Identitet u amanet
identitet u amanet/30.10.2020.

Kulturno nasleđe je kičma jednog naroda

identitet-u-amanet
  • Luka Novaković
  • Luka Novaković
  • Luka Novaković
  • Luka Novaković
Autor fotografije:

Razgovarala: Gordana Tadić / Foto: Luka Novaković



Kulturna baština je duhovna i moralna kičma jednoga naroda i to nije, kao što neki žele da nam kažu, gledanje u prošlost i okretanje glave od budućnosti. Naprotiv. Ne može biti budućnosti ukoliko ne postoje ta duhovna i moralna vertikala u jednome narodu, kaže za naš magazin dr Darko Tanasković, bivši ambasador Srbije u UNESKO.

Očuvanje kulturnog nasleđa je pitanje identiteta, pogotovu srpskog naroda, i posebno na Kosovu i Metohiji, a istorijski okvir u kojem živimo nameće nam posebnu odgovornost, kako ovu vertikalu ne bi prekinuli na putu od predaka ka novim pokolenjima.

Od kosovskog egzodusa i pogroma našeg naroda 1999. i 2004. kristalno je jasno da temeljno uporište mora biti zaštita kulturnog nasleđa na KiM, kao jedna od najvažnijih karika srpskog identiteta, tradicije i istorijskog pamćenja. Jer, sve su intenzivniji i učestaliji
primeri falsifikovanja istorijskih činjenica, a srpske crkve, manastiri i spomenička i duhovna tradicija na Кosovu se proglašavaju albanskim, sa jasnim ciljem promovisanja velikoalbanske politike na štetu Srbije i srpskog naroda.

O najavi formiranja specijalističkog tima za očuvanje baštine na KiM i upornim nastojanjima kosovskih Albanaca da se srpskim nasleđem "okite kao svojim perjem" razgovaram sa uglednim profesorom, orijentalistom, akademikom dr Darkom Tanaskovićem, koji je imao veliku ulogu u osujećenju zahteva Kosova za prijem u UNESKO 2015. godine.

Na kraju intervjua pogledajte i film "Identitet u amanet - Čuvari rodoslovlja".

Dr Darko Tanasković

Primeri falsifikovanja naše kulturne baštine na Kosovu i Metohiji od strane Albanaca su sve učestaliji. Ima li tzv. kosovska vlada strateški plan po ovom pitanju?

Privremene institucije vlasti u Prištini imaju jedan strategijski plan opštega karaktera. I na početku i na kraju tog plana stoji potvrđivanje države Kosovo kao subjekta u međunarodnoj zajednici sa svim onim atributima koje jedna država treba da ima.

U tom smislu smatraju veoma značajnim da uđu u međunarodne institucije pogotovo iz sistema UN gde im je, iz razumljivih razloga, najznačajniji Unesko kao jedina specijalizovana agencija UN za obrazovanje, nauku i kulturu. Kao segment tog njihovog nastojanja oni se naravno posvećuju i kulturnom nasleđu na Kosovu i Metohiji, ali za sada, bar koliko ja znam, bez dovoljno jasne koncepcije kojom bi mogli da popločaju taj svoj put u međunarodne organizacije.

Za Albance je veliki problem, pre svega živog prisustva srpskog stanovništva, jer oni svakako insistiraju i voleli bi da vide etnički čisto Kosovo, a opet možemo reći u sklopu projekta velike Albanije. Međutim, remetilački faktor je to stanovništvo, koje je pod različitim pritiscima. Sa druge strane ono što im smeta je beleg srpskog viševekovnog prisustva kroz spomenike i, naročito sakralna zdanja, gde imaju dvostruki pristup.

U prvom trenutku su smatrali da bi koristeći se situacijom koja je bila potpuno vanpravna i nesređena deo tog kulturnog nasleđa mogli fizički uništiti. Znamo kako su prošle mnoge naše crkve, poneki manastir, groblja koja su i danas najstrašnija sa stanovišta ljudskog odnosa prema dostojanstvu pokojnika. Međutim, oni ne mogu učiniti da ne postoji srpsko kulturno nasleđe, koje je od univerzalnog značaja, čiji je deo čak i na listi kulturnog nasleđa u opasnosti UNESKA.

Manastir Dečani (1335.)

Poznata su stalna nastojanja kosovskih institucija da Kosovo uđe u UNESKO. Zašto im je to toliko važno?

Tu primenjuju drugu taktiku u okviru iste strategije, a to je da sistematski pokušavaju da dokažu da je ovo kulturno nasleđe u suštini albansko. U kojem smislu albansko? To treba razjasniti. U Prištini smatraju da će ukoliko uspeju da uđu u UNESKO, a pogovoto ukoliko bi bili šire priznati, da ne kažem čak priznati i od Srbije, da bi onda to kulturno nasleđe postalo u teritorijalnom i administrativnom smislu kosovsko kulturno nasleđe, jer bi kao država Kosovo imalo praktično ingerencije nad tim kulturnim nasleđem. U UNESKU se kulturna baština čovečanstva klasifikuje prema teritorijalnoj pripadnosti država, i u tom slučaju ukoliko bi, ne daj Bože, Kosovo kao država bilo primljeno u UNESKO celokupno kulturno nasleđe na teritoriji Kosova bi u administrativnom smislu pripadalo državi Kosovo. I to bi oni svakako želeli da ostvare, jer bi im onda bilo omogućeno da raspolažu tim kulturnim nasleđem prema nekim svojim planovima.

S druge strane, drugi vid svojatanja je dugoročniji i ambiciozniji, ali rekao bih čak i manje realističan od ovog prvog, a to je da spomenike kulture koje očigledno ne mogu pripadati kosovskim Albancima, koji su pravoslavni, srpski, što se zna, proglase zapravo sopstvenim kulturnim nasleđem. Oni deluju u pravcu da navodno postoji neki neutvrdljivi kontinuitet između onoga što je prethodilo nastanku ovoga sloja naših najznačajnijih sakralnih zdanja i kulturnih i duhovnih spomenika, čime žele da uspostave jedan nepostojeći, veštački kontinuitet između nečega što je navodno prethodilo i bilo albansko, a na čijim su ruševinama izgrađene naše crkve, manastiri i slično.

Ima nekoliko smerova delovanja koji imaju za cilj uspostavljanja jednoga nepostojećeg, sintetičkog, veštačkog i od istorije neoverenog kulturnog identiteta tzv. države Kosovo.

Šta su do sada Albanci uradili po pitanju predstavljanja naše baštine kao njihovog nasleđa?

Na svim tim planovima oni su nešto postigli. Ne baš mnogo, ali je činjenica da izgrađuju određenu strategiju, donekle uz pomoć stranih stručnjaka i da imaju neku svoju viziju kako bi mogli ovaj jedan veliki falsifikat da uverljivo predstave svetu. O tome se mora voditi računa, a ne zato što je to nešto što bi moglo promeniti prošlost ili što bi zaista moglo naše duhovne, kulturne spomenike i baštinu učiniti albanskim. To je apsolutno nemoguće.

I na planu tog tzv. veštačkog kontinuiteta postoje tolike istorijske praznine da je i njega nemoguće uspostaviti. Jedan od glavnih problema Albancima jeste to što oni ne mogu ukazati ni na kakve materijalne ostatke tog prednemanjićkog, navodno kulturnog sloja, na koji bi se onda naslonili Nemanjići.

Manastir Gračanica, zadužbina kralja Milutina (1321.) 

U Jugoslaviji je 1968. godine izdata jedna knjiga iz istorije Albanaca koja je zapravo bila namenski urađena radi afirmisanja istorijskog kontinuiteta albanske nacije, a samim tim i albanske narodnosti kako se govorilo u Jugoslaviji, i bila je namenjena prevashodno profesorima srednjih škola. To je jedan zbornik radova sa dirigovanog savetovanja na kome je trebalo dokazati onu glavnu tezu da Albanci vode poreklo od Ilira, da su Iliri bili najstariji stanovnici Balkana, pa da prema tome jedino oni imaju kontinuitet na ovome prostoru.

U uvodnom tekstu zbornika autor, jedan albanski istoričar, piše otprilike: “Iako nemamo dovoljno materijalnih dokaza iz tog razdoblja jasno je da je bilo tako i tako. Premda nedostaje pisanih dokumenata iz toga razdoblja zaključuje se da...” itd. Isti problem postoji i danas jer za to, u odgovarajućoj dokumentaciji i istorijskim izvorima, ne postoji osnova. To su konstrukcije koje se uglavnom zasnivaju na nekim filološkim promišljanjima u pogledu pojavljivanja imena Albanaca u hronikama i tekstovima vizantijskih i drugih autora, dakle posredni dokazi.

A na kraju krajeva, čak i da je sve to tako neko je uvek negde živeo pre nekog drugog. Ali ukoliko bi se tako išlo unazad, onda možete zamisliti na šta bi uopšte ličila jedna strukturisana istorija sveta i civilizacije kada bi se stalno sve dovodilo u pitanje zbog toga što je navodno neko negde pre bio. U ovom slučaju neko je svakako bio jer to nije bio prazan prostor, ali istorija vrlo dobro zna da nikada nije postojala jedna ozbiljnija albanska država koja bi se mogla podičiti takvim graditeljskim zamahom kao što je to bilo u doba Nemanjića.

Freska Svetog Ilije, manastir Gračanica, zadužbine kralja Milutina (1321.)

Stvari su u svakom pogledu višestruko problematične. Međutim, moramo se time baviti jer smo primetili, evo i kroz reviziju novije istorije Prvog, pa Drugog svetskog rata, da je moguće praviti takve konstrukcije koje onda odigraju izvesnu ulogu u donošenju nekih političkih odluka, a te političke odluke mogu imati povratno dejstvo upravo na ljude koji žive na nekom području i na njihovo kulturno nasleđe.

Koje greške je Srbija kao država napravila po pitanju odbrane naše baštine i identiteta? Kako se to može prevazići?

Ako govorimo o Jugoslaviji znamo da je od sredine šezdesetih nastupio jedan period svestrane afirmacije albanske nacije nauštrb srpske, a još mnogo pre toga su učinjeni koraci da Kosovo i Metohija budu što manje srpski. Znamo za zabranu povratka stanovnicima KiM posle Drugog svetskog rata. Dakle, imamo jedan proces do devedesetih godina kada se više insistiralo na afirmisanju tzv. bratstva i jedinstva. U tom sklopu se vršila stalna pozitivna diskriminacija manjina.

Briga je bila usresređena na kulturu Albanaca i na KiM i šire, dok nije dovoljno pažnje posvećivano srpskom duhovnom i kulturnom nasleđu. Srećom, postojali su i ljudi i institucije, istoričari umetnosti, instituti, Akademija nauka i drugi koji su istrajno radili na tome da se upravo osvetli veliki značaj srpskog kulturnog nasleđa na KiM. Njima možemo biti zahvalni za ono što je zabeleženo na pravi način u ono vreme kada naše kulturno nasleđe još nije bilo ni oštećeno ni uništeno. Tada je postavljena osnova.

Recimo francuski naučnik Meje je bio prvi koji je, došavši na teren bivše Jugoslavije, u Francuskoj objavio impozantnu monografiju o spomenicima srpske pravoslavne duhovnosti i kulture na KiM. I naravno, posle je taj napor bio prisutan i kod nas. Imamo izvanrednu školu naših vizantologa i istoričara umetnosti koji su se time bavili. Međutim, organizovana državna podrška nije bila na nivou onoga što bi taj sloj našeg kulturnog nasleđa, koje ponavljam ima univezalnu vrednost, a temeljan je za naš identitet zasluživao.

Manastir Gračanica, zadužbina kralja Milutina (1321.)

Šta naša država radi na tom pitanju, ima li Srbija dugoročni plan?

Kada su došle teške devedesete godine, zaključno sa ratom na KiM sa velikim razaranjem, sa progonom Srba i sa afirmisanjem jedne izrazito antisrpske ideologije i politike koja je kulminirala stvaranjem jednostrano proglašenog nezavisnog Kosova, mogućnost naše države da na bilo koji način utiče i pomogne očuvanju i zaštiti kulturnog nasleđa bila je minimalna. To je bilo vreme destrukcije.

Posle toga, u okviru aranžmana koji Srbija danas ima sa Unproforom i sa onima koji na Kosovu predstavljaju međunarodnu zajednicu Euleks i druge organizacije koje su, uglavnom bile pristrasne, ali ipak predstavljale kanale kroz koje se moglo delovati, Srbija je pokušavala i pokušava da se na samom terenu izbori za bolji tretman našeg kulturnog nasleđa. Značajan je bio trenutak kada su četiri poznata komleksa upisana na listu kulturnog nasleđa UNESKA u opasnosti pa je od tada izoštrena briga i čuvanje bar tog dela našeg nasleđa.

Za to vreme je postojala tendencija da se kosovskim institucijama da u nadležnost briga o ovom kulturnom nasleđu što bi značilo i davanje zelenog svetla onima koji su te spomenike uništavali da ih sada čuvaju. Jedino su Dečani i dalje pod zaštitom italijanskog kontigenta mirovnih snaga. Odnosno to je promenjivo, nije uvek italijanski, ali je njihov odigrao najznačajniju ulogu. Srbija se tome suprotstavljala i tražila je da se sa mnogo pažnje pristupi labavljenju međunarodnog prisustva i zaštite spomenika.

Mislim da je sada ojačala svest s obzirom na sve te okolnosti, a i bolju ukupnu organizaciju u našoj državi, da se informiše prvo svet o tom sveukupnom srpskom kulturnom i duhovnom prostoru i da tome pristupimo sistematski, organizovano i koordinisano.

Mnoge institucije su radile parcijalno na popisivanju, klasifikovanju, zaštiti, proučavanju i afirmisanju kulturnog nasleđa i na KiM i šire, ali delovanje naših institucija nije uvek bilo dovoljno dobro koordinisano. Bilo je mnogo praznog hoda i preplitanja aktivnosti što bi svakako ubuduće trebalo izbeći. Ako je bilo nekih grešaka i propusta u prošlosti, nije kasno da se to u meri u kojoj je moguće, sada nadoknadi bolje organizovanim, dalekovidim, i bolje i više finansiranim državno-nacionalnim naporom.

Velika Hoča

Najavljeno je formiranje tima na državnom nivou koji će se baviti čuvanjem naše baštine na KiM. Ko treba da čini taj tim?

U tom smislu sagledavam i najavu formiranja jednog specijalističkog tima, nekog tela stručnjaka koje bi se bavilo ukupnom problematikom očuvanja, zaštite i afirmisanja našeg kulturnog nasleđa na prostorima na kojima Srbi žive ili su živeli. A rečeno je da će po formiranju nove Vlade to biti jedan od prioriteta. Formiranje ovakvoga tela najavljeno je posle jednoga susreta predsednika Vučića i njegove svetosti patrijarha Irineja, gde bi crkva i država trebalo zajedno da udruže napore kako bi se ovo kulturno nasleđe koje je velikim delom sakralnog, odnosno duhovnog karaktera sačuvalo, i to ne samo na KiM, već svuda gde Srbi žive ili su živeli.

Ne treba zaboraviti da srpsko kulturno i duhovno nasleđe nije ugroženo samo na KiM, već i u nekim delovima bivšeg jugoslovenskog prostora gde se to možda ne bi ni očekivalo, a prolazi nezapaženo, recimo u Makedoniji, zbog toga što je uvek pažnja usresređena na KiM.

Na tim propustima bi trebalo nešto naučiti, jer će u suprotnom onima kojima je cilj da se srpsko kulturno i duhovno nasleđe dovede u težu poziciju, biti otvorena vrata, a oni obično imaju bolju organizaciju i tačno znaju šta hoće.

Što se tiče mogućih članova takvoga tima, opet govorim sasvim neovlašćeno, po mom mišljenju taj i takav tim prvo ne bi trebalo da ima prevelik broj članova, ali bi trebalo da bude strukturisan tako da kompetentnim stručnjacima budu pokrivene sve najbitnije oblasti koje se odnose na kulturno nasleđe. Njegov glavni zadatak mora biti operativno osmišljavanje i koordinisanje napora i aktivnosti svih naučnih, kulturnih i drugih, institucija koje se već bave tom problematikom kako bismo postigli optimum iz svega onoga što imamo kao potencijale.

Naše kulturno blago bi i svetu i domaćoj javnosti, trebalo predstaviti jezikom koji svet razume. Na savremen, moderan način, bez preteranog pojednostavljivanja i bez ikakve politizacije. Ali na način koji će biti prijemčiv u svetu. Taj tim jasno mora izaći sa predstavom šta je zaista naše kulturno nasleđe, koji je njegov status, potencijal, njegova vrednost i mogućnost njegovog valorizovanja i afirmisanja u savremenom životu i budućnosti. Važno je da to ne bude, ponavljam, još jedna ideja koja će biti kratkoga daha i recimo institucija koja će iz ovih ili onih razloga zapasti u teškoće i neće naći pravi put osmišljavanja svoje funkcije i delovanja.

Manastir Gračanica, zadužbina kralja Milutina (1321.)

Ko se poslednjih 10 godina bavio našim nasleđem?

Imamo jednu liniju koju predstavlja Zavod za zaštitu spomenika kulture koji je u nadležnosti Ministarstva kulture. On se sistematski bavio i u Beogradu i na terenu problematikom zaštite kulturnog nasleđa na KiM. Tu su postojali timovi specijalista koji su se bavili određenim oblastima.

Sa druge strane imamo Kancelariju za Kosovo i Metohiju, koja je izraz državne brige za sve poslove u vezi sa KiM. Kroz nju je postojao jedan značajan segment delovanja koji se odnosio na saradnju sa SPC, upravo u smislu zaštite i onde gde je potrebno raditi rekonstrukcije naših spomenika u meri u kojoj je to bilo moguće, s obzirom na to da Srbija nema kontrolu na terenu.

Učinjeno je dosta toga. Radilo se i na utvrđivanju i popisivanju praktično svih naših kulturnih i duhovnih spomenika na KiM. Paralelno sa tim, SPC je imala projekat koji se postepeno realizovao, gde su na terenu radili predstavnici crkve i stručnjaci koje je crkva angažovala kako bi se ovi spomenici kulture popisali. I tu je često dolazilo do paralelnog hoda i često se radilo bez dovoljno koordinacije. Kada smo 2015. godine bili pred teškim zadatkom da osujetimo zahtev Kosova za prijem u UNESKO trebalo je puno vremena da dođemo do preciznih podataka o nekim našim objektima i kulturnim dobrima na KiM, a sve zato što nije postojala puna saglasnost i nije postojala koordinacija između onih koji su se time bavili.

Na koje podatke mislite?

Na fizičke podatke o broju i lokacijama pojedinih spomenika. Ne onih najznačajnijih, jer to nije problem, to se zna. Međutim, mi imamo jednu kartu KiM gde su crvenim tačkama označena sva mesta naših kulturnih i duhovnih spomenika uključujući crkve, manastire, druge objekte koji su pri crkvama i manastirima, kao i groblja i crkvišta. Kada smo se borili protiv prijema Kosova u UNESKO jedan od najjačih nemih aduta je bila upravo ta karta.

Pošto sam dobio iz Službenog glasnika nekoliko stotina primeraka te prilično velike karte, gde su crvenom bojom ucrtani svi naši objekti kulturnog i duhovnog nasleđa, ja sam to jednostavno pokazivao svojim kolegama. Kad bi me pitali šta je ovo crveno, rekao sam to su crkve, manastiri i oni su rekli pa čekajte je li to moguće da ih je toliko na jednoj relativno maloj teritoriji, pa to je kao neka sveta zemlja. Rekao sam jeste i treba da shvatite zašto se mi borimo da to sačuvamo. To nije iz nekakvog kaprica ili iz nekih antialbanskih stavova nego zato što je to toliko značajno.

Nije uvek bilo lako doći do podataka o svim tim lokalitetima i kulturnim dobrima. Ne da oni ne postoje, nego je trebalo tačno znati gde se mogu naći. A to nije bilo na adekvatan način sređeno, centralizovano i digitalizovano. Sada se odmaklo u tome.

SANU za novembar planira jedan veoma značajan i ozbiljan naučni skup koji će se upravo baviti time. Akademija je preuzela ulogu koju inače treba da ima, kako bi se upravo na celini srpskoga prostora iskoristili svi potencijali da se svetu na pravi način prikaže bogatstvo tog kulturnog nasleđa. I ne samo to. Već da je to živo kulturno nasleđe, da su to žive svešteničke, monaške i verničke zajednice i da od toga umnogome zavisi kulturni identitet celokupne srpske nacije.

I pored ovoga, vrlo je važno, i na tome će se insistirati da se ovo kulturno nasleđe prikaže onako kao što i jeste kao deo univerzalnog svetskog kulturnog nasleđa u kome igra značajnu ulogu, pogotovo vizantijskog sveta, hrišćanskog sveta i da se izgradi ta građevina koja je donekle izgrađena i prisutna u svesti ljudi. Sada je potrebno da se ona na jedan trajan način učvrsti kao ono od čega ćemo ubuduće polaziti kada se bude govorilo o našem kulturnom nasleđu.

Velika Hoča

Kako svetska stručna javnost gleda na ovo pitanje?

Ozbiljni ljudi, ozbiljni naučnici su apsolutno svesni da je reč o pokušaju stvaranja jedne percepcije prošlosti koja ne odgovara stvarnosti. Ne volim da upotrebljavam termin „revizija istorije“, ne mogu se ni istorija ni prošlost revidirati i promeniti. Ovde i nije reč o prošlosti, već o kulturnim dobrima koja i danas postoje i postojaće. Dakle, postoji jedan apsolutni kontinuitet gde se ne može ništa falsifikovati. Ako uđete u bilo koji naš manastir ili crkvu pa vidite ktitorske kompozicije, vidite ko je na freskama i ko je na mozaicima i tu nema šta da se dokazuje. To je sasvim jasno.

Međutim, ono što treba imati u vidu jeste to da postoji nauka i tzv. nauka. Ozbiljni naučnici u svetu, ne samo da prepoznaju ovaj pokušaj, po meni prilično naivnog falsifikovanja te pripadnosti ovih kulturnih i duhovnih spomenika, već su nam neki od njih mnogo i pomagali. Ja sam sa pojedincima srađivao, jer je njihov glas uvek nekako uverljiviji od srpskog zbog toga što se kod Srba može pretpostaviti da to rade iz sasvim razumljivog samoodbrambenog, nacionalnog razloga. Mnogi od tih ljudi, a ja sam u Italiji imao mnogo saradnika iz redova njihovih istoričara umetnosti, vizantologa, su nastupali javno i razobličavali ovakve pokušaje.

Manastir Gračanica, zadužbina kralja Milutina (1321.)

Međutim, kao što postoji tzv. politička korektnost, tako nju nažalost suviše često, prati nešto što je, usuđem se da kažem, i akademska korektnost. Drugim rečima, postoje ljudi koji se formalno bave naukom, ali osluškuju neki glas koji nema nikakve veze sa naučnom teorijom i metodologijom koji crpe inspiraciju, ali i materijalna sredstva i zaradu od toga što će afirmisati, zažmurivši na činjenice. Tako nastaje neki ideološki projekat koji oni samo odenu u ruho naučnog pristupa.

I onda su takvi ljudi, a ima ih među arheolozima i istoričarima umetnosti skloni da zastupaju stavove koji se kreću ivicom naučnosti ili su potpuno nenaučni. A postoji i treća grupacija naučnih plaćenika, uslovno rečeno, a to su ljudi koji su spremni da za novac ili zato što su u službi neke politike ili ideologije, pišu laži i grade lažne konstrukcije koje služe realizovanju te ideologije.

Mogu li Albanci, čak i uz ovakvu podršku, prisvojiti naše kultuno nasleđe na KiM?

Imajući u vidu činjenicu da je naše kulturno nasleđe preživelo pet vekova osmanske vlasti, pri čemu valja priznati da su Osmanlije bile mnogo manje nasrtljive u tom pogledu od nekih savremenih, da kažemo Osmanlija, i to nekih sa naših prostora, nema nikakve sumnje da će naše kulturno nasleđe, govorimo sada konkretno o onome na KiM, ali i inače, odoleti ne samo tom zubu vremena već i onim svesnim pokušajima da se bilo na fizički način, bilo u smislu pripadnosti na neki način dovede u pitanje. Zato ono i jeste toliko važno.

Bez obzira na razne političke mene i što ima ponekad srećnih, ponekad manje srećnih trenutaka u istoriji jednoga naroda, upravo ovakvi belezi čuvaju taj kontinuitet. Oni su neka vrsta duhovne i moralne kičme jednoga naroda i to nije nikakva mistifikacija niti je to, kao što neki žele da nam kažu gledanje u prošlost i okretanje glave od budućnosti. Naprotiv. Ne može biti budućnosti ukoliko ne postoje ta duhovna i moralna vertikala u jednome narodu.

Ja se pribojavam da ono što najviše ide u ovom trenutku protiv održavanja tog transistorijskog kontinuiteta u spoznaji sopstvenog identiteta i kulturnih vrednosti jeste pokret koji upravo sad imamo pred očima, a to je spremnost pojedinih evropskih naroda da dovedu u pitanje značajne delove sopstvene prošlosti pred nekim ideološkim zadacima savremenog trenutka. I praktično uništavanja nekih spomenika koji su te nacije stvorile u datom trenutku.

I ranije sam mislio da, naročito u Evropi i Zapadu imaju dvostruke standarde. I da na nas gledaju kao na neku vrstu neprosvećenih urođenika kojima treba objasniti da ne treba tako čvrsto, ko pijani plota, da se drže svoje istorije, tradicije, prošle, slave... i da kroz tu prizmu gledaju u budućnost. Dok oni sa druge strane, itekako vode računa o svojoj kulturnoj tradiciji, nasleđu i onome što smatraju čak i mitovima. Tim osnivačkim mitovima u sopstvenoj istoriji. Uočio sam da su pojedini krugovi, uslovno rečeno intelektualnih kultur-tregera ovoga vremena, spremni da zarad nekakvih fantazmogorija mondijalističkog tipa ponište čak i sopstvenu prošlost. To je problem celoga čovečanstva i nije problem samo Srba. To može biti opasnost. Naši kulturni i duhovni spomenici uz našu pomoć mogu izdržati i narednih 100 godina. U tome nema sumnje, samo je pitanje gde ćemo biti mi, koliko će nas biti, kako će Srbija izgledati.

Ako išta može izdržati, oni će izdržati.

Bogorodica Ljeviška, Prizren

Kosovski Albanci su Prizren proglasili istorijskom prestonicom Kosova. Zašto je Prizren toliko važan za Srbe?

Značaj Prizrena je ogroman. Prizren je da je bilo sreće, koje nije bilo mogao postati nešto kao srpski Dubrovnik. Postati nešto što bi zaista bio naš izlog prema svetu. Jedan grad koji je i arhitektonski i kulturno i u svakom pogledu civilizacija u malom, Balkan u malom. U prizrenskoj čaršiji su se donedavno ravnopravno govorili srpski, albanski i turski jezik. On je zaista bio Dušanov carski grad. On je sačuvao i spomeničke uspomene na ceo taj dugi period i zlatom bogat, to je jedna od mogućih etimologija naziva imena Prizrena.

Jasno je da su Albanci, u skladu sa svojim načinom i pokušajem da ni iz čega stvore nešto, posegli baš za Prizrenom jer on nosi karakteristike jednoga zaista kosmopolitskog grada još iz srednjeg veka, i jedne zaista moguće kulturne prestonice tog dela Balkana. Jasno je da onda njima to najviše odgovara iako imaju najmanje pokrića za tako nešto kada je konkretno Prizren u pitanju. Jer tu je postojalo naravno albansko gradsko stanovništvo. Međutim, ako odete danas u Prizren pa pokušate da nađete predstavnike tog starog, građanskog albanskog stanovništva biće tih ljudi veoma malo i videćete kako oni gledaju na ove koji su se slili u Prizren. Veliki je pritisak da se izgubi taj pečat Prizrena koji je bio izuzetan.

U SPC iskazuju zadovoljstvo što se čak i u ovim uslovima omogućava Prizrenskoj bogosloviji da deluje i da SPC vodi računa o svojim spomenicima, znači u tom pogledu je Prizren nešto drugo. Ipak, to nešto drugo treba iskoristiti da bi se pokazalo kao da albansko društvo ima te karakteristike koje je nekada imao kosmopolitski Prizren. To nije tačno.

Moj poznanik Azem Vlasi mi je jednom prilikom rekao da bi trebalo da dođem na Kosovo da se uverim kako danas izgleda. Ja sam ranije išao na KiM i istraživao, ali više islamskih derviških redova, čime sam se bavio. U Prizrenu ima nekoliko tekija. I te tekije su isto na udaru divlje urbanizacije, a ne samo hrišćanski spomenici.

Vlasi i ja smo se videli u Beogradu, kada je učestvovao je na jednom skupu, i ja sam mu kazao: Znaš šta. Smatraću da je na Kosovu i Metohiji stanje dobro kad ja budem mogao da odem tamo i ispričam javno ono što si ti sad ovde rekao. Ako ja mogu tako nešto javno da kažem u Prištini. On mi je rekao pa može. Nisam kažem, siguran. A onda on kaže, pa dobro u Prištini možda ne može, ali u Prizrenu može.

Znači čak i danas je ostao oreol Prizrena kao jedne zaista posebne urbane mikro sredine koja je zaista mogla biti jedna kulturna i duhovna prestonica Balkana. Nije se nažalost posrećilo da bude tako, pa me uopšte ne čudi da Albanci posežu upravo za Prizrenom, jer on im nosi na simboličkom planu sve to što njihova sadašnja zajednica nema.


Kulturni centar Kaleidoskop i magazin Kaleidoskop media u 2020. godini predstavljaju projekat “Identitet u amanet - Čuvari rodoslovlja”.

Svi emitovani tekstovi i video prilozi su deo projekta sa ciljem očuvanja kulturne baštine Srbije.

Projekat je podržan i sufinansiran od Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.



Autor projekta: Gordana Tadić

Novinarke: Milica Piletić, Biljana Đogić, Dragana Nikoletić

Foto: Luka Novaković

Snimatelji: Relja Pekić Carić, Edin Alija

Montaža: Zorica Blagojev


POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.