Ako vas neko pita koji je prvi roman naučne fantastike tačan odgovor je "Frankenštajn” (ili moderni Prometej) engleske književnice Meri Šeli nastao 1818. godine.
Ovaj gotski roman o istoimenom naučniku koji iz neživog kadavera stvara novi život koga se potom i sam užasne iznedrio je neočekivano popularan lik odbačenog ljudskim hirom vaskrslog čudovišta koji je uz Dojlovog Šerlok Holmsa, Stokerovog Drakulu i Berouzovog Tarzana lik najadaptiraniji u svim medijima pa tako i na filmu.
Najpoznatiji i najbolji (od skoro stotinak) su oni crno-beli koji su sadržani u trilogiji iz tridesetih Džejmsa Vejla sa Boris Karlofom (rođakom strip crtača Hugo Prata) u ulozi Frankenštajnovog čudovišta: Frankenštajn, Frankenštajnova nevesta i Frankenštajnov sin. Upečatljivi Karlof je nakon ova tri filma prestao da ga glumi nakon toga jer mu je lice bilo alergično na šminku čudovišta i njegovu beživotnu masku od kragujevog mesa te su upražnjeno mesto pohitali da popune mnogi drugi dobrovoljci.
Čak se i Robert De Niro okušao kao lik Meri Šelinog zombi čudovišta u jednoj, a popularni basista grupe Polis (The Police) Sting u ulozi doktora u drugoj verziji. Zanimljiva je svakako i parodija Mel Bruksa Frankenštajn Junior. Svoje viđenje ove već dva veka nesmanjeno popularne priče strave poželeo je i Endi Vorhol (1928-1987).
U njegovoj verziji iz 1973. (koju režijski potpisuje njegov pulen Pol Morisi) doktor Viktor Frankenštajn živi i radi – u Srbiji! Ovaj film prvobitno pušten u bioskope kao grozomorna 3D atrakcija (u kojoj secirani organi lete gledaocima pravo u lice) dobio je odmah oznaku X zbog svih mogućih neukusa kojima je suvereno raspolagao. Naravno Vorhol nije ni hteo da napravi porodični film već da šokira publiku koliko god može.
Zato je u ovoj opscenoj verziji Frankenštajn oženjen sopstvenom sestrom. Sa njom ima i dvoje dece sablasnije od Srede i Pagzlija iz porodice Adams. Naravno Dr Frankenštajn svoje bračne i očinske dužnosti potpuno zapostavlja jer je sav opsednut idejom da stvori rasu nadljudi – a napraviće ih upravo od Srba jer (kako kaže u jednoj sceni) po njemu oni su jedini pravi nastavljači Helenske tradicije i genetike (?!). Da bi odabrao idealne uzorke za svoj ekstremni eksperiment dr Frankenštajn traži žrtvu koja će kao indiciju zdravih gena za dalju manipulaciju imati odgovarajući nazum (na latinskom nos).
Da li se Vorhol poveo za onom našom šaljivom kakav nos takav i ponos? Nije isključeno jer čak dvojica glumaca koji igraju njegova eksperimentalna čudovisšta imaju naša imena: Srđan Zelenović i Miomir Aleksić. U svojoj knjizi Okultura i Vladimir Đurić pokušava da nas ubedi da je i sam Vorhol poreklom Lužički Srbin – nažalost potvrdu ove nategnute teorije ne potkrepljuje ni jedan drugi izvor.
Endijev otac Andrej Varhola i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinskog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (Danas: Mikova, Slovačka). Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda.
No, vratimo se mi filmu i našem neumornom naučniku koji od delova pronađenih leševa Srba polako sastavlja savršeno muško i žensko biće čije će potomstvo za njega osvojiti sav svet. Nažalost njegov Super Srbin ima izuzetno nizak libido i nema nikakvu nameru da se pari sa namenjenom mu srpskom super nevestom. Frankenštajn pokušava da nađe na tom planu prodornijeg srpskog mladića za svoj pakleni plan. Zatiče jednog naizgled prikladnog na izlazu iz lokalnog bordela ali reč nije o redovnom posetiocu već prijatelju stalne mušterije koji je odlučio da se zamonaši.
Malo je reći da doktorovi planovi ponovo padaju u vodu. Monahova glava nakalemljena na prethodno čudovište daje monstruma još nezainteresovanijeg za priplod. Sledeća ogledna žrtva bi moglo postati lokalno seljače sa kojim Frankenštajn otkriva da ga žena, za vreme njegovog boravka u laboratoriji, vara (a tumači ga Vorholov ljubimac Džo Dalesandro). Ipak sa njegovom ludom glavom čudovište postaje toliko temperamentno da ni jedna partnerka ne uspeva preživi njegov pomahnitali ljubavni zagrljaj.
Sve u svemu potpuna zbrka na svim planovima moglo bi se reći. Mnogi kritičari gledaju na ovaj film kao ironijski osvrt na hipijevsku slobodnu ljubav sa kraja šezdesetih i samo još veće otuđenosti među ljudima koje je ona (mesto očekivane dublje bliskosti i razumevanja) svetu donela.
Kako drugačije inače objasniti da je Tonino Guera, scenarista antologijskih filmova Amarkord i Uvećanje (Blow Up) napisao nešto ovako skaradno-tragikomično, sem sa nekim višim ciljem? A nije on jedini poznati doajen sedme umetnosti koji je radio na ovom ostvarenju. Čuveni stručnjak za kombinaciju maski i specijalnih efekata Karlo Ramboldi koji nam je podario Itija (E.T) i scenu izlaska (Alien) osmog putnika iz Džon Hertovog stomaka radio je na vizuelizaciji svih viviseciranih srpskih monstriuma u ovom filmu.
U svojoj recenziji ovog ostvarenja za Njujork Tajms Nora Sejr je napisala: Na neki svoj muljav način ovaj film pokušava da nas poduči o univerzalnoj nosetljivosti. Tome da smo možda i sami donekle živi mrtvaci. Neosetljivi za bilo šta što je manje od grotesknog. Ipak i pored par zabavnih preokreta daleko je ovo od uspešne parodije originala te ostaje samo hrabar ogled o ljudskoj degradaciji (u ime pseudo progresa).
Ijan Džejn klasifikuje ovo ostvarenje kao morbidnu komediju a Kreg Batler nas u svom viđenju Vorholovog Frankenštajnea upozorava na teške dijaloge i još morbidnije vizuelne grozote kojima se on ustvari podsmeva svojim najvernijim sledbenicima: “Sigurno se u svom veličanju svega artificijelnog Endi delom osećao kao Viktor Frankenštajn”.
Kao svoj zamak Frankenštajn je za eksperimente deset godina pre snimanja pomenutog filma - 1963. godine osnovao atelje „The Factory“ i oko sebe je okupio slikare, pisce, muzičare i poznate andergraund ličnosti. Počeo je da se bavi štampom na tkanini – sitotiskom, slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću - masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt.
Izjavljujući da želi da bude mašina i umanjujući značaj svoje kreativnosti u produkovanju svoje umetnosti, Vorhol je načinio revoluciju u umetnosti. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan. Štampao je slike novčanica, zvezda, brendiranih proizvoda i slike iz novina. Počeo je da promišlja o odnosu između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući eksperimentalnu formu - Pop art.
Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Vorhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“. Vorhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga između 1963. i 1968. godine snimio je preko 60 filmova. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966.). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama. Čuveni su i njegovi anti filmovi koji prikazuju bez ikakvog dodatnog montiranja u realnom vremenu: jedenje, ljubljenje, spavanje…
Tokom 50-ih Vorhol je, koristio asistente da bi povećao svoju produktivnost. Vorhol je, takođe, cenio intenzivan holivudski glamur: „Volim Los Anđeles. Volim Holivud. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“ Kad su ga pitali kako bi voleo da izgleda kad bi mogao da bira on je rekao kao pevačica grupe Blondi - Debora Hari.
U trećem razredu Vorhol se razboleo od horeje, koja izaziva trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože, a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica. Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen iz društva svojih vršnjaka i postao veoma vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i sakuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Vorhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i sposobnosti.
Naravno lako je iz Vorholove biografije naći ove ili neke druge još bliže veze koje bi ukazivale na lirski paralelizam njegovog života sa Frankenštajnom (jedna od njegovih protažistkinja je digla i ruku na njega u pokušaju atentata te se sigurno i on sam poput dr Viktora zgrozio nad svojom kreacijom koju je nesmotreno pustio iz boce).
Ali nama koji živimo u Srbiji ostaje, naravno, kao najbitnije pitanje zašto Endijev Frankenštajn živi i radi baš u Srbiji i pokušava da stvori svoju nakalemljenu ibermenš rasu upravo od Srba?
Jedan od mogućih odgovora na ovo pitanje dao je Goran Bregović sredinom devedesetih za časopis Wire (Žica) kad su ga strani novinari pitali kako je uspeo da bude najpopularniji muzičar u (Socijalističkoj Federativnoj Republici) Jugoslaviji. Odgovor je glasio krajnje tematski nam prigodno: Pa pošto je Jugoslavija bila Frankenštajnska tvorevina ja sam pravio frankenštajnske emulzije pesama iz tog regiona (kalemivši Tamo Daleko na Ljepa Naša, bosanske sevdalinke na albanske ritmove, bunt protiv milicije u pesme za decu - prim. aut.).
Frankenštajnski je potom nastavio da prerađuje ostatke svojih pesama iz Bijelog Dugmeta za saundrteke stranih filmova tako da u francuskom filmu o bartolomejskoj noći 1527. Kraljici Margo možemo (u 75. minutu) čuti i delove “Sve će to pokriti ruzmarin snegovi i šaš” i u sceni lova (u 85. minutu) “Pljuni i zapevaj moja Jugoslavijo”.
Ako Vorholov Frankenštajn (u nekim zemljama distribuiran i pod nazivom Flesh for Frenkenstein) i nije zlurada kritika nesložne davno raspale federacije južnih slovena mogao bi da bude opomena za opasne sanjare koji nesmotreno snevaju o svom narodu kao nebeskom?
Mogao bi... Sasvim.
Pročitajte još:
Ekskluzivni intervju, Dejvid Rasel: Nestala je mistika ratova zvezda
Komentari