Identitet u amanet
identitet u amanet/24.10.2020.

Kosovska baština: Bele kuće, prizrenske

identitet-u-amanet
  • Gordana Tadić
Autor fotografije:

Autor: Gordana Tadić

Novinarke: Milica Piletić, Biljana Đogić

Snimatelji: Edin Alija, Relja Pekić Carić

Montaža: Zorica Blagojev

Foto: Gordana Tadić, Aleksandra Novakov 

Očuvanje kulturne baštine je pitanje identiteta svakog naroda. Od kosovskog egzodusa i pogroma našeg naroda 1999. i 2004. Srpska pravoslavna crkva možda najsnažnije od svih institucija nastoji da aktuelizuje i osnaži veoma značajno pitanje zaštite i obnove našeg kulturnog i istorijskog nasleđa na Kosovu i Metohiji, jer se radi o odbrani temeljnog uporišta da je zaštita kulturnog nasleđa na KiM jedna od najvažnijih karika srpskog identiteta, tradicije i istorijskog pamćenja.

U poslednjih godinu dana učestali su primeri falsifikovanja istorijskih činjenica, a srpske crkve, manastiri i spomenička i duhovna tradicija na Кosovu se proglašavaju albanskim, sa jasnim ciljem promovisanja velikoalbanske politike na štetu Srbije i srpskog naroda.

Popis naše baštine na KiM je impozantan. Mogu li Albanci srpsko nasleđe svetu prikazati kao svoje? Kako se odbraniti od falsifikata, šta se danas na terenu dešava kada je srpsko nasleđe u pitanju su teme kojima se Kaleidoskop media bavi u serijalu intervjua i tekstova kroz projekat "Identitet u amanet - Čuvari rodoslovlja". Ova pitanja sagledaćemo kroz primer Prizrena, srpskog carskog grada, kojeg su kosovski Albanci 2018. godine proglasili za svoju istorijsku prestonicu.

Na kraju intervjua je i integralni film "Identitet u amanet - Čuvari rodoslovlja".


Razgovaramo sa istoričarkom dr Aleksandrom Novakov, rođenom Prizrenkom, koja je još kao mala sanjala da postane hroničarka svoga grada. Dr Novakov je magistrirala na temi Prizrenska bogoslovija od 1871. do 1890, a doktorirala na istorijatu šest srpskih srednjih škola koje su postojale u Osmanskom carstvu. Zaposlena je kao stručni saradnik Leksikografskog odbora Matice srpske u Novom Sadu.

Rođeni ste u Prizrenu, odrasli u njemu i Vaša čitava porodica je 1999. godine iz grada na Bistrici prognana. Koja su sećanja na grad Vaše mladosti i kako ga sada vidite? 

Živela sam u delu grada koji se nazivao Papas čaršija ili Popova čaršija. U samoj blizini moje kuće postojala je zgrada Duhovnog suda. Pored te zgrade nalazila se crkva Svetog Nikole iz 14. veka. U jednom sokačetu u blizini moje kuće nalazio se i ikonluk Sveti Prokopije, gde je nekada bila i velika Crkva Svetog Prokopija.

Ikonluk na mestu crkve Sv.Prokopija

U ulici iznad mene, u Panteliji nalazila se Crkva svetog Pantelejemona, tako da sam ja živela u jednom potpuno crkvenom okruženju. Naše prve komšije su bile sveštenici. Kao devojčica bila sam u gotovo svakodnevnom kontaktu sa episkopom Pavlom koji je dolazio u Duhovni sud i obilazio te crkve i mi smo uvek kao deca trčali prema njemu. On je uvek imao bombone i male krstove i uvek nas je blagosiljao. 

Crkva svetog Pantelejemona

Kada sam otišla iz Prizrena 1999. godine, 16 godina posle toga nisam mu se vraćala. Moj prvi odlazak je doneo loša osećanja. Sve je pored mene bilo strano i tuđe. Šetala sam ulicama moga grada, a nikom nisam poželela dobar dan. Ulica u kojoj sam živela nazivala se Petar Kostić - to je bio važan profesor i rektor Prizrenske bogoslovije i po meni jedna od najznamenitijih ličnosti svoga doba na teritoriji Stare Srbije. Danas se ta ulica zove Palj Paljuca. To je jedan novi heroj, tzv. heroj UČK vojske. U podnožju te ulice nalazi se i spomenik koji je njemu posvećen.

Osećanja su bila teška, nadirala su, mislila sam da se u Prizren neću nikad više vratiti, isuviše je sve to bilo mučno. Mislila sam definitivno da sam izgubila svoj zavičaj. Nakon godinu dana lutanja u mislima rešila sam da ponovo odem u  Prizren. Društvo prijatelja manastira Svetih Arhangela organizovalo je prvi Festival međunarodne srednjovekovne muzike i ja sam odlučila  da je ipak vreme da još jednom odem do Prizrena i da vidim da li je to baš sve tako strašno kao što je na prvi pogled izgledalo. I nisam se pokajala. Od avgusta 2016. vrlo često sam u Prizrenu i sa jednom malom ali odabranom grupom pokušavamo da duhovno, kulturno i nacionalno obnovimo srpski i pravoslavni Prizren.

U Prizrenu ste pohađali čuvenu osnovnu školu Mladen Ugarević. Danas se ona zove Prizrenska liga. Podsetimo se značaja te škole. 

Školska zgrada je sazidana 1907. godine. 1906. godine je dobijena dozvola za zidanje zgrade. Dobrotvor te zgrade bio je Mladen Ugarević, imućni srpski tgovac koji je želeo da srpskoj deci, koja su se kroz ceo 19. vek itekako školovala u Prizrenu, obezbedi jednu zgradu u kojoj bi mogli nesmetano da uče i testamentom je odredio da sav njegov kapital nakon njegove smrti zavešta na poverenje Crkveno-školskoj opštini da ona na crkvenom zemljištu u dvorištu Crkve Svetog Nikole podigne školsku zgradu.

Tako je i učinjeno. Od 1907. do 1912. školu su pohađala isključivo srpska deca jer je i sve bilo u znaku pravoslavlja. Nakon oslobođenja 1912. pa do 1941. u školi je nastavni jezik bio srpski, ali su pored srpske dece školu pohađala i muslimanska, albanska, turska i goranska deca. 

Za vreme Drugog svetskog rata škola menja naziv u Bajram Curi. Nastave na srpskom jeziku nije bilo, nijedan nastavnik Srbin nije ostao da radi u školi. Neka srpska deca su bila primorana da pohađaju tu školu. Ali, kada su roditelji shvatili da se vrši proces denacionalizacije na decu oni su ih povukli iz te škole.

Nakon Drugog svetskog rata škola ponovo dobija ime svog dobrotvora Mladena Ugarevića. To je trajalo do 1999. godine. U tom komunističkom periodu nastava je bila i na albanskom i na turskom jeziku, ali uglavnom većinu su činila srpska deca jer je celo to okruženje, leva strana Prizrena naselja Potkaljaje, Pantelije, Potokmale, uglavnom su činili Srbi.

Škola dobija ime „Prizrenska liga“ 1999. godine. Od tada do danas srpska deca ne pohađaju nastavu, naravno da se nastava ne odvija na srpskom jeziku. Jedina devojčica koja se školovala u Prizrenu je mala Milica koja naravno nije mogla da pohađa OŠ “Mladen Ugarević”, nego je svakodnevno po 30 kilometara putovala do Velike Hoče kako bi stekla svoje osnovno obrazovanje

U dvorištu škole nalazila se crkva koja je sagrađena još u 14. veku, posvećena Svetom Nikoli, tzv. Rajkova crkva. 1999. crkva je minirana i potpuno devastirana. To je jedina crkva koja je te godine u Prizrenu stradala. Na svu sreću nije potpuno bila razrušena, nisu sve mine eksplodirale. Ona je danas u ruševinama i čeka svoju obnovu, ali neverovatno je da su Albanci hteli da izbrišu svaki trag i da se deca koja dolaze u školu nekim slučajem ne pitaju šta je to. Kakvi su to ostaci, čije prošlosti. Jer oni očigledno svoju decu i uče da su oni auhtotoni na tom području i da Srba tamo gotovo nije ni bilo. 

U monografiji o OŠ "Prizrenska liga", objavljenoj 2017. albanski istoričari su se potrudili da izbrišu svako pominjanje srpskog imena. Apsolutno, kao da je škola vekovima bila albanska, da su je samo albanska deca pohađala kroz celu istoriju. Zaista vređa činjenica da se ta škola danas naziva "Prizrenska liga", a ne škola po svom dobrotvoru Mladenu Ugareviću. 

Istorijski gledano čije je kulturno nasleđe u Prizrenu, koje je dodatno je stradalo 2004. godine? 

Albanski ekstremisti su u aprilskom pogromu 2004. godine pokušali da ubiju pravoslavni srpski Prizren. Na njihovu i našu sreću to im ipak nije pošlo za rukom. 

Tada su stradale sve zgrade pravoslavne Bogoslovije. Takođe i sve crkve u gradu, kompletno naselje Potkaljaja gde su bile srpske kuće sve je to zapaljeno. Želeli su da unište svaki trag koji ih je podsećao na Srbe. Da su u tome uspeli Prizren bi danas bio jedna obična turska kasaba  bez obzira na monumentalne zgrade koje se danas u Prizrenu zidaju. To bi bio grad bez duše.

Da li mislite da je realno da država koja je napravljena na temeljima razbojništva i paljevine može da sebi dozvoli da Prizren, jedan tako značajan grad, nazove svojom istorijsom prestonicom? Meni je potpuno jasno zašto oni to žele. To je zbog toga što je Prizrenska liga zasedala u Prizrenu 1878. godine. Ali ni krajem 19. ni krajem 20. veka u Prizrenu nije postojao ni jedan spomenik kulture koji su Albanci sagradili. Kompletno spomeničko kulturno nasleđe u Prizrenu i okolini pripada srpskoj provinijenciji, ali takođe i turskoj. Sve crkve i sve džamije sagradili su Srbi ili Turci tokom prethodnih vekova. Čak i prostorija gde je održana Prizrenska liga nije bila albanska već jedna od prostorija medrese koju je u 17. veku napravio Mehmed Paša. Mislim da je to potupno besmisleno. 

Zašto je Albancima Prizren važan kao istorijska prestonica kako su ga i zakonski ozvaničili? 

Prizren bi mogao da bude njihov ideološki centar, jer zaista u tom gradu je nastala prva ideja, prvi nacionalni program o ujedinjenju svih Albanaca iz svih vilajeta Osmanskog carstva, ali nikako ne istorijska prestonica. Kada razmišljam o tome pomislim da bi Prizren njima možda bio zgodan kao prestoni grad velike Albanije. Kada to govorim mislim o geografskoj poziciji gde se Prizren nalazi – u blizini Skoplja, u blizini Skadra, Tirane, Ulcinja, zato je zgodan u tom smislu, nikako ne kao istorijska prestonica. 

U zakonu koji je donet kada je Prizren proglašen za istorijsku prestonicu tzv. države Kosovo piše da se nikakve parcele ne mogu povezivati, niti se može sagraditi ni jedna kuća bez dozvole institucije koju oni nazivaju Institut za očuvanje spomeničkog nasleđa. Praksa govori sasvim drugačije - u celom nekada srpskom naselju Potkaljaja nikle su višespratnice, što se apsolutno ne uklapa u ambijetalnu celinu nekadašnjeg starog Prizrena. Najnoviji slučaj izgradnje jedne velike kuće tik uz Crkvu Svete nedelje, zadužbine kraljevića Marka iz 1371. godine govori više od reči. 

Crkva Svete nedelje je na neki način dominirala tim jednim delom Potkaljaje. Sada pored ove kuće koja se zida na metar, metar i po pored nje crkva se uopšte neće videti. Eto to je najbolji primer da oni svoje zakone, koje su sami doneli ne poštuju apsolutno ih nije briga  za očuvanje kulturnog nasleđa ne samo pravoslavnog, čini mi se da im uopšte nije važno da sačuvaju ono što je Prizren nekada bio. 

Šta je srž duha koji malobrojne preostale Srbe drži u Prizrenu? 

U junu 1999. pre nego što su Srbi izbegli iz Prizrena bilo je oko 10.000 Srba. Precizan podatak potiče od Raško-prizrenske episkopije, koja je popisivala svoje građane. Ne znam koliko je Albanaca bilo u tom trenutku, bilo je mnogo Turaka, mnogo muslimana, Prizren je bio nacionalno heterogen grad. Sada u Prizrenu ima oko 30-ak Srba. Ne više. Ono što je srećna okolnost to je da je Bogoslovija ponovo obnovila svoj rad u Prizrenu 2011. godine. U njoj sada ima života. Ovo je peta generacija koja je 2020. godine završila Bogosloviju. Bogoslovija, koja je inače osnovana 1871. godine kao prva srpska institucija nakon ukidanja Pećke patrijaršije, tada je bila svojevrsan konzulat srpske države. Tako je i sada. Ona je i danas stub i potpora Srba koji žive u Prizrenu. U Bogosloviji radi 12 nastavnika. U proseku ima oko pedesetak učenika. Nastavnici sa svojim porodicama žive u sklopu Bogoslovije. 

U dvorištu Saborne crkve živi prizrenski paroh sa svojom porodicom. U blizini, na tri kilometra od centra Prizrena je manastir Svetih Arhangela koji funkcioniše sa svojim monaštvom. Njihov konak je kapaciteta 120 kreveta. Tokom leta i za vreme vikenda konaci su puni. Srbi obilaze Prizren, ali i celo Kosovo i Metohiju i to je velika radost. 

Kakva je zajednička budućnost Srba i ostalih naroda u Prizrenu? 

Mart 2004. je bio strašan. Danas, kao istoričar mislim da smo mnoge stvari prevazišli. Prizren je kao grad bio još u 19. veku na neki način kosmopolitski i sada je sačuvao tu svoju suštinu bez obzira na sve što se dešavalo.  Smatram da je u Prizrenu suživot Srba sa drugim narodima moguć. Ja se u Prizrenu osećam potpuno slobodno, odlazim gde god želim i sa svojim bivšim komšijama sa svojim inoplemenicima razgovaram. Razgovaramo i o događajima koji su prethodili, neki od njih mi sami kažu da im je žao što smo otišli iz Prizrena i to je sasvim realno. Mislim da oni govore istinu. Neki od njih su mi rekli da su plakali kada su naše crkve gorele u Prizrenu i u to ne sumnjam. Ja bih se isto osećala da je Sinan pašina džamija gorela. Sigurna sam da zbog svoje kosmopolitske prošlosti Prizren ima budućnost. 

Nažalost, u ovom trenutku Srbi su u Prizrenu na nivou statističke greške. Ipak, budućnost je na srpskoj strani i uz jednu oziljnu organizovanu politiku države Srbije sve to je vrlo moguće. Prizren može da bude model grad gde se Srbi mogu vratiti. U okolini Prizrena su enklave Velika Hoča, Orahovac, Sredačka Župa u kojima Srba ima. Kada kao istoričar pomislim o stanovništvu Prizrena setim se velike seobe koja je i krenula iz Prizrena. U njemu je tada ostalo par srpskih porodica,  a grad je sve do početka 19. veka i dalje bio srpski većinski grad. 

On je bio gospodski grad kroz vekove, tako je i danas. Mnogi očevici su govorili o Prizrenu, heterogenom po nacionalnom sastavu, ali homogenom po mentalitetu. Tako da su mnogi Turci i Albanci govorili srpskim jezikom, Srbi su govorili albanski i turski jezik. Nakon 1999. u Prizrenu nisu živeli oni isti Albanci, Turci i muslimani koji su ranije živeli u Prizrenu, mnogo ih je došlo sa strane. 

Poznato je da su raseljeni Prizrenci veoma aktivni i neverovatno vezani za svoj grad. Koji je njihov doprinos u očuvanju kulturne baštine? 

Iako to više nije isti grad kao 1999 –e, ponešto je u tragovima ostalo. Srbi Prizrenci neobično vole svoj grad  i vezani su za njega tako da su već 2001. godine počeli da se udružuju i da razmišljaju o povratku. Odmah nakon izbeglištva, nakon rasejanja osnovano je udruženje Sveti spas,  po crkvi Svetog spasa, na čelu sa Zlatkom Mavrićem. To udruženje je mnogo učinilo, ne samo za Srbe Prizrence nego i za Srbe koji su živeli u okolini. U saradnji sa međunarodnom zajednicom obnovljeno je oko tridesetak kuća u Potkaljaji. 

Nakon martovskog pogroma 2004. godine Srbi se organizuju u jedno novo udruženje to je Društvo prijatelja manastira Svetih arhangela kod Prizrena. Cilj ovog društva bila je obnova konaka i crkve manastirske, a zatim obnova svih devastiranih popaljenih crkava u tom pogromu. To Društvo nije imalo samo tu ulogu  već je počelo da organizuje razne manifestacije. Jedna od njih je međunarodni festival srednjovekovne muzike. Održava se u jednom sjajnom ambijentu – atrijumu Crkve Svetog spasa. Inače crkva Svetog spasa apsolutno dominira Prizrenom tako da je poseban ugođaj biti na tim festivalskim danima. Zatim, Društvo organizuje Spasovdanske dane, ovo bi bila šesta godina kako Srbi za Spasovdan odlaze u Prizren i to bude jedno lepo putovanje. Uvek postoji kulturni program koji prati sve te događaje. 

Šta nije obnovljeno u Prizrenu?

U Prizrenu su ostale dve crkve koje nisu obnovljene od 1999. To je Crkva Svetog Nikole o čijoj se obnovi razmišlja i crkva Svetog Pantelejemona.

Crkva Svetog Nikole

Crkva Svetog Pantelejemona je takođe srednjovekovna crkva, obnovljena 1937. godine i devastirana kao i ostale crkve u gradu. Društvo prijatelja manastira Svetih arhangela je ove godine pokrenulo inicijativu i dobilo blagoslov vladike Teodosija za obnovu te crkve. Osnovan je Odbor koji čini 12 Prizrenaca, koji su se organizovali i u roku od 20 dana sakupljen je novac koji je potreban za obnovu crkve.

 

Crkva svetog Pantelejemona

U Prizrenu postoji još jedno mesto o kome se ne brine baš mnogo. To je prizrensko pravoslavno groblje. Na groblju su sahranjene važne ličnosti poput Petra Kostića.

Zašto je za nas važan Prizren?

Prizren baštini hrišćansku kulturu već 1.000 godina. 1019. godine se Prizrenska episkopija prvi put pominje u svojoj istoriji. Prošle godine je Raško-prizrenska episkopija na neki način obeležila i proslavila 1.000 godina postojanja u samom gradu Prizrenu. U sastavu srpske srednjovekovne države Prizren se nalazi u kontinuitetu od prve polovine 13. veka, pa sve do pada pod tursku vlast 1455. godine. 

U 14. veku doživljava svoj procvat za vreme kralja Milutina, a da ne govorim o našem najvećem vladaru caru Dušanu koji je sagradio Svete Arhangele i proglasio ih za svoju zadužbinu.  

Nije samo srednji vek u pitanju  to što nas danas vezuje za Prizren i zašto je Prizren važan. Velika seoba je krenula iz Prizrena  sa patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem. Već u 18. veku mi vidimo znake okupljanja Srba u Prizrenu imamo najstariju srpsku crkvenoškolsku opštinu. Pominje se 1794. a verovatno je još starijeg datuma. U Prizrenu je bila Raško-prizrenska episkopija. I danas i svih ovih godina i vekova ona traje. Kroz ceo 19. vek u Prizrenu je bilo razvijeno školstvo. Zanimljiv je podatak da je prva ženska škola počela sa radom u Prizrenu 1836. godine. 

Ne treba zanemariti činjenicu da danas u Prizrenu i okolini uprkos svim stradanjima postoji 55 živih crkava. Crkve u kojima se liturgija služi. Prošle godine je Matica srpska objavila vodič “Srpske svetinje Prizrena i okoline, u kojoj su popisane te crkve. 

Crkva Sv. Nikole iz 16. veka u selu Sredska (Foto: Iz vodiča „Srpske svetinje Šar-planine”)

Kakva je budućnost grada?

Kroz istoriju bilo je mnogo lepih prijateljstava - ljudi su se družili  međusobno i sve nas je spajao šadrvan. I leva i desna obala Bistrice. Do devedesetih godina Prizren je bio grad gde korzo nije bio podeljen na srpski i albanski. Svi smo zajedno šetali. Imala sam prijatelje iz ulice koji su bili Albanci katolici i sa kojima sam se družila. Moj otac je radio u Suvoj Reci. Ceo njegov kolektiv se sastojao od Albanaca i on je vrlo lepo sa njima radio i živeo. 

Kada je 1912. godine Prizren oslobođen postojale su struje koje su želele da poruše džamiju Sinan pašinu. Džamija se nalazi u samom centru Prizrena i sagrađena je 1615. godine od kamena sa Dušanovog grada. Znači od zadužbine cara Dušana preuzet je kamen  i sagrađena je džamija. Neko od tih Srba iz ovog dela Srbije želeo je da se sruši džamija. Srbi Prizrenci su napravili krug oko džamije i nisu dozvolili da se džamija ruši. Ja to potpuno podržavam i mislim da je to jedini način da svi narodi žive u jednoj normalnoj civilizovanoj zajednici. Mislim da je trenutak da osnujemo jedno udruženje koje bi negovalo tradiciju grada Prizrena. I to ne bi bilo negovanje samo srpske tradicije, nego albanske, turske, goranske, muslimanske. 


Kulturni centar Kaleidoskop i magazin Kaleidoskop media u 2020. godini predstavljaju projekat “Identitet u amanet - Čuvari rodoslovlja”.

Svi emitovani tekstovi i video prilozi su deo projekta sa ciljem očuvanja kulturne baštine Srbije.

Projekat je podržan i sufinansiran od Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.


POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.