Identitet u amanet
identitet u amanet/28.11.2018.

Svadbeni običaji - Ruzmarine moj zeleni

identitet-u-amanet
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Goran Jovanović
  • Goran Jovanović
  • Gordana Tadić
Autor fotografije:
Piše: Dunja Ćirić
Foto: Aleksandrija Ajduković / Miloš Stošić / Goran Jovanović 
Video: Aleksandrija Ajduković
Montaža: Marko Radibratović



U prvom delu teksta o svadbenim običajima beogradskog okruga akcenat je stavljen na običaje koji se odnose na društvene odnose, kao i na običaje koji su u praksi vezani za glavne aktere svadbenog rituala.

„Identitet u amanet“, u svojoj prvoj fazi - svadbenim običajima, je medijski projekat Kulturnog centra Kaleidoskop koji se bavi socijalnom i simboličkom funkcijom običaja vezanih za životni ciklus, kao i njihovim značajem u prenošenju nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Dr Aleksandar Pavlović, etnolog za naš magazin je objasnio simboličke, sociološke i istorijske faktore koji su zaslužni za formiranje ovakvih svadbenih običaja u prošlosti srpskog naroda. On nam u nastavku približava svadbenu običajnu praksu vezanu za floru, i primere kojima je bilo najzastupljenije kićenje određenom vrstom bilja.

Običaj pucanja u jabuku široko je rasprostranjen kako u ostatku Srbije, tako i u beogradskom kraju.  Dr Aleksandar Pavlović objašnjava da je običaj pucanja u jabuku relativno novog datuma. Tragovi koji bi ukazivali na njegovu veću starinu ne postoje, kao što ne postoji praktično ni jedan zapis iz razdoblja devetnaestog veka, pa i kasnije, koji bi njegovu širu zastupljenost na svadbama potvrdio. Razlog zbog kojeg ovog običaja u prošlosti nema sasvim je jednostavan.

Sve do početka 19. veka, dok je Srbija bila pod turskom vlašću, srpskim seljacima, kao obespravljenoj raji, najstrože je bilo zabranjeno da poseduju i koriste oružje. U upotrebu na svadbama ovaj element ulazi tek u dvadesetom veku, i to usled brojnih ratova u prvoj polovini ovog veka, kada stanovništvo u većem obimu dolazi u kontakt sa naoružanjem.

Pucanje u jabuku odvija se prilikom dolaska mladoženjinih svatova ispred mladine kuće. Jabuka se obično postavlja na neku najvišu tačku u dvorištu (jarbol, drvo, krov kuće), dok je zadatak mladoženje, ili nekoga od njegovih muških srodnika, da jabuku iz vatrenog oružja pogodi i tako je sa visine skine. Pravilo je da mladoženja u mladinu kuću ne može da uđe dok navedeno ne učini, shodno čemu se ovaj čin može posmatrati kao neka vrsta „ispita“ koji bi mladoženji trebalo da omogući dolazak do mlade samo ako ga sa uspehom „položi“. Ispunjenjem postavljenog zadatka mladoženja potvrđuje svoju „muškost“, čime mladinoj porodici stavlja do znanja da je dostojan da mladu uzme sebi za ženu.

Afirmisanjem uloge mladoženje, shodno očekivanjima koja se od muškarca u patrijarhalnom uređenju očekuju, nije u ovom slučaju bezrazložno povezano sa vatrenim oružjem, oko kojeg se u srpskom društvu, naročito usled vođenja mnogih ratova za oslobođenje od tuđinske vlasti, razvio snažan kult. Slika muškarca kao hrabrog i požrtvovanog vojnika, zaštitnika otadžbine, preneta je i na polje rodnih i bračnih odnosa. Čin pucanja u jabuku, kojim mladoženja „dokazuje“ veštinu upotrebe oružja, može se u tom smislu oceniti kao simbolička potvrda one uloge koja mu se stupanjem u brak pripisuje, a to je da bude hrabar, požrtvovan i zaštitnički nastrojen prema svojoj supruzi i porodici.

U agrarnim sredinama, kakvo je do skora bilo srpsko društvo, pripisivan je poseban značaj vegetaciji i prirodi. Mnogi običaji i praznici povezani su sa „izazivanjem“ plodnosti useva. Koristili su se pojedini zemljoradnički plodovi iz uverenja da će se njihova plodonosna snaga u predstojećem ciklusu preneti i na članove domaćinstva. Od useva su najčešće korišćeni žito i slama. Kao produkt polja nastao od useva, slama simbolizuje plodnost. Slama se posipala po podu prilikom dolaska neveste u novu kuću iz uverenja da će se tim putem obezbediti plodnost u predstojećem braku.

Cveće se koristilo kao ukras, ali i kao sredstvo čijim se moćima može uticati na plodnost, sreću i blagostanje u budućem braku. Ružama bi moglo pripadati značajno mesto na svadbi, ali ne može se tvrditi da je upotreba bidermajera, kao buketa sastavljenog uglavnom od ovog cveća, pojava koja u srpskoj kulturi ima dugi vek trajanja. Najbliže istini bilo bi stanovište po kojem je ovaj fenomen sasvim novog datuma i da je, po svemu sudeći, preuzet iz zapadne, odnosno srednje Evrope.

Čin bacanja bidermajera danas je raširen praktično širom sveta i praktikuje se kao sastavni deo svadbenog rituala. Ono što ga, ipak, po svojim karakteristikama na izvestan način povezuje sa shvatanjem i upotrebom cveća u srpskoj tradicionalnoj kulturi, što zapravo može da govori u prilog tome da je odnos prema pojedinim vrstama biljaka u mnogim kulturama manje-više sličan, bilo bi nekoliko stvari:

1) bidermajer mlada baca u pravcu neudatih devojaka iz uverenja da će se ona koja ga uhvati sledeća udati, što znači da se i ovom činu, ma koliko god on delovao zabavan, pripisuje izvesna mistična moć zahvaljujući kojoj se na određeni tok događaja “može uticati”;

2) bidermajer se, verovatno ne slučajno, pravi od ruža, čime se može povući paralela sa shvatanjem ruže u tradicionalnoj kulturi Srba, kao cveta koji simbolizuje ljubav i plodnost;

3) u srpskoj tradiciji kult biljaka pripadao je prvenstveno ženama. Kao čin svadbenog rituala, u kojem se kao glavni rekvizit koristi buket cveća, bacanje bidermajera rezervisano je takođe samo za žene.

Od svih vrsta bilja, dr Aleksandar posebno ističe ruzmarin kao svadbarsku biljku. Ako se za neku biljku može reći da joj pripada nezaobilazno mesto u srpskom tradicionalnom svadbenom ritualu, onda je to ruzmarin, pa se pominje često i u svadbarskim pesmama. Upotreba ruzmarina i danas je neizostavni element na svadbama. Njime se kite praktično svi svatovi, a pripremaju ga devojke uoči venčanja.

Kako ruzmarin ima jak miris, smatra se da je to bio razlog zbog kojeg se oko ove biljke razvilo verovanje da zahvaljujući toj svojoj osobini ona ima i određene mistične moći, pre svega da rasteruje, navodno, zle sile i demone. Otuda je ruzmarin  i našao primenu u svadbenom ritualu. Kao najvažniji ritual u životnom ciklusu, kojim je označavan prelomni momenat u životu pojedinca, svadba u tradicionalnoj kulturi Srba nije tretirana samo kao svečani događaj, već i kao vreme opasnosti, ispunjeno pojačanim delovanjem zlih, nečistih sila.



Verovalo se da tada demoni ili urokljivci vrebaju učesnike svadbe, naročito mladence, zbog čega je izgrađen i odgovarajući sistem zaštitnih mera.  Kao biljka jakog mirisa, za koju se verovalo da poseduje zaštitne moći, u ulozi kićenja svatova verovatno se našla upravo iz uverenja da će svojim mističnim svojstvima učesnike svadbe štititi od svih onih štetnih dejstava koja bi mogla da im naude.

I druge vrste biljaka i drveća zauzimaju veoma važno mesto u kulturi Srba. Zbog njihovih stvarnih ili zamišljenih osobina, bilju je često pripisivana magijska moć. Određena vrsta bilja, kao smilje i bosilje, često se upotrebljavala pri običajima i ritualima, iz uverenja da se njihovom upotrebom mogu ostvariti razni željeni ciljevi.

Zbog velikog značaja u životnom ciklusu čoveka, kako u gradu, tako i na selu, po svim okruzima zemlje Srbije, svadbeni ritual je povezan sa raznom upotrebom bilja i cveća, koje treba da  donese sreću i blagostanje, ljubav i puno dece mladencima.


Kulturni centar Kaleidoskop i magazin Kaleidoskop media u 2018. godini predstavljaju projekat “Identitet u amanet”.

Ovaj tekst, sa tumačenjem svadbenih običaja iz Beogradskog okruga je deo projekta sa ciljem očuvanja kulturne baštine Srbije.

Projekat podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.


 

 

 

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box