Identitet u amanet
identitet u amanet/20.09.2020.

Narodni muzej u ulici Miloša Velikog

identitet-u-amanet
  • Narodni muzej
Autor fotografije:
Kaleidoskop media / Piše: Dr Aleksandar Bandović, kustos odeljenja za arhivsku i  dokumentarnu građu
Izvor i foto: Narodni muzej 




Kuća u kojoj se Narodni muzej nalazio pre nešto manje od sto godina promenila je vlasnika i namenu, a prolaznici koji se ovih dana mogu sresti u ulici Kneza Miloša prolaze užurbano pored nje. Bila je to još jedna u nizu nenamenskih zgrada koju je Muzej dobio na korišćenje posle katastrofe koja ga je zadesila u Prvom svetskom ratu. Bombardovanje zgrade u kojoj se Muzej u tom trenutku nalazio, pljačke i nesretno putešestvije ka Kosovskoj Mitrovici tokom Prvog svetskog rata, ostavili su dubok i neizbrisiv trag na Muzeju i muzejskim zbirkama.

Posle niza peripetija i nevolja, 1923. godine Muzej je na korišćenje dobio kuću u ulici Miloša Velikog br. 58 (kasnije broj 52) od Raše Miloševića (1851-1937), jednog od osnivača Radikalne stranke i nekadašnjeg upravnika Državnih monopola. Iako ta „palata“ „sastavljena iz malih sobičaka bez dovoljno svetlosti“ nije bila adekvatna za izlaganje i čuvanje kulturnih dobara, Muzej je u njoj čekao bolje dane. Kako pokazuje jedna fotografija iz tog vremena, pored zgrade Muzeja se ulazilo u Bajlonijevo sokače koje je vodilo ka Sarajevskoj ulici.



Ulaz u Narodni muzej i „Bajlonovo sokače“ koje vodi ka Sarajevskoj ulici

Projekat za kuću izradili su 1921. godine arhitekte iz Lozane, a arhitekta Dragutin Maslać (1875-1937) i biro „Pionir“ su prilagodili projekat i podigli građevinu 1922. godine. Savremenik Muzeja, novinar Miodrag Mihajlović Svetovski (1898-1941) je opisao „diskretnost“ Narodnog muzeja u urbanom pejzažu i apelovao na prolaznike da ne zaobilaze Muzej, nego da svrate „jer su stranci u mnogo puta veći znalci muzejskih vrednosti jednog grada“. „Koliko puta“, pisao je on dalje, „mi prolazimo ravnodušno širokom ulicom Miloša Velikog, ostavljajući na levoj strani Muzej Srpske Zemlje i Etnografski Muzej, a na desnoj malo dalje, u br. 58, diskretni i ničim istaknuti Narodni Muzej, koji se gubi u nizu raskošnih hotel partikilija“.



Razglednica iz tridesetih godina 20. veka, Narodni muzej u ulici Miloša Velikog i automobil marke Ford A korišćen za muzejske ekspedicije

Jedan novinski oglas iz dvadesetih godina pokazuje da je Muzej bio otvoren za Beograđane samo nedeljom i praznikom od 9 do 12 časova, dok je za strance i posetioce iz unutrašnjosti bio otvoren svakog dana. Potencijalni posetioci muzeja su mogli videti nekoliko „odeljenja“ muzeja koja su bila podeljena po spratovima. U prizemlju je bilo „preistorijsko odeljenje“, na prvom spratu „rimsko i istorijsko odeljenje“, a na drugom spratu galerija slika. Ubrzo je u dvorištu Muzeja otvoren i lapidarijum sa srednjovekovnim i rimskim spomenicima. Koliko je zgrada bila nepodesna govori i novinski komentar u Politici iz 1927. godine:   

„Istoriske starine leže svuda; u svakom kutku ove zgrade možete naići na kakav stari rimski nadgrobni spomenik,  na kakav staroslovenski natpis, kamenu ploču sa turskim svetim stihovima, oružje naših junaka iz prvog ili drugog ustanka, zastave po kojim su se junaci borili ili živopisna odela koje su na sebi nosili.  A sve to leži bez ikakvog reda i jasno pokazuje da je onima, koje su te stvari smeštali, glavna briga bila da sve to sklone pod kakav krov, u kakvu zgradu na koju se tada moga staviti natpis:  Narodni muzej“.



Razglednica iz tridesetih godina 20. veka, Narodni muzej u ulici Miloša Velikog

Pogledajmo za trenutak kakav je bio društevni okvir u kome se nalazio Muzej u tom trenutku. Generalno kulturnu politiku Muzeja određivala je Srpska kraljevska akademija koja je bila bliska sa Dvorom. U odnosu na celokupni budzet Kraljevine Jugoslavije za državne muzeje, za Narodni muzej u Beogradu se najviše izdvajalo, ali ipak nedovoljno.

Muzej je bio u nadležnosti Ministarstva prosvete, ali ni vlast ni opozicija, osim u propagandne svrhe, nisu prepoznavali ulogu muzeja u društvu. Na primer, u Narodnoj skupštini se 1924. godine od poslanika opozicije moglo čuti da „ima da se plaća“ kirija za „palatu“ u kojoj se nalazi Narodni muzej, a nema para za „narodno prosvećivanje“. Profesor beogradskog Univerziteta Nikola Vulić (1872-1945), međutim, imao je drugačije mišljenje pa je napisao: „Neka se ne zaboravi da muzeji nisu luksus, nego velika potreba jednog kulturnog naroda. Muzej je obraz jedne zemlje i retka škola za široke slojeve“.



Današnje stanje zgrade u kojoj je Muzej bio u period između 1923 i 1934. godine

Na čelu Muzeja nalazio se od 1919. godine istoričar umetnosti i arheolog Vladimir R. Petković (1874-1956), a u Muzeju su tih godina radili i kustosi Balduin Sarija (1893- 1974), Ante Mudrovčić (1840-1925) i Žarko Tatić (1894-1931). O Zorki Simić (1901- 1973) koja je u to vreme bila asistent Vladimira Petkovića, list Politika je pisao kao o „prvoj ženi koja je učinila jedno naučno otkriće“ i „prvom ženskom kustosu“.

U drugoj polovini dvadesetih godina XX veka Muzej je podmlađen, a kustosi su bili i Miodrag Grbić (1901-1969), Đorđe Mano-Zisi (1901-1995), Jozo Petrović (1892-1967) i Đurđe Bošković (1904-1990). Muzejski preparatori i restauratori bili su Milica Bešević (1896-1941), Jakov Pavelić (?), Branimir Bugarčić (?), Svetislav Strala (1891-1957), 
Rista Stijović (1894-1974), dok je dugogodišnji volonter bila Mara Harisijadis (1908- 1994). Zbog „danonoćnog nadzora“, kako je pisao Petković svojim nadređenim u Ministarstvu prosvete, kustosi su dobijali i sobu „na raspoloženje“ u kojoj su privremeno stanovali. Arheolozi Miodrag Grbić i Đorđe Mano-Zisi su jedan za drugim 1928. i 1929. godine živeli u Muzeju.



Muzejsko osoblje i gosti, oko 1930-te: 1. Derviš Korkut 2. Đorđe Mano-Zisi 3. Miodrag Grbić 4. Zorka Simić 5. Jozo Petrović 6. Đurđe Bošković 7. Mara Harisijades

Tih godina najvažniji projekat Muzeja bio je iskopavanje Stoba, antičkog lokaliteta u tadašnjoj Južnoj Srbiji Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Vardarskoj banovini Kraljevine Jugoslavije, a današnjoj Severnoj Makedoniji. Reč je o jedinom muzejskom projektu koji je finasiran u kontinuitetu između dva rata. Iskopavanje Stoba imalo je kulturni i socio-politički značaj pa je u skladu sa tim ovaj lokalitet u štampi proglašen „Jugoslovenskim Pompejima“.



Deo stalne postavke u Muzeju, Rimsko i istorijsko odeljenje

Važnost geografskog područja Jugoslavije za pitanje evropske praistorije može se videti iz prvih međunarodnih arheoloških projekata. U saradnji sa Muzejom, Američka arheološka ekspedicija iskopavala je 1931/32 godine arheološki lokalitet Starčevo, dok je istih godina Nemačka arheološka ekpsedicija iskopavala lokalitet Gradište kod Ohrida.

Istovremeno, zahvaljujući ličnom angažovanju Mihajla Pupina (1895-1935), naučnika i dobrotvora, osnovana je zadužbina, sa fondom od milion dinara, ,kojim su otkupljivane slike značajnih slikara poput Uroša Predića, Paje Jovanovića, Stevana Aleksića, Vlaha Bukovca i mnogih drugih. Novčana sredstva iz Pupinove zadužbine korišćena su, između ostalog, i za pokretanje edicije „Srpski spomenici“ u kojoj su objavljivane monografije o srednjovekovnim manastirima, a nešto kasnije pokrenut je i list „Numizmatičar“.



Deo stalne postavke u Muzeju, Rimsko i istorijsko odeljenje

Jedna od retkih slikarskih izložbi koja je organizovana u samom Muzeju bila je retrospektivna izložba posvećena slikaru Pavlu Simiću 1926. godine. Međutim, zbog neadekvatnog izložbenog prostora „prva arheološka izložba u Beogradu“ posvećena lokalitetima Trebenište i Stobi bila je organizovana 1932. godine u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“.

O poziciji Muzeja u Kraljevini Jugoslaviji, ali i kulturnog nasleđa uopšte, govori i činjenica da uprkos brojnim inicijativama jugoslovenskih kustosa i muzeja, Zakon o kulturnom nasleđu i Zakon o muzejima nije donet. Tridesetih godina, sve do trenutka kada je Narodni muzej spojen sa Muzejom savremene umetnosti pod imenom Muzej kneza Pavla i preseljen u Novi dvor, Muzej se i dalje u Narodnoj skupštini mogao koristiti za kritiku ili pohvalu vlastima. Narodni poslanik i senator Kraljevine Jugoslavije dr Emil Gavrila rekao je 1932. godine: „mi imamo bajagi neki Narodni muzej u Miloša Velikog ulici. To je privatna kuća. Tu su vam po hodnicima, po sobama nezgodno poređane slike, nikada nije se ni pomišljalo da će tu biti galerija slike i tu su slike stavljene u tom stanu godinama.“


PROČITAJTE I:

"VREDNE RUČICE" UROŠA PREDIĆA


Svi sadržaji na portalu magazina Kaleidoskop media su besplatni, a sajt se finansira isključivo donacijama čitalaca i prijatelja.

Podržite rad našeg magazina OVDE








POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.