Zdravlje
zdravlje/26.04.2019.

Zablude o ljudskom telu

zdravlje
  • Carrisa Gan / Pixabay
Autor fotografije:
Piše: ZnaTRa


Od  postanka do danas, ljudi su se trudili da razumeju kako ljudsko telo funkcioniše i kako određene bolesti nastaju. Pokušavajući da odgonetnu ova pitanja često su odgovore pronalazili u veri ili sujeverju, koja danas predstavljaju, najblaže rečeno, zablude.

Zabluda, kao osnova razvoja kreativnosti, se kroz vekove pokazala kao neophodna iskra u pronalaženju genijalnih pronalazaka današnjice. Upravo su korišćene kao inspiracija, da se dokaže njihova tačnost prema postojećim saznanjima kroz vekove. Tako su nastala najveća dostignuća čovečanstva. Danas bi ove teorije dokazivali kroz eksperiment, ali zablude ostaju, jer se veliki deo čovečanstva, baš zasnovan na njima, se i lečio isto tako zabludnom terapijom. Možda nismo ni svesni koliko smo srećni što živimo danas,  dok će verovatno neke naredne generacije posmatrati i razbijati naše zablude.

Humoralna teorija (teorija četiri tečnosti)

Prva medicinska teorija o funkcionisanju tela preko tečnosti se razvila u antičkoj Grčkog i Rimu. Hipokrat (460-370p.n.e) je postavio teoriju pretpostavljajući da određena ljudska raspoloženja, emocije i ponašanja su uzrokovana odnosom četiri vrste telesnih tečnosti, koje je povezao sa četiri elementa: krv- vazduh, crna žuč- zemlja, žuta žuč- vatra i sluz-voda.

Galen (129-200n.e) je svoju tipologiju temperamenata razvio na fizološkom zapažanju temperamenata koje je povezao sa različitim odnosom četiri elemenata (toplo/hladno i vlažno/suvo). U četiri tada zamišljena idealna teperamenta jedan od ovih elemenata je bio dominantniji u odnosu na druge. Galen je temperamente nazvao: sangvinik, kolerik, melanholik i flegmatik, prema dominantnim tečnostima u telu.

Avicena (980-1037 n.e) je proširio teoriju o temperamentima njegovim „Kanonon Medicine“, gde su uvršteni emocionalni aspekti, mentalni kapacitet, moralni stavovi, samosvesnost, pokretnost i snovi. Kanon je predstvljao obavezanu literaturu za mnoge srednjovekovne univerzitete.

Švedski lekar je 1921. godine pokušao da razjasni kako je ova teorija nastala. Njegova pretpostavka se zasnivala da je određivanje zastupljenosti neke od četiri tečnosti nastalo posmatranjem taloženja krvnih elemenata, kakvo danas posmatramo u epruveti. Pošto su deoksigenizovane ćelije crvenih krvnih zrnaca (eritrocita) najteže one taloženjem na dnu epruvete stvaraju taman čep, što je predstavljalo crnu žuč; iznad njih se taloži sloj oksigenisanih eritrocita, krv; naredni sloj je čep sastavljen od belih krvih zrnaca, sluz; i na vrhu ostaje čista, žućkasta masa seruma (plazme), žuta žuč.

Svaki čovek je predstavljao jedinstven balans tečnosti, a sam disbalans je bio uzrok pojave bolesti. Tako je depresija bila uzrokovana velikom količinom crne žuči, agresija viškom žute žuči, a apatija zbog suvišne sluzi. Naravno balans tečnosti se razlikovao u odnosu na doba dana, vreme i godišnja doba. Održavanje balansa tečnosti predstavljalo je borbu, a glavni metod lečenja je bio puštanje krvi da bi se organizam doveo u balans. Ovakav tretman je za posledicu mogao imati nastanak anemije, dehidraciju organizma i pogoršanje osnovne bolesti osobe.

Danas je svima jasno da je krv neophodna za život, da prenosi kiseonik, šećer, otpadne produkte, neophodna je u odbrani organizma, zarastanju rana i mnogim drugim funkcijama.

Širenje bolesti putem Miazme (lošeg vazduha)

Sama ideja je potekla od Hipokrata, a reč mijazma je označavala grčku reč za zagađenje vazduha. Ovaj loš vazduh je nastajao zbog raspadanja organskih materija, zagađenih voda ili otrovnih gasova. Optuživan je za nastanak kuge, malarije i  kolere. Naravno trebamo razomotriti izgled drevnih gradova bez adekvatnih vodovoda i kanalizacija, kao i da su se epidemije najčešće dešavale tokom vrelih vlažnih letnjih dana, kada se u vazduhu mogao osetiti miris đubreta, mrtvih životinja i izmeta.

Da bi unapredili zdravlje lekari su nosili dugačke mantile, šešire i maske sa dugačkim kljunom, koje liče na maske ptica. Upravo u tim kljunovima je stavljano razno aromatično bilje da bi sprečili lekare da se zaraze mirisom prilikom posete pacijentima.

Koliko je ovo verovanje bilo značajno, govore podaci da je 1800-te kolera izmenila arhitekturu zgrada i način rada građevinara. Zgrade su projektovane sa sistemima koji bi omogućavali da se loš, smrdljiv vazduh, cirkuliše i ne zadržava se u naseljenim mestima.

Ovo je sprečilo razvitak bolesti, ali ne zato što smrad izaziva bolest, već prihvatnjem novih otkrića, da bolest izazivaju mikroorganizmi, koji mogu da se šire i vazdušnim putem.

Teorija crva u zubu

Najraniji podaci o ovoj teoriji su pronađeni u drevnom Vavilonu, na klinastom pismu pod nazivom „Legenda o crvu“, ali zabluda se zadržala hiljadama godina kasnije.

Zub se sastoji od zubne pulpe, koji predstavlja nemineralizovano, meko tkivo zuba u kome se nalaze krvni sudovi koji ishranjuju zub i zubni nerv koji daje osećaj zubu. Preko njega se nalazi mineralizovano tkivo dentin, kroz koji prolaze sitni tubuli (kanali) koji su u bliskom kontaktu sa pulpom. U samim tubulima se nalazi tečnost koja menja svoj položaj na nadražaje (toplo, hladno, slatko), pa se ova promena nivoa tečnosti odražava na živac, što možemo osetiti kao bol. Da se to ne bi stalno dešavalo, dentin je prekriven visoko mineralizovanim tkivom, koje predstavlja najčvršće tkivo u našem organizmu, gleđ.

Kad je crv stvoren na zemlji, molio je boga Shamasha, da mu da hranu. Pošto crv nije bio zadovoljen zrelim smokvama i kajsijama, tražio je zadovoljenje od bogova nastanjivanjem u zub, gde bi pravio tunele u desnima i glodao korenove, i sisao krv iz zuba. Očigledno da mu je molba bila uslišena jer je zubni crv smatran za uzročnika karijesa, oboljenja desni i parodoncijuma, i glavnog uzročnika gubitka zuba.

Naravno različite civilizacije su predlagale različite lekove za zubobolju. Tako u rimskim spisama se zub se tretirao dimom  biljke bunike, a zatim ispirao mlakom vodom, nakon čega će crv izaći. Alkaloidi koje sadrže bunika su delovali analgetski na sprečavanje zubnog bola, ali nisu imali veze sa isterivanjem zamišljenog crva iz zuba

Nakon vađenja zuba, pulpa se brzo sasuši i postane končasta i bela. Posmatranjem izvađenih zuba, moguće da je ova pojava drevnim narodima ličila na tankog belog crva, koji viri iz šupljine zuba, što je omogućila da se zabluda održi sve do 19-og veka.

Otac moderne stomatologije, Pjer Fušard (Pierre Foussard), dokazao je da je nastanak karijesa povezan sa upotrebom šećera, a  1890. godine W.D.Miller je pokazao da bakterije dovode do razlaganja gleđi stvarajući kiseline fermentacijom šećera iz hrane.

Iako je ovaj mit razbijen, i danas ćete čuti dečije stomatologe kako ubeđuju decu da zubić mora da se izvadi jer ga je crv pojeo, da ne bi pojeo i ostale zubiće. Eto kakvim se varvarskim zabludama savremena stomatologija koristi!

Očigledno je da su mitovi potrebni da bi se stekla šira i prava slika o istini. Zato živite u oblacima, ali uvek promotrite da li i dalje stojite čvrsto na zemlji?


PROČITAJTE I:

ANTIBIOTSKI MAMURLUK

INSULIN - KETERING SLUŽBA ORGANIZMA


POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box