Identitet u amanet
moja-kafica
moja-kafica
identitet u amanet/29.10.2020.

Zenica oka mog gnezdo je lepote tvoje

identitet-u-amanet
  • Luka Novaković
  • Luka Novaković
  • Luka Novaković
  • Luka Novaković
  • Luka Novaković
  • Luka Novaković
  • Luka Novaković
  • Luka Novaković
  • Luka Novaković
  • Luka Novaković
  • Luka Novaković
Autor fotografije:

Razgovarala: Milica Piletić

O Prizrenu, gradu simbolu ne samo za Srbe, već i za sve njegove građane bez obzira na veru i nacionalnost, o njegovoj lepoti i snazi koja je duboko usađena u epskoj, ali i savremenoj književnosti, o životu koji se uprkos svim preprekama uspostavlja, o nezainteresovanosti institucija i lokalnih vlasti da u stvarnosti, a ne samo na papiru sačuvaju i zaštite ovaj grad od daljeg uništavanja, o svakodnevnoj borbi i o nekim divnim Prizrencima, za Kaleidoskop media govori Živojin Rakočević, književnik i novinar, dobitnik Nagrade Aleksandar Tijanić, veliki borac za pravdu i slobodu čiji je moto da se bez borbenosti i ne može živeti.

Na kraju intervjua pogledajte i film "Identitet u amanet - Čuvari rodoslovlja".

Kako komentarišete činjenicu da su kosovski Albanci Prizren proglasili istorijskom prestonicom Kosova?

Njihova ideja da se oživi istorija Prizrenske lige tako što će se Prizren učiniti nekom ključnom istorijskom tačkom za sve Albance je potpuna besmislica i ideološki falsifikat. Bez Srba, Prizren ne može biti istorijska prestonica nikome i ničemu. U uslovima političkog, ali i fizičkog nasilja koje i sada traje vrlo je teško razmatrati bilo kakve ideje o tome da to bude nekakva istorijska prestonica. Prizren je, što se tiče nas i naše kulture, jedan veliki i izuzetan simbol na različitim nivoima.

Pogledajte naše epske pesme koje govore o Prizrenu, setimo se Andrićeve «Na Drini ćuprije» kada se u onim izbama, pojavljuje guslar, pa usred one strašne atmosfere u kojoj radnici žive i kuluče bez ičega, daleko od svojih porodica zapeva: „Vino pije srpski car Stevane u Prizrenu mjestu pitomome“. Istog trenutka atmosfera počinje da biva topla. Jednostavno dešava im se neki unutrašnji preobražaj, oni zaboravljaju na svoj teški život. Prosto, Prizren je takav simbol i u različitim periodima i na različite načine za nas ima velika značenja ne samo u poeziji već u stvarnom i realnom životu.

Živojin Rakoćević / Foto: Darko Dozet

Tamo je u najvećoj meri zatrt jedan narod i to vam je kao u prirodi kada jednu vrstu izbacite iz života, istrebite je, ona nestane i onda vi mislite da možete normalno da nastavite život. Ne možete nastaviti normalan život, tako ni Prizren ne nastavlja normalan život. On nastavlja život jednog ubijenog grada i njegove ubijene multietičnosti i multikulturalnosti duhovnosti različitih ljudi. Zato je danas apsurdno govoriti o Prizrenu kao istorijskoj prestonici Albanaca ili bilo kakvoj istorijskoj prestonici. Ona može biti prestonica primera kako je ubijen jedan grad 17. marta 2004. godine. Nekoliko dana kasnije, kad je već sve sagorelo, pitali smo ljude koje smo sreli na ulicama Prizrena zašto su ubili grad? Najčešći odgovor je bio da su za to krivi mladi ljudi koji nemaju šta da rade, pa moraju da pljačkaju i kradu, drugi odgovor je bio da to nisu radili Prizrenci, a treći da oni nisu ni bili tu kad se to dešavalo. Dakle, to je ta neka priroda sukoba na Kosovu i Metohiji u kojoj smo sposobni da zatvorimo oči pred ubijanjem grada.

Prvi put u javnosti fotografija Živojina Rakočevića, Čaglavica (Priština), 17. mart 2004./Foto Vojin Todić

Postoje li ideje o obnavljanju multietničkog duha po kom je Prizren bio prepoznatljiv kroz građanske inicijative i nevladin sektor?

Ovde je posle 1999. godine, a naročito posle 2004. godine uspostavljena i neka vrsta totalitarizma koja je onemogućila ljude. Vrlo je teško naći zajednička udruženja koja bi pokrenula određenu inicijativu jer se ovde sve dešava po nacionalnom ili nacionalističkom ključu. Vi ćete u normalnom razgovoru sa Prizrencima, Gorancima i Albancima osetititi potrebu drugog i drugačijeg - da vide svoje komšije i da im se obraduju, ali to nećete videti na institucionalnom nivou. Na životnom nivou to jako, jako malo znači - jer ako 18. marta 2004. godine nisu imali snage da izađu ispred Bogorodice Ljeviške i kažu onoj rulji koja je unutra uvlačila burad s naftom i automobilske gume kako bi spalila najlepše freske koje smo imali u 14. veku, a možda i najlepše slike naše kulture i duhovnosti, onda je to veliki problem.

Ja se dobro sećam tog dana kada smo obilazili Prizren. U priprati Bogorodice Ljeviške sreo sam jednog divnog čoveka koji je Turčin, pa neću reći ni njegovo ime ni profesiju kako ga ne bih doveo u nelagodu. On je stajao i plakao ispod natpisa na arapskom: „Zenica oka mog gnezdo je lepote tvoje“. Ne zna se tačno ko je na freskama urezao stihove persijskog pesnika Hafiza, da li neki arapski putopisac ili neki Prizrenac, ali taj savremeni stanovnik Prizrena je plakao nad tim, jer je to sve pretvoreno u mrlju.

Danas je, hvala Bogu, nešto od toga očišćeno. Nije sve, ali se može obnoviti. S druge strane, život se, uprkos svemu i svim preprekama, obnavlja. Radi Prizrenska bogoslovija.

Bogorodica Ljeviška i danas je opasana žicama/Foto: Luka Novaković

Multietničnost, onakva kakvu smo je poznavali pre rata, zadržala se do 17. marta 2004. u Bogosloviji prizrenskoj, jer tu je nastao i formirao se jedan zbeg ljudi posle 1999. godine. Tada su otišli bogoslovi, a ostale su prazne velike prostorije, učionice, stanovi, sve ono što je potrebno za rad škole i internata i tu su dolazili Srbi, Albanci, Turci, Muslimani i različiti ljudi i tu su živeli u svom nekom multietničkom Prizrenu koji je najčešće čuvala nemačka vojska.

Međutim, 17. marta sve je to spaljeno do temelja i tog trenutka se taj multietnički Prizren preselio u nemačku bazu KFOR-a. Tamo smo ih zatekli na vojničkim krevetima. Sećam se tog trenutka i dve karakteristične osobe. Jedna je učiteljica Dobrila Dolašević, stara prizrenska učiteljica. Čitala je knjigu Milorada Pavića «Poslednja ljubav u Carigradu» koju joj je neko donio, a druga je bila Natalija Krstić, koja je rođena 1919. godine i koja je sve znala o Prizrenu. Sedela je na svom gvozdenom vojničkom krevetu i pevala: „Slavuj pile, ne poj rano, ne budi mi gospodara“. Svi smo se pitali ko je taj gospodar, a onda smo shvatili da je taj gospodar zapravo zlo.

Prizren je po mnogo čemu specifičan, pogotovo staro gradsko jezgro...

Staro gradsko jezgro Prizrena je bilo autentično povezano sa našim gradskim načinom života jer su u tom gradskom jezgru bile male crkve. Osim toga, Prizren je naš jedini grad u kom je u doba komunizma preživelo hrišćanstvo. Ono je bilo u domovima Prizrena, a te kuće se uopšte nisu razlikovale od crkava. Vi i danas, u tom delu Prizrena, možete naići na crkvu koja se ne razlikuje od kuće. Pravoslavni, hrišćanski segment u Prizrenu je bio toliko duboko uzidan u život grada da je to bilo savršeno prirodno.

Crkva svetog Pantelejemona/Foto: Aleksandra Novakov

A onda je 17. marta 2004. uništeno staro gradsko jezgro...

Da, ta masa koja je išla i palila sve po Prizrenu, fokusirala se na na Potkaljaju i na deo grada u kom vi ne razlikujete privatne kuće od crkava, gde je život bio sjedinjen i u kom su živele najčešće naše preostale bakice. Taj deo grada je spaljen bukvalno do temelja, trošne kuće, građene još u 18. i 19. veku, neke i početkom dvadesetog veka, tako da jednostavno bukvalno nije ništa ostalo. Sećam se jedne biblioteke koja je ležala na kaldrmi jer je ispala iz kuće koja je gorela. Međutim, popucale su vodovodne cevi i voda je gasila požar i spasavala knjige. Među njima sam ugledao knjigu Grigorija Božovića „Neizmišljeni likovi“ koja govori o nekim davnim vremenima, pre oslobođenja, gotovo istim kao što su bila ta prizrenska, puna prepreka, nasilja, netolerancije, neprestane borbe i sukoba.

Staro gradsko jezgro je dobilo status specijalno zaštićene zone. Šta to zapravo znači i kakva je situacija danas?

Sa Ahtisarijevim planom i novim kosovskim zakonodavstvom ono je proglašeno za specijalno zaštićenu zonu. To podrazumeva da se bez Srpske pravoslavne crkve i srpske zajednice ne može ništa graditi bez dozvole. Naravno, kao što obično biva, to je spisak lepih želja u kojima se prepisuje evropsko zakonodavstvo. Na terenu se ono apsolutno ne primenjuje, niti ga je moguće primeniti. Taj deo grada je već od 17. marta 2004. neka vrsta crne rupe u srcu Prizrena. Ispod one tvrđave gde se naziru ruševine i gde zarastaju kuće, poneko nešto obnavlja. Nekolicina ljudi tamo živi, ali to apsolutno nije dovoljno za život. On se obnovio u prizrenskoj bogosloviji koja kao da zrači i prosto poziva na povratak.

Obnavljaju se i male crkvice, ali reč je o čitavom kompleksu nasleđa koje traži veliku brigu i dinamičnu pažnju. Dakle, nije samo da mi napravimo jedan plan pa popravimo ovu kuću: Ne, u tim crkvama iz 14. veka mora da se održava život! Mi se trudimo da u crkvi Svetog spasa iznad Prizrena, u srcu tog uništenog dela Potkaljaje održavamo festival srednjovekovne muzike koji se zove Medimus i to je najčešće krajem leta. On okupi različite ljude. Dolaze iz ljudi iz Španije, Nemačke, Grčke i naravno naši stvaraoci koji vole renesansnu muziku. Uvek bude jedan veliki događaj, grad oživi na trenutak, ali u osnovi - život je fatalno pogođen. Visi o nekom koncu, između opstanka i nestanka, a zasniva se isključivo na najvažnijim našim ostvarenjima srednjovekovnim, jer Bogorodica Ljeviška je naša Sikstinska kapela. Mi drugu nemamo.

Crkva Bogorodice Ljeviške, bez struje, stoje radovi na konzervaciji fresaka... Ima li podrške od strane Srbije da se to završi?

Ključno je da se razjasni uloga UNESKA, kao i da sve napore uložimo da se poštuju pravila ove organizacije, što je vrlo teško. Naš Republički i pokrajinski zavod za zaštitu spomenika imaju projekte i planove ali oni nailaze na različite prepreke, uz večnu borbu, u nekom smislu, između zaštite i života.

Dozvolite mi da budem ličan. Kada sam ušao u Bogorodicu Ljevišku, par dana posle paljenja, napravio onu poznatu fotografiju Bogorodice sa kotaricom koja je pola obijena i potpuno spaljena. Smatrao sam da nikada više neće zasijati. Međutim, danas je obnovljena i možemo da stanemo ispred te freske izuzetnih umetničkih vrednosti. Gospod sa kotaricom, hranitelj gladnih o njemu bismo mogli razgovarati satima. Umetnost traži svoja rešenja na nivou Sikstinske kapele, Notrdama i svih ostalih vrednosti čovečanstva koje su zaštićene. Nikada ne smemo dozvoliti da se ponovi sudbina Palmire, Budinih statua u Avganistanu, Nacionalnog muzeja u Iraku…

Bogorodica sa Hristom, hraniteljka Prizrena i gladnih, oštećena 17. marta 2004./Foto: SPC, 22. mart 2004.

A kako to možemo zaustaviti?

Životom, što je SPC uradila. Sveštenik Đorđe Stefanović je u Bogorodici Ljeviškoj sa svojom jednogodišnjom ćerkom Mitrom, pa on životom svoje porodice svedoči sam život Bogorodice Ljeviške. Neuništivo se svedoči koliko je nama važna Bogorodica Ljeviška, a institucije na prvom mestu moraju munjevito raditi i pružiti podršku. Njihova sporost i, neka vrsta neodlučnosti s predumišljajem, teško se prihvata.

Kako je moguće da takva svetska vrednost ima problem sa osvetljenjem i hidroizolacijom? Naravno, sada se upliću lokalne vlasti, lokalne dozvole. Kada se nasilje, o kom smo dosta govorili, preseli u institucije i uđe u zakone, ono nije nasilje u kom se nešto uništava. Reč je o stotinama sitnih, malih prepreka koje se postavljaju pred vas i obesmišljavaju vam život i veru u institucije.

Monah u Bogorodici Ljeviškoj/Foto: Živojin Rakočević

Izgleda da smo u začarani krug upali u komunističkom periodu, da je Ustav SFRJ 1974. pokidao veze i da su su ideološke institucije počele da određuju šta je naša sloboda, da je oblikuju i usmeravaju. Sada, i kada su u pitanju Prizren, Bogorodica Ljeviška, Sveti Arhangeli, svi smo suočeni sa ideologijom koja kaže: Mi znamo šta je vaša sloboda i znamo šta su vaše vrednosti… Iza svega se krije želja za prisvajanjem i promenom vlasništva. Odvija se dinamična borba između vlasti na terenu i života, a ulog su vrednosti koje mi baštinimo na Kosovu i Metohiji. Ovde je dominantan sukob vlasništva i vrednosti.

Kada neko u svetu i ovde prepoznaje Bogorodicu Ljevišku kao vrednost, mi se uvek obradujemo tom prepoznavanju i nemamo nikakav problem da ljudi dolaze i da joj se dive, da pišu i bave se naukom. Problem je promena vlasništva, falsifikovanje istorije i savremeni zakoni koji će Bogorodicu Ljevišku preseliti u institucionalni okvir Kosova i samim tim promeniti njeno vlasništvo i njenog vlasnika. Zato se sada govori da je sve kosovska baština, mada je potpuno jasno da reč o srpskom, turskom (osmanskom) i albanskom nasleđu.

Bogorodica Ljeviška, jul 2020. godine

Šteta je ogromna. Čini se nenadoknadiva. Prolaze godine. Kako je popraviti? Koliko to zavisi od samih građana, koliko od lokalnih vlasti, države?

Kada živite u totalitarnom sistemu, ne možete ništa očekivati. Građani tog totalitarnog sistema često ne vide da u njemu žive, a ni sistem ne vidi da je prema drugima totalitaran i da im uskraćuje slobodu. Mi od lokalnih institucija ne očekujemo ništa jer one nastoje da legalizuju sve ono što je urađeno u haosu. Tu ogromnu i gotovo nenadoknadivu štetu jedino moramo popravljati životom. Popravljati je neprestanim malim projektima, dinamikom popravke malih crkava, onoliko koliko se može; jedan kvadratni metar fresaka očistiti, što je urgentno da se uradi, ali sve čeka negde u tom institucionalnom vakumu, u beznađu u kom se nalazi spomenik.

Institucije su neka vrsta multikulturnog falsifikata, u njima je sve savršeno zakonski, dok je na terenu apsolutno nemoguće primeniti bilo šta ili je moguće, ali u najmanjoj meri. Ovde imate različite predstavnike koji različito reaguju - gradonačelnik Prizrena, ministarstva u Prištini, neodlučne strane institucije koje neće da dozvole da se za potrebe manastira Svetih Arhangela kod Prizrena napravi jedna crkvica u kojoj bi se moglo da se služi.

Nadziranja stranaca koja su u prošlosti bila mnogo veća su sada manja i stvari su prepuštene lokalnim institucijama, a one nemaju kapacitet da se bave svetskom kulturnom baštinom. S druge strane, naš nestanak iz Prizrena i naš nestanak iz gradova je takođe razlog što smo životno odvojeni od toga. Podsetio sam vas na onog Andrićevog guslara iz Ćuprije koji svoju pesmu počinje Prizrenom. Taj grad govori i priča svoju priču na različite načine: njegovi raseljeni stanovnici, njegovo raseljeno kulturno blago, ono materijalno, ono duhovno kulturno blago o kom priča Bogoslovija... Prizren je složen simbol da bi ga neki saveti ili nacionalističke komisije mogle ugraditi u lažni kosovski kulturni model koja odgovara ovdašnjoj vlasti i ideologiji koja je, ponavljam, totalitarna.

Crkva svetog Pantelejemona/Foto: Aleksandra Novakov

Država Srbija, svakog trenutka mora da učestvuje u životu svake kuće u Prizrenu jer su i one naše kulturno blago, bez obzira što Prizrenci ne prolaze često pored nje i što je život u neku ruku otišao ona mora da bude predmet nečije brige. Svaki kamen kuće je kulturno-istorijska vrednost i kockica jednog mozaika koji se zove Prizren, i ma koliko to izgledalo apsurdno, u velikom sukobu sa totalitarnom ideologijom u Prištini, država mora da brine o svakoj toj kockici.

Ukoliko tu kuću, taj kamen u Potkaljaji, u urbanom jezgru Prizrena, mi izgubimo ili previdimo, uzurpator će doći pred Bogoroidicu Ljevišku, pred Crkvu Svetog spasa, pred crkvu Svetog Đorđa i reći to je moje kuturno blago. Ne želim da pravdam bilo koga, ali sada je vrlo teško braniti nasleđe od Visokih Dečana do neke kućice u Prizrenu. Radi se o ogromnom rasponu, koji obuhvata jednu civilizaciju koju albanska admistracija vidi kao jedan davno nestali narod, a do juče smo pili kafu na prizrenskoj kaldrmi. U toj novoj stvarnosti i percepciji Srbi se doživljavaju kao Kelti, Tračani ili Rimljani.

Prizren, Potkaljaja

Ipak, moguće je da i “ubijeni gradovi” ponovo ožive.

Tako je. To možemo ostvariti našim prisustvom i našim životom, kao što to radi otac Đorđe, kao što to rade sveštenici u crkvi Svetoga Đorđa, kao što se to radi u Svetom Spasu. Mi moramo na takav način i iz dubine vraćati jedan uništeni grad. Ne samo zbog nas, nego i zbog Albanaca i zbog Turaka koji dolaze na naše prizrenske koncerte, a da ih niko i ne poziva. Suština multietničnosti je da vi po svojoj volji, nepodmićeno odlazite i svedočite jedan grad. Dakle, niko vas tamo ne poziva i ne prave se nekakvi projekti da biste vi ušli u neku dvoranu, hol, atrijum crkve i tamo slušali najbolju renesansnu muziku, gledali slike, predstave… Dolaze ljudi jer sami to žele, hoće da učestvuju u vrednostima, nije ih dovela ideologija da simuliraju zajedništvo.

Kad je vlasništvo u pitanju, imali smo pre oko godinu raspravu sa Vetonom Suroiem koji kaže da je Dečanski manastir kosovski. Ustao je neko i odgovorio mu: Izvinite, ali knjige koje pišete su vaše, a kada bi neko potpisao to svojim imenom vi biste ga dobili na svakom sudu. Šta je ono što je i moje u toj vašoj knjizi? To su vrednosti, ako ih ima, a ako ih ima to su vrednosti čitavog čovečanstva. Dakle, vlasništvo je nesumnjivo, a oko toga se mi najčešće i sporimo. Ako nam uzmu vlasništvo šta mi više imamo od toga? Samo neka lepa sećanja na lepo složene gomile kamenja i hektare fresaka na zidovima.


Kulturni centar Kaleidoskop i magazin Kaleidoskop media u 2020. godini predstavljaju projekat “Identitet u amanet - Čuvari rodoslovlja”.

Svi emitovani tekstovi i video prilozi su deo projekta sa ciljem očuvanja kulturne baštine Srbije.

Projekat je podržan i sufinansiran od Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.



Autor projekta: Gordana Tadić

Novinarke: Milica Piletić, Biljana Đogić, Dragana Nikoletić

Foto: Luka Novaković

Snimatelji: Relja Pekić Carić, Edin Alija

Montaža: Zorica Blagojev


POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
User
Sanja Spas.
29.10.2020.

Gospodin Rakocevic je najlepsa slika Srbije. Hvala Kaleidoskopu. Ovako se pristupa ovim temama, a ne kao na Mirditi.

User
Milan Beograd
29.10.2020.

Izuzetan intervju. Vazna tema I slikovita prica izuzetnog novinara I gospidina Rakocevica. Bravo za Kaleidoskop na izboru sagovornika za ovu veoma vaznu pricu

Vidi sve komentare