Srbija u Holivudu: Ljudi mačke, 1942.

Samo jedna umetnost poseduje mogućnost objedinjavanja svih pojedinačnih umetničkih rodova i tako objedinivši ih postaje najupečatljivija i najuticajnija od svih umetnosti zajedno.

Naravno, reč je o filmu rođenom uz pomoć braće (Luj i Ogist) Limijer 28. decembra 1895. Na opšte zaprepašćenje trideset troje ljudi u publici koji su u panici istrčali iz bioskopske sale plašeći se da ih ne pregazi projektovana lokomotiva sa filmskog platna. Jedan drugi Francuz Žorz Melijes (1861-1938) prvi se dosetio da bi filmski mrak bio idealno mesto za predstavljanje najraznolikijih imaginarnih a ne samo svakodnevnih događaja. I bio je upravu - bioskop je sa njim i njegovim maštovitim sineastskim sledbenicima postao pravi ekran snova.

Na tragu Melijesovog nadnaravnog spektakla predstavljamo vam najstariji zvučni film sa elementima fantastike za koji znamo da govori o dešavanjima u Srbiji. To je film Žak Tarnera Ljudi mačke (Cat People). Reč je o crno-belom filmskom hitu inventivnih uglova snimanja i sablasnih zvukova iz 1942. godine koji je svojom četvoromilionskom zaradom spasio studio RKO koji se tada nalazio pred bankrotom. 

Na početku ove filmske priče nalazimo njenu glavnu junakinju (koju tumači glumica Simone Simon) u jednom američkom ZOO vrtu kako skicira crnog pantera zatočenog u obližnjem kavezu. Vetar  joj odnese odbačenu skicu kojom ne beše zadovoljna do prolaznika koji je tako primeti i upusti se u flertujuću konverzaciju sa njom.

Nakon manje od dva minuta razgovora ona ga poziva sebi u kuću što je krajnje neobično ponašanje za finu damu od pre 74 godine. Naravno ubrzo saznajemo da je naša junakinja iz Srbije brale, i da se ponaša znatno opuštenije od ostalih američkih frajlica tog doba koje bi se na njenom mestu sve od femkanja nacifrale. U stanu te naše spontane zemljakinje Irene Dubrovne dok ona pevuši sebi u bradu nešto veoma nalik na himnu Svetom Savi, njen novopečeni američki drugar Oliver Rid pred statuom kralja koji nabija mačku na mač začuđeno se savija. Ko je to, pita je on uz ljubopitljiv ton. Ona mu kaže King Džon, na šta on upita je li King Džon od magna karte, a ona zaključi da je to King Džon od Srbije!

E, tu je sad momenat kad gledalac sa ovih prostora pomisli da je scenarista filma pred pisanje imao ozbiljnije susrete sa srpskom šljivovicom nego sa srpskom istorijom… Ipak… Ako ovo Džon pravilno prevedemo i posrbimo u Jovan shvatićemo da je o vojvođanskom vlastelinu Jovanu Nenadu u stvari reč. Ovaj naš "Car" Jovan ili Fekete Ivan (kako ga još nazivaju Mađari) osvojio je kontrolu nad današnjom Vojvodinom nakon pogibelji hrvatsko ugarskog kralja Ljudevita Jegalovića. Živeo je od 1492 do 1527. godine. U Subotici  je 1927. otkriven i njegov spomenik.

Maca koju je na skulpturi u filmu Jovan Nenad proburazio predstavlja  mamelučki kult protiv kog se on (po ubeđenju scenariste) borio i dao da mu sve sledbenike do jednog  potamane  dok je iz Vojvodine isterivao Otomane. Mameluci, ratnička kasta iz Egipta koja je vladala Egiptom i Sirijom između 1250. i 1517. godine, su došavši kao pojačanje otomanske imperije u nas navodno iskvarili srbadiju u to doba Jovanovo svojim kultom posvećenom mačkolikoj boginji Bastet (koju svi znamo iz spota Kejti Peri "Dark Hors") kćerci Ra i boginji plodnosti i seksualnih uživanja kojoj se od 2890. pre Hrista klanja. Iskvarili su ih da se okrenu obožavanju đavoljih rabota i nečastivih dela pa Irenu i dalje prati kletva iz njenog sela od koje joj je svaka moguća romansa presela jer kad god se seksualno uzbudi ova naša sosa iz Bačke transformiše se od mirne lalinske žene do divlje crnopanterske mačke.

Oliver naravno ne veruje u ove ispričane mu priče za pred spavanje i sav očaran Irenom upućuje joj molbu za udavanje. Kao što ga je brzo pustila u stan posle dva klika naša mjau mjau dika pristaje da se uda za svog novog poznanika.  Ishitrena svadba u restoranu Belgpejd se odvija uz instrumental tamburaških svirača: Kad se cigo zaželi medenih kolača on pošalje ciganku u selo da vrača.

Jedan razdragani gost pritom nazove jednog svata sa mladine strane  sa “Komikaže” na šta ga ona upozori  da je to u Srbiji uvreda i da znači lopov i bandit. Očigedno da scenaristi Devitu Bodinu poznavanje jezika naših naroda i narodnosti nije bila jača strana mada čini mi se da  možda postoji rešenje za ovaj nesrećno promašeni termin. U većini srodnih  jezika u našem regionu se na konkretnu uvredu često odgovara sa: ko mi kaže u smislu da je onaj ko upućuje kritiku hipokritski još gori od onog kog je prozvao. Tako Komikaže onda može da bude i lopov i bandit i nešto još gore.

To kratko predavanjce iz SF regionalnog međusobnog vređanja na svadbi najednom prekida markantna žena koja prilazi Ireni i nazove je na srpskom: “Moja sestra”. Irena se na to sva sledi. Ova misteriozna žena pojaviće se i u nastavku Kletva ljudi mačaka (The Curse Of Cat People) koju je režirao Robert Vajz reditelj mjuzikla Moje pesme moji snovi i prvog bioskopskog  filma Star Trek.

Ko ima prilike da odgleda film Ljudi mačke iz 1942. bilo na internetu ili u kinoteci  imaće priliku da vidi kako se sa minimalnim budžetom ostvaruju maksimalni efekti. Kao što ni finansijeri u Star Trek TV seriji nisu imali para da snime sletanje posade vasionskim brodom te su u tu svrhu izmislili teleportovanje. Ni producent Val Luton nije imao sredstva da prikaže transformaciju žene u mačku i obratno producenti su se odlučili da sve ostave prikriveno velom tame iz koje se čuju preteći zvuci koji podižu tenziju.

Četrdeset godina kasnije napravljen je i rimejk ovoga filma koji je ove transformacije i prikazuje. U novoj verziji (koja težište daje, ne na nagonski strah, već na erotski naboj) ljudi mačke više nisu Srbi već međusobno komuniciraju na španskom. Iako je ovoga puta transformacija Irene koju tu tumači Nastasija Kinski vrlo plastična čini se da ju je bilo znatno strašnije samo zamišljati.

Ista ta Nastasija Kinski igrala je potom i iseljenicu iz Jugoslavije u filmu Marijini ljubavnici (Marias Lovers) 1984. kao i ženu Denis Kvejdu nakon čije smrti on odlazi na bosansko ratište u filmu Spasilac (Savior) 1998. Ona je takođe i ćerka Klausa Kinskog koji se proslavio u filmovima režisera hrvatskog porekla Bernera Stipetića zvanog Hercog.

Ovde ipak ostaje još jedno pitanje koje bi trebalo rasvetliti.

Trebalo bi na kraju ove priče iznaći rešenje zašto su baš Srbi predstavljeni u prvoj verziji kao Ljudi mačke. Možda nam upotreba španskog u rimejku iz 1982. dok je u toku bio rat Britanaca na Foklandima mogao biti dobar putokaz. Saveznici još uvek nisu bili sigurni 1942. godine kojem će se Srbi prikloniti carstvu - da li njihovom ili nemačkom rajhu, te ova transformacija glavne junakinje može biti indikacija upravo toga.

U vreme kad je sniman ovaj film Lui King je prikazao ostvarenje Četnici borbena gerila (Chetniks Fighting Guerillas) koji je nerealno egzaltirao borbe vojske u otadžbini. Nažalost, situacija na terenu ga je uskoro demantovala jer su četnici sve više kolaborirali sa Nemcima, a sve manje protiv njih. Film Chetniks Undercover koji nakon tih saznanja postaje samo Undercover govori nam inostranoj o filmskoj slici koja pokušava da što vernije oslika turobnu realnost.

Tako i Ljudi mačke iz 1942. verovatno svojim imaginarijumom oslikavaju sasvim realan strah Amerike od gubitka Srbije (već isprošene ćudljive neveste) kao ključnog saveznika na Balkanu. Ne zaboravimo - još je Tolkin (1892-1973) u svojoj biografiji otkrio da je njegova Srednja Zemlja distorzovana slika Evrope za vreme Velikog Rata a domen sila zla Morodor – Balkan baš zbog toga što se rat rasplamsao sa tog područja. Sve bajke imaju svoje arhetipsko uporište u surovoj stvarnosti pa i ove najneverovatnije  – filmske.