Vizuelne umetnosti
vizuelne umetnosti/27.03.2019.

"Vredne ručice" Uroša Predića

vizuelne-umetnosti
  • Narodni muzej
Autor fotografije:
Kaleidoskop media / Narodni muzej / Petar Petrović



„Moja biografija bi se mogla ispisati u nekoliko vrsta, jer moji su dani tekli običnim tokom života običnih ljudi“. Ovo su reči kojima je daleke 1921. godine naš veliki slikar Uroš Predić (1857 – 1953) započeo svoju autobiografiju.

Uroš Predić nije vodio tako dinamičan i uzbudljiv život kakav je vodio njegov ispisnik Paja Jovanović (1859 – 1957), ali je zato čitav svoj dugovečan život posvetio umetnosti i odgovornom, savesnom radu, te je svoj rad kratko objasnio sledećim rečima: „glavna karakteristika mojih radova savesnost“. Nije savesnost bila odlika po kojoj je Uroš Predić bio poznat.

Kao dete iz svešteničke porodice, bio je visokomoralan, a kako se od malena interesovao za knjige i pisanu reč, bio je i vrlo obrazovan i uman čovek. Ipak, krhko dečakovo zdravlje i poznanstvo Predićevog oca sa velikim banatskim slikarem 19. veka Konstantinom Danilom, presudno je uticalo na izbor životnog opredeljenja budućeg velikog slikara. Na pitanje oca, šta će da radi kada mu u starosti izneveri oko i zadrhti ruka, Uroš Predić je kratko odgovorio: „Ništa!Onda ne marim da živim“. Na sreću, boginja Parka Antropos mu je podarila dug život ispunjen savesnim radom, te će u dubokoj starosti mirne savesti reći: „Radio sam dosta i uvek savesno i imam satisfakciju da sam izvršio svoju dužnost“.

Uroš Predić nije bio odan samo umetnosti i slikarstvu. Bio je privržen i svojoj porodici, ocu, majci i rođacima, iako svoju ličnu nije zasnovao. Sa simpatijama se prisećao svojih mladalačkih dana provedenih na selu, u rodnom Orlovatu, kao i kod rođaka u Tomaševcu, kada je tokom toplih, letnjih dana beležio u priručnom skicen-bloku svakodnevni život svojih Banaćana. Iz nekih od tih pitoresknih i duhovitih likovnih zabeleški nastala su danas poznata i čuvena remek-dela, poput Vesele braće (Žalosna im majka), Dece pod dudom, Mali filozof i dr.



Umetnikove oči su umele da fiksiraju svaki detalj, koji su ponekad u slikanju bili od presudnog značaja. Naročito su njegove duboko misaone oči umele da primete svaki dečji pokret, izraz lica, raspoloženje, potrebe i shvatanja mališana, bez obzira da li oni odrastaju na selu, ili u gradu. Nije slučajno slika Nadurena devojčica Uroša Predića dobila 1879. prestižnu Gundlovu nagradu bečke likovne Akademije za najbolji studentski rad u ulju. Od tada nizali su se pravi slikarski „biseri“ dečjih portreta, studija i kompozicija iz svakodnevnog života, u kojima je Predić uneo ne samo emocije, nego i misaonost, šaljući time jasnu poruku da životi tih malenih bića zavređuju punu pažnju i poštovanje odraslih.

Tokom osamdesetih godina 19. veka, kada je po povratku iz Beča živeo u porodičnoj kući u Orlovatu, Uroš Predić je svakodnevno prisustvovao dečjim vragolijama i nestašlucima. U jednom dahu je svojom olovkom beležio njihovo veselo zimsko grudvanje i sankanje, letnje igrarije po dvorištu i kupanja u reci, kućne poslove i zaduženja koja su dobijala od roditelja, dok je ponekad izdvojio jedno dete iz grupe i njemu namenio glavnu ulogu u svom likovnom albumu. Neretko su ta deca bili njegovi rođaci koji su se kasnije prisećali kako ih je Čika-Uroš portetisao, a njihova lica stavljao u svoje slike.

Tek svršivši sa radom na svojoj poznatoj slici „Vesela braća“, kojom je ozbiljno „žacnuo“ po manama i opačinama svojih banatskih zemljaka, Uroš Predić je iste 1887. u svoj album uneo jednu malu, ali majstorski izvedenu studiju devojčice koja plete čarapu. Ta devojčica će se decenijama potom pojaviti u poznatoj knjizi Milana Kašanina „Dve stotine godina srpskog slikarstva“ u izdanju Državne štamparije u Beogradu.

Na ovu sliku je Kašanina uputio lično autor, otkrivši mu da je na slici Marija Mica Mokranjac kao devojčica. Mica Mokranjac je bila udovica našeg najpoznatijeg muzičkog kompozitora Stevana St. Mokranjca i u vreme kada se pojavila Kašaninova knjiga, živela je u kući svog sina Momčiča-Age Mokranjca, profesora toksikologije na Farmaceutskom fakultetu Beogradskog univerziteta, u Cvijićevoj ulici. U istoj kući bili su i portreti bračnog para Mokranjac koje je Predić naslikao 1913. godine, od kojihe je portret Stevana Mokranjca najpoznatiji i najbolji Mokranjčev portret uopšte.

PROČITAJTE I:

GDE SE KRIJU SLIKARI NA SVOJIM SLIKAMA?

Kada su jednom prilikom prijatelji došli njoj u posetu sa Kašaninovom knjigom i tom prilikom pokazali reprodukciju Predićeve slike na kojoj devojčica plete čarapu, Mica Mokranjac je kao iz topa odgovorila da je na slici upravo ona kada je bila mala. Kako im je umrla majka, mala Mica je morala svom bratu da štrika čarape. Ona je to tako odgovorno i vredno radila, da je to primetio „Čikica“ (kako je svog strica Uroša Predića ona zvala) i odmah naslikao delo koje je nazvao „Vredne ručice“.

Godinu dana posle ove posete, njen „Čikica“ je nažalost bio na njenoj sahrani. Pre odlaska sa ovog sveta, Marija Mica Mokranjac zaveštala je sliku „Vredne ručice“ beogradskom Narodnom muzeju, a zaveštanje je sprovedeno u delo tek početkom devedesetih godina prošlog veka, kada je ovo izuzetno remek-delo srpskog realističkog slikarstva 19. veka dobilo svoje počasno mesto na stalnoj postavci u Narodnom muzeju, gde ga publika može i danas videti.
POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box