Rafaelo u Metu: Povratak genija

Priredila: Miona Kovačević / Foto: Promo

U trenutku kada se čini da je istorija umetnosti već ispisala sve moguće priče o velikim majstorima, njujorški muzej Metropoliten odlučio je da jednu od njih ispriča iznova – raskošno, ambiciozno i gotovo drsko u svojoj sveobuhvatnosti.

Izložba Rafael: Uzvišena poezija prvi put u Americi predstavlja život i delo renesansnog umetnika koji je vekovima važio za meru savršenstva i „princa među slikarima”, a potom, gotovo nepravedno, skliznuo u senku svojih temperamentnijih savremenika Leonarda da Vinčija i Mikelanđela Buonarotija.

Ono što ova izložba nudi nije tek pregled njegovog opusa, već svojevrsno ponovno rođenje Rafaela.

Povratak „princa slikara“

„Tražiti Rafaelova dela za izložbu je kao da tražite prvorođenog naslednika kraljevske porodice“, priznaje kustoskinja Karmen Bambah, koja je osam godina radila na ovom poduhvatu. I zaista, broj pozajmica deluje gotovo nestvarno: od čuvene Alba Madone iz Vašingtona do portreta Baldazarea Kastiljonea iz Luvra, preko pozajmica iz Uficija, Albertine, Rajksmuzeuma, oksfordskog Ešmolijena i bolonjske Pinakoteke, u Metu su izložena dela koja se retko, gotovo nikada, ne mogu sresti u istoj prostoriji.

Upravo ovo neverovatno sazvežđe čini srce izložbe: skoro 240 radova – uključujući 33 slike i 142 crteža – prate Rafaela od njegovog detinjstva u Urbinu do zenita u papskom Rimu. Izložba je organizovana hronološki, ali je zamišljena tematski: o idejama, procesu i načinu na koji jedan umetnik postaje mit.

Urbino: početak jedne harmonije

Priča počinje u brdskom gradiću Urbinu, gde je Rafaelo rođen 6. aprila 1483. godine. Postavku otvara autoportret olovkom mladog Rafaela di Đovanija Santija. Dugokos i živahan, Rafaelo podiže pogled ka posmatraču. Kako je svojevremeno zapisao likovni kritičar Volter Pejter, „u Rafaelovom liku ima nečeg borbenog“. Za šta se to Rafael borio?

Iznad svega, da uspe, halapljivo sintetišući nove stilove koji su nastajali krajem 15. veka. Kada je Rafaelo rođen, slikanje nije delovalo tako savršeno besprekorno kakvim ga je on učinio.

U prvih nekoliko galerija u Metu izloženi su radovi njegovog oca, dvorskog pesnika i malo poznatog slikara Đovanija Santija – koji je sina uveo u svet umetnosti i kulture na izuzetno uglednom i prefinjenom dvoru vojvode od Urbina – a potom i njegovog prvog učitelja, uglednog Pjetra Peruđina, prepoznatljivog po elegantnim figurama i besprekornoj tehnici.

Upravo u Peruđinovoj radionici nastaje ono što će kasnije biti prepoznato kao Rafaelova ključna osobina: sposobnost da harmonizuje različite uticaje. Od učitelja je usvojio eleganciju linije i jasnoću kompozicije, ali ih je ubrzo prevazišao.

Dok se na Peruđinovim radovima još vide ostaci srednjovekovnih konvencija da figure treba da se prikazuju u razmeri sa njihovom simboličnom i duhovnom važnošću, Rafaelo je to ostavo iza sebe, favorizujući prirodniji i moderniji prostor koji ostavlja utisak trodimenzionalnosti.

Ambiciozan, disciplinovan i temeljan, mladi Rafaelo je prve samostalne umetničke korake načinio u Čita di Kastelo, bogatom gradiću blizu Peruđe, gde je slikao crkvene oltare. Na izložbi u Njujorku se nalazi i prva slika u potpunosti načinjena Rafaelovom rukom, što je potvrđeno tokom nedavne konzervacije. 

Firenca: sudar sa genijima

Dolazak u Firencu oko 1504. godine bio je trenutak eksplozije. Grad je tada bio pozornica neviđene umetničke konkurencije: dva genija radila su na muralima, na jednom zidu naspram drugog u Staroj palati – Leonardo da Vinči eksperimentišući pokretom i psihologijom, a Mikelanđelo oblikujući telo kao dramatičnu skulpturu.

Nijedan mural nije preživeo do danas, ali se na Rafaelovim crtežima vidi da on ne bira stranu, već upija uticaje obojice i stvara kompozicije sa osećajem za prostor, skulpturalnu monumentalnost i snagu izraza. Sve to nastalo je zahvaljujući velikoj količini eksperimentisanja na papiru. Niz crteža u uglju, kredi, olovci i mastilu, kao i modeli u glini i vosku, otkrivaju Rafaelov dispciplinovan pristup u procesu stvaranja i maestralno vladanje tehnikom.

„Kod njega vidimo neverovatan osećaj za pokret, za dramu, za priču. Bio je u stanju da uhvati vrhunac svake priče. U tom smislu je bio jedan od najboljih pripovedača", navodi Bambahova.

U Metu je izložen višedelni oltar rađen za manastir u Peruđi, poznatiji kao Kolona oltar. Ovde su prvi put ujedinjeni svi delovi od kada je oltar rastavljen oko 1663.

U tom periodu, tokom prve decenije 16. veka, nastaju i njegove čuvene Bogorodice (Madone) sa malim Hristom, slike koje su vekovima oblikovale ideal majčinstva.

Rafaelova sposobnost da uhvati atmosferu lepote, zdravlja i dečje razigranosti, uz nadmoćno vladanje anatomskim realizmom, je zapanjujuća uzevši u obzir stvarne okolnosti rađanja, detinjstva i roditeljstva u to vreme. Poznavanje ginekologije i akušerstva je bilo vrlo skromno, trudnoće i porođaji bili su visoko rizični i opasni, a smrtnost odojčadi astronomski visoka. Sve te činjenice, zajedno sa izraženim nastojanjima renesansnih umetnika da humanizuju verske teme, doprinele su privlačnosti nežnih Bogorodica sa detetom kao votivnih figura i umetničkih predmeta.

Rafaelo je svojim likovima dao ljudskost i psihološko prisustvo, ne odstupajući od viševekovnih utvrđenih hrišćanskih ideala.

„Iza nežnosti tih prikaza krije se realnost straha. Te jedre i spokojne Bogorodice, slika i prilika zdravlja i lepote i te bucmaste, rumene bebe koje poželite da uštinete zapravo su bile težnja ka jednom idealnom svetu, a ne realnost“, objašnjava kustoskinja izložbe.

Rim: umetnik kao institucija

Kada je 1508. stigao u Rim, na poziv arhitekte, prijatelja i zemljaka Donata Bramantea (takođe rođenog Urbinca), koji je tada radio na restauraciji bazilike Sv. Petra, Rafaelo je već bio zvezda u usponu, sa reputacijom modernizatora.

Ali ono što će uslediti prevazilazi sve njegove dotadašnje ambicije: postaće omiljeni umetnik papa Julija II i Lava X i preuzeće najveće projekte u Vatikanu. Kako je jedan 25-godišnjak uspeo da „preskoči” stariju generaciju umetnika zaposlenih pri Svetoj stolici i dobije kontrolu nad oslikavanjem fresaka u najvažnijoj papskoj odaji, Dvorani potpisa (Stanza della Segnatura), pitanje je koje i danas intrigira.

Najpoznatije delo u ovoj prostoriji, Atinska škola – predstavljena na ovoj izložbi kroz studije i digitalne rekonstrukcije – nije samo freska, već manifest renesanse: susret antičke filozofije i hrišćanske teologije, uma i vere. Ovo delo pokazuje svu Rafelovu nadmoćnost i vladanje svojim zanatom.

Do 1510. godine on je već prikupljao lovorike kao najvidljiviji i najzaposleniji slikar na papskom dvoru.

U isto vreme, zatvoren u Sikstinsku kapelu, tajanstveni Mikelanđelo je dovršavao freske na tavanici koje će ostaviti dubok uticaj na njegovog mlađeg kolegu koji se prikradao da ih posmatra.

Rafaelu je dodeljen i zahtevan zadatak da dizajnira niz monumetalnih tapiserija koje bi visile u donjem delu zidova Sikstinske kapele u posebnim prilikama.

(Za izradu tapiserija Rafaelo je plaćen pet puta više nego Mikelanđelo za oslikavanje tavanice, te ne čudi zašto je bio duboko ljubomoran na mlađeg kolegu kojem je, kako je smatrao, sve u životu dolazilo lako i išlo od ruke)

Rafaelovi nacrti za tapiserije, veličanstvene vizije Jevanđelja tkane u Briselu zlatom i srebrom, bili su toliko raskošni da su doprineli finansijskom slomu papstva Lava X i, posredno, šizmi u katoličkoj crkvi.

Neutaživa glad za lepotom koju je pokretala Rafaelova umetnička mašinerija, zahvaljujući radionici gotovo industrijskih razmera, pokrenula je raskol koji će prerasti u protestansku reformaciju. Kada je Lav X odlučio da u Nemačkoj prodaje indulgencije (oproste grehova u zamenu za novac) kako bi napunio papsku kasu, to je na kraju dovelo do raskola u katoličkoj crkvi.

Ali, na pomenutim tapiserijama Lavu su zavideli monarsi širom Evrope. Trojica vladara, Henri VIII, Fransoa I i Karlo V naručili su verzije i za svoje dvorove, toliko su originali za Sikstinsku kapelu izazvali divljenje. Bio je to statusni simbol gotovo ravan posedovanju dela samog Rafaela – a ujedno i politička demonstracija moći, bogatstva i kulturnog prestiža.

Između savršenstva i preterivanja

Rafaelova radionica imala je pozamašnu produkciju i tokom poslednjih šest godina njegovog života isporučila je zadivljujući broj velikih projekata.

Kada mu je ujak u pismu 1514. izrazio zabrinutost da je već prešao 30. i da treba da se ženi, Rafaelo mu je uzvratio spiskom svih nekretnina koje je posedovao i finansijskog stanja. „Ništa mi neće nedostajati dokle god sam živ... A za rad me paćaju koliko god da im tražim”, uzvratio je.

U poslednjoj fazi svoje kratke karijere, Rafaelo je pokazivao zapanjujuću vizuelnu elokventnost kroz nove harmonije boja kroz igru svetla i senki, žive poglede i intenzivne poze i gestove.

Njegov „kasni stil“ ukazuje na promenu raspoloženja unutar same renesanse: od ideala raskošne harmonije ka čežnji za snažnijom, gotovo senzualnom dramom, što će, posle Rafaelove smrti, dovesti do stila poznatog kao manerizam.

Na izložbi se mogu videti i skice za njegovo mračno i uznemirujuće Preobraženje (1516 –1520), koje se smatra jednim od ključnih dela njegove karijere i, ispostaviće se, poslednjim, kao i mala Jezekiljeva  vizija (oko 1518), na kojem se majušni prorok u pejzažu gotovo gubi pred grozničavom vizijom heruvima i zveri koje se izvijaju nebom.

„Skica za 'Preobraženje' je najlepši crtež koji je Rafael napravio. U tom skraćenju prstiju i različitim planovima ruku izrađenim na neverovatan način vidi se razlika između dobrog i velikog umetnika”, ocenjuje Bambahova.

Svaki potez i svaka skica na ovoj izložbi pokazuju posetiocima suštinu renesanse: da ne treba težiti oživljavanju prošlosti već da ona treba da služi samo kao vodič i uzor za uzvišeniji život u ovom vremenu.

„Kada vas Platon i Aristotel posmatraju sa zidova Vatikana, kada vam žena sa jednorogom u krilu nudi obećanje da ovaj svet može biti bolje mesto, vi ne svedočite ponovnom rođenju antike, već samoj ljudskoj prirodi. Samo je ta vrsta preporoda, ta unutrašnja renesansa, mogla da dovede do toga da jedan papa sa takvom samouverenošču sruši staru baziliku Sv. Petra i dopusti jednom mladom umetniku da se razuzda na njenim zidovima”, zaključuje Džejson Farago, likovni kritičar Njujork tajmsa.  

I upravo tu, u tom Rafaelovom kratkom životu, izložba otkriva nešto dublje – čitav raspon jedne ideje lepote od njenog rođenja, preko usavršavanja do transformacije, ali i postavlja neminovno pitanje: šta bi sve Rafael stvorio da nije preminuo dok je bio na vrhuncu kreativnosti.

Ljubav, strasti i smrt

Rafael nije bio samo otelovljenje idealne harmonije. Bio je i čovek od krvi i mesa i to, kako beleže savremenici, poprilično strastven.

U poslednjoj deceniji života on je postao arhetip umetnika-zvezde, renesansna verzija rok ikone.

Za razliku od svojih rivala Mikelanđela i Leonarda, Rafaelo je voleo žene i važio je za velikog zavodnika, kaže legenda.

„Neprestano je ugađao svojim telesnim strastima“, zapisao je njegov savremenik Đorđo Vazari u čuvenim Životima umetnika.

Ključna za ovaj imidž Rafaela zavodnika je slika „Pekareva kći” (La Fornarina) koja je iz Rima doputovala u Njujork. Na ovom poluaktu Rafael je prikazao Margeritu Luti, navodno svoju najveću ljubav. Ona je u toplesu, jednom rukom dodiruje dojku, dok drugu drži u krilu. Na nadlaktici ima traku sa Rafaelovim imenom ispisanim u zlatu.

Priča se da je Margerita Luti bila Rafaelova omiljena ljubavnica iako je on, navodno bez svoje volje, bio veren za neku drugu. Vekovima je ova afera podsticala čitavu erotsku mitologiju među kasnijim umetnicima.

Zvanična verzija, koju i Met podržava, kaže da je Rafael preminuo „od iscrpljenosti zbog prekomernog rada”. Vazari nam, međutim, daje mnogo sočnije detalje:

„Rafaelo je održavao svoje tajne ljubavne veze i prepuštao se zadovoljstvima bez ikakve mere. Jednom prilikom otišao je predaleko, a kući se vratio sa snažnom groznicom".

Koja god verzija da je istinita, kada je preminuo 6. aprila 1520. u svojoj palati Kaprini, na Veliki petak i na svoj 37. rođendan, Rafaelo je oplakivan kao pali heroj, a sahranjen je uz najviše počasti u Panteonu.

„Zašto ne iznenađuje što si umro na isti dan kada i Hrist? On je bio Bog prirode, a ti si Bog umetnosti”, glasio je jedan nekrolog.

Najlepši epitaf u istoriji umetnosti

Tri veka nakon smrti Rafael bio sinonim za savršenstvo, eleganciju i gracioznost, harmonične kompozicije i dramatičnu naraciju. Divili su mu se zbog kreativne raznovrsnosti i lakoće stvaranja. Proučavali su ga na akademijama zbog kolorita, anatomije i perspektive. Smatralo se da mu nema ravnog.

A onda je, tokom poslednjih 150 godina postao „treća violina” iza Leonarda i Mikelanđela, čije su biografije, lične drame, ekscesi i ekscentričnosti više odgovarali postromantičnoj ideji umetnika.

Ova izložba pokušava da to promeni.

„Mislim da ga istorija često vidi kao trećeg, ali prema mom mišljenju, on stoji rame uz rame za prvom dvojicom“, tvrdi Karmen Bambah.

Na kraju, ostaje priča koja nadilazi sve interpretacije.

Kada je Rafael sahranjen u rimskom Panteonu, na njegovom grobu ispisane su reči koje i danas odzvanjaju kao možda najlepši epitaf u istoriji umetnosti:

„Dok je bio živ, Priroda je strahovala da će je nadmašiti. Kada je umro, strahovala je da će umreti zajedno s njim".

I možda upravo tu, između straha i divljenja, između savršenstva i života, leži razlog zbog kojeg je svet, iznova i iznova, očaran Rafaelom.

Izložba „Rafael – Uzvišena poezija” otvorena je u Metropolitenu do 28. juna.

PROČITAJTE JOŠ: 

SLIKA IZ 19. VEKA KOJA JE OPČINILA SVET

NOVA IZLOŽBA O NADEŽDI PETROVIĆ

TUMAČITI GOJU U INSTITUTU SERVANTES

Svi sadržaji na portalu magazina Kaleidoskop media su besplatni, a sajt se finansira isključivo donacijama čitalaca i prijatelja.

Podržite rad našeg magazina OVDE