnije artikle. Koliko se s...a u međuvremenu nadegustirao, sugeriše moj stravični izbor turske pekare.
Berlinci su stvarno opsednuti zdravljem, neprikosnovenim modus-om vivendi, zbog čega od malena trče, skaču, voze bicikle, trotinete, veru se po svakojakim spravama.., skijaju, plivaju... I tako do poznih godina, što njihove starce čini vitalnim. Često od pozadi ne možete da provalite da je riba u miniću zapravo vremešna gospođa. Na raspolaganju su im brojni parkovi, obale Šprea i kanala, okolna jezera, ali i sva javna mesta koje bismo mogli nazvati kafanom, da ne nude i druge sadržaje.
Taj minić od malopre tek je slučajno pomenut, žene ovde mahom ne forsiraju seksipil. Oblači se kako je kome drago, samo da mu bude udobno, i baš nikakav iskorak iz klasičnog ne uzbuđuje poglede žitelja.
Oni sa strane, kao što je moja malenkost, pak, ne prestaju da se čude. I da bulje u pirsovane, istetovirane, u zeleno ofarbane, pankere, „imo“-e (hibrid hevi-metalca i Drakule), (neo)hipstere i slične individue. Ne skidaju oči sa saputnika u metrou, u najmanju ruku neobičnog, po našim merilima. Neka sam i seljanka, al' jedva odoleh želji da ih priupitam zašto je karika u nosu, nalik brnjici, toliko popularna.
Pa onda svi ti Kinezi, Afrikanci, Turci, Arapi... Nesaglediva galerija likova. Toliko mesta za pretpostavke kakav im je back-round i čemu streme, o čemu ovde niko ne razmišlja, jer ga se tiču samo svoja posla.
Sledeće što vas buni jeste što se svi smeše i gledaju u oči kad komuniciraju. Lako ocene ko je stranac, pa se obrate na engleskom. Iako i ovde ima delova grada gde noga tuđina nikada nije kročila, aktuelno govoreći, pa može da se dogodi scena da se prodavačica mesa na vas naljuti što ne shvata šta želite. Valjda i oni, u tom smislu, imaju srpsku logiku: govori nemački, da te ceo svet razume.
Moj kum ume da naglasi da Nemci previše pričaju pa otud i ono „kao Švaba tra-la-la“, i da je to zato što ne mogu da podnesu tišinu. Znam mnoge takve i u Srbiji, gde su mi naporni, te ih izbegavam, ili ućutkam. U Berlinu je to ipak nepristojno. Ali možeš njih da pustiš da verglaju, dok se ti glupo, a dobroćudno osmehuješ.
Osmeh ti, ipak neće biti sasvim dovoljan ako li, recimo, staneš na pogrešnu stranu pokretnih stepenica, namenjenu onima koji pretiču (što ne prestaje da me oduševljava), ili se šećkaš po biciklističkoj stazi, ili, ne daj Bože, napraviš kakav bezobrazluk kolima. Na tebe će se ustremiti prekorni pogledi, ili obrušiti ljutiti, nekad i horski zvuk sirena. Tvoja se prava protežu dok ne ugrožavaš druge, na navedene stavke osetljive.
Kad ipak naučiš jezik, za inkluziju presudan, već možeš i da se posvađaš. Tako bar radi moj kum Bane, iniciran nepravdom. I još im „zavuče“ kakvom finesom – narodnom izrekom, što ih posebno iritira, kako primećuje Katja, moja kumica. Pa, dobro, šta ti Berlinci hoće,da se uklopiš, a ipak razlikuješ?
O klubovima i umetničkim kolektivima po bivšim poslovnim objektima, već se mnogo pisalo. Mnoge od njih je (uključujući i najpoznatiji Taheles), progutala ona ista džentrifikacija. Međutim, u tom procesu su se i pripadnici umetničke scene „emancipovali“, pa strit-art postao urban-art (iz kog se u potonje vreme izdvaja tejp-art, umetnost sa lepljivom trakom u fokusu), autorima se plaća za „švrljanje“ grafita, oni postaju toliko poznati da i male formate, recimo, papirnatih likova koji se lepe i po fasadama, prodaju za velike pare...
Ako je ko mislio da je Beograd šaren, (bar) nek skokne do kulturne prestonice Evrope i glavnog grada Nemačke. Ovde je sve tako slojevito. Od neba, gde promenljivo grupisanm oblacima konkurišu crkveni, fabrički, televizijski, vodo i svi drugi tornjevi, do pogleda na reljef zgrada, ispresecan zelenilom, muralima, prugom gradske železnice, žilom-kucavicom svakog grada. Sudeći po poslednjem, Berlinu organizam šljaka k'o švajcarski sat. Mora da su i sva ta govna zdrava, iskakena(nemačka reč) bez ostatka, kako Hajnrih Bel ilustruje nemačku kondiciju, u romanu „Grupni portret sa damom“.
Slično važi i za sociološke prilike (mislim, ne to za fekalije). Premda oštro podeljeni na „leve“ i „desne“, među žiteljima ima mnogo suptilnijih razlika. Ovde paralelno bitišu oni izvan sistema - nastanjeni po divljim naseljima (oni što ovo moraju, il' naprosto neće da bilo šta daju državi), rusofili, rusomrsci, manijakalni kupoholičari, svi oni čudni likovi iz metroa, i oni što metro gledaju isključivo iz „mercedesa“... To šarenilo rasa, klasa i jezika, možda i najviše opčinjava.
Sa statusom berlinskog kuma, iskusila sam još jednu privilegiju: njihov TV program. Bez titlovanja. Stekla sam favorite među serijama, omiljene protagoniste, uživela se u svaku emisiju, samo iz navike da me televizija uspava. Silna je zabava kad rekonstruišeš scenario na osnovu gestikulacije i krajolika.
Kakav je zaključak ovog „dnevnika“? Nema ga.
Sve te impresije treba još malo da odleže, ne bi li stvorili kapacitet za ozbiljniju kritiku. Za ekspresiju.
PROČITAJTE JOŠ:
FLORES: KOMODO ZMAJEVI I RITUALNO BIČEVANJE
MAČU PIKČU - MAGIJA NAPUŠTENOG GRADA
Svi sadržaji na portalu magazina Kaleidoskop media su besplatni, a sajt se finansira isključivo donacijama čitalaca i prijatelja.
Podržite rad našeg magazina OVDE
Komentari
Sjajno!