Piše: Zorana Joksimović / Foto: Olga Volkovitskaia, Pixabay
Svake zime gradovi se menjaju na isti način: izlozi se napune svetlom, trgovi dobiju drvene kućice i osvetljene staze, a stanovi, kancelarije i kafići prelaze u neku vrstu zajedničkog vizuelnog dogovora. Praznično ukrašavanje jedna je od retkih estetskih praksi u kojoj se skoro svi bar jednom godišnje osećaju pozvanim da budu dizajneri. Zato je i toliko podložno sporu: ono što jednima deluje kao toplina, drugima izgleda kao suvišak.
Pitanje kiča u tom kontekstu nije novo, ali je ovde posebno zanimljivo. Kič se ne vezuje za određeni predmet, već za odnos prema meri, a mera se u prazničnom ukrašavanju stalno pomera. Ono što je nekada bilo skromno, danas se množi, a ono što je izgledalo preterano vremenom postaje uobičajeno. Tekst koji sledi pokušava da pokaže po čemu se jedan praznični prostor doživljava kao promišljen, a drugi kao pretrpan.
Zašto praznični prostor lako postaje vizuelno zasićen?
Praznik po definiciji traži višak. Dekoracija ne služi da prostor učini praktičnijim, već da ga obeleži kao drugačiji od običnih dana, pa se svaki novi ukras doživljava kao opravdan. Jedna girlanda nikome ne smeta, a onda stiže još jedna, pa venac na vratima, pa figurice na polici. Nijedan pojedinačni korak ne izgleda preterano, ali zbir lako to postaje.
Foto: Kevin Malik, Pexels
Zamislite dnevnu sobu početkom decembra. Jelka je već okićena, na komodi stoji set svećnjaka, prozor je uokviren lampicama, a neko je dodao i plišane irvase na fotelji. Svaki od tih predmeta ima svoj razlog i svoju priču, često porodičnu. Ipak, oko posmatrača nema gde da se smiri, jer sve nastupa jednakim intenzitetom i svaki detalj traži pažnju za sebe.
Upravo tu nastaje zasićenje. Vizuelna pažnja je ograničen resurs, a prostor u kome sve podjednako viče ne ostavlja mesto za istinski naglasak. Kulturološki gledano, ovo je i odraz navike da se toplina meri količinom: što je više ukrasa, to je praznik svečaniji. Ta logika je razumljiva, ali je ona i glavni izvor onoga što se u svakodnevnom govoru naziva kičom.
Kako boja i ritam određuju meru ukrašavanja?
Prostorija se najčešće raspadne po boji. Crvena, zelena, zlatna, srebrna, plava i ljubičasta u istoj sobi deluju kao nekoliko različitih priča koje se međusobno prekidaju. Kada se, naprotiv, izaberu dve ili tri nijanse i dosledno ponavljaju, čak i obilna dekoracija dobija unutrašnji red. Boja tada ne služi kao ukras, već kao veza između predmeta.
Isto važi i za ritam. Ponavljanje istog elementa u razmacima, na primer niz identičnih zvezda duž prozora ili isti tip svećnjaka na više mesta, stvara osećaj namere. Nasumično razbacani, različiti predmeti stvaraju suprotan utisak, kao da je ukrašavanje nastajalo bez jasne namere.
Ritam pokazuje da je neko razmišljao, a to je često jedina razlika između uređenog i nagomilanog. Motivi zvezda i meseca, koji se u prazničnom ukrašavanju često ponavljaju, mogu da se tumače i kroz online magazin o astrologiji i tarotu.
Zanimljivo je da stroga uzdržanost nije jedini put do stila. Postoje prostori u kojima je obilje temeljna odlika, od baroknih salona do savremenih instalacija, i oni deluju ubedljivo jer njihov višak ima jasnu logiku. Kič ne počinje tamo gde ima mnogo, već tamo gde se mnogo nagomilava bez veze. Mera je, dakle, pitanje odnosa, a ne količine.
Kada jedan detalj menja utisak celine?
Kada se u istoj prostoriji nađe više upadljivih ukrasa, njihov međusobni odnos važniji je od svakog pojedinačnog predmeta. Zato jedan detalj može da popravi ili pokvari utisak celine, bez obzira na to koliko je sam po sebi lep ili ružan. Dobar primer su novogodišnji baloni, detalj koji dobija ili gubi smisao u zavisnosti od onoga što ga okružuje.
Foto: Collab Media, Unplash
U prostoru čija je paleta ograničena na tamnozelenu, bakarnu i toplu belu, baloni u istim tonovima deluju kao nastavak postojeće priče. Sobu čine lakšom, dodaju joj visinu i svečanost bez težine koju nose drvo ili metal. Isti baloni, ali u jarkim, neusklađenim bojama, u tom istom okruženju postaju strano telo i mogu da razbiju utisak koji je ostatak dekoracije pažljivo gradio.
Time se vidi da ukras nije dobar ili loš sam za sebe. Njegov efekat zavisi od toga koliko je usklađen sa ostatkom prostora: bojom, veličinom, visinom na kojoj se nalazi i brojem. Jedan buket u uglu prostorije može da posluži kao akcenat, dok isti buket, umnožen na svakom ćošku, prelazi iz naglaska u buku.
Gde se završava stil a počinje kič?
Granica između stila i kiča ne prolazi kroz vrstu ukrasa, nego kroz meru u njihovoj upotrebi. Nijedan materijal nije unapred osuđen: ni plastika, ni sjaj, ni lateks, ni lampice u bojama. Isti predmet može da bude sastavni deo promišljene celine ili znak nagomilavanja, što zavisi od toga da li je izabran zbog prostora ili uprkos njemu.
Foto: Katrin Ditrih, Pixabay
Tu se vredi osvrnuti i na obrnuto gledište, koje se u kritici ukusa često previđa. Uzdržanost sama po sebi nije garancija stila.
Prostor u kome je sve besprekorno usklađeno, bez ijednog odstupanja, može da deluje hladno, gotovo kao iz kataloga, kao set za fotografisanje, a ne kao mesto za življenje. Nešto neusklađeno, pomalo naivno, često je ono što praznik čini ličnim. Kič je ponekad samo drugo ime za iskrenost koja se ne uklapa u priznati ukus.
Ipak, razlika postoji i prepoznaje se u iskustvu boravka. U prostoru koji ima meru, pogled se kreće, zaustavlja i vraća, a ukrasi međusobno razgovaraju. Tamo gde mere nema, sve se sliva u jednu površinu sjaja, pa se na kraju ne pamti nijedan detalj. Ako se vratimo na sobu s početka teksta, rešenje retko leži u uklanjanju svega, već u biranju onoga što ostaje i dozvoljavanju da to zaista bude vidljivo.
Praznično ukrašavanje tako ostaje neprestani pregovor između želje za obiljem i potrebe za redom, a granica između stila i kiča pomera se sa svakom sobom, svakom godinom i svakim posmatračem. Za još korisnih informacija, posetite naš sajt.
PROČITAJTE I:
RAFAELO U METU: POVRATAK GENIJA
ARHITEKTONSKI BISERI EVROPSKIH GRADOVA
STIV AVERIL, INTERVJU - UZBUDLJIVA SARADNJA SA U2
GOJKO VARDA: ŠEZDESET GODINA DIZAJNA
Svi sadržaji na portalu magazina Kaleidoskop media su besplatni, a sajt se finansira isključivo donacijama čitalaca i prijatelja.
Podržite rad našeg magazina OVDE
Komentari