Klik na svetlost
klik na svetlost/20.11.2016.

Kad je Beograd bio svet

klik-na-svetlost
  • Zoran Sinko
  • Reporteri Dnevnog telegrafa / privatna arhiva
  • Privatna arhiva/sken
  • Privatna arhiva/sken
  • Corax, karikatura / Privatna arhiva/sken
  • Privatna arhiva/sken
  • Privatna arhiva/sken
  • Privatna arhiva/sken
  • Privatna arhiva/sken
  • Privatna arhiva/sken
  • Privatna arhiva/sken
  • Milena Arsenić / Marko Vidojković
  • Privatna arhiva/sken
  • Privatna arhiva/sken
  • Pavle Ćosić / privatna arhiva
  • Zoran Sinko
  • Zoran Sinko
  • Zoran Sinko
  • Zoran Sinko
  • Zoran Sinko
  • Zoran Sinko
Autor fotografije:

Piše: Dragana Nikoletić

Pištaljka, jaje (po mogućstvu, mućak), šerpa, lonac, metalna udaraljka, transparent, lutka Miloševića od sunđera. Sve posoliti po meri srpskog humora, dodati entuzijazma po ukusu, šetati da ne zagori, ili da se desi revolucija. Ovo je recept Studentskih i građanskih protesta, izdanje 1996-97. godine.

Neprikladna šala, pomisliće svako ko je iskreno verovao u promene te davne zime, kad je cela zemlja plamtela pravednim gnevom zbog lažiranih rezultata lokalnih izbora. I tražila da se oni obore, četvoromesečnim demonstracijama, predvođenim Koalicijom „Zajedno“. Paralelno su tekle i studentske, čiji je dodatni zahtev bio smena akademske vrhuške, i one Kaleidoskop više zanimaju. Jer, studenti su mogli da inkorporiraju prave domete protesta: transformaciju kulturne klime u Srbiji.

Kakvim sredstvima je pobunjenim uspelo da učine da gradovi liče na pozornice i galerije? Kakva je bila ikonografija, koreografija demonstracija, po kakvim su se sve scenarijima odvijali, jer sve su ove umetničke crte podrazumevale? Šta su za sobom ostavile? Kako im naći pravo mesto u svesti i istoriji, kad do pravog trijumfa demokratije nije ni došlo?

“Te demonstracije su nešto najlepše što se građanima Srbije dogodilo. Lepše su čak i od Petog oktobra, pre svega jer je Peti oktobar bio nameštaljka, a ovi protesti su bili čisti”, kaže pisac Marko Vidojković. Njegov dan je tada izgledao ovako: u 11 bi došao u amfiteatar 5 na Pravnom fakultetu, odatle išao na Plato Filozofskog, gde su se u podne okupljali studenti, da bi odlazili u šetnju. Popodne je bilo slično, s tim što su građanskim povorkama prethodili politički mitinzi. I tako svakog bogovetnog dana, do kraja marta.

Većina danas teško pravi distinkciju između ova dva protesta, zaboravljajući da ih je drugačijim činilo i to što su studenti bili pošteđeni batina, za razliku od građana, na šta skreće pažnju Vidojković. Možda se sve stopilo u masu sećanja (zaborava?) i zato što mnogi učestvovali i u jednima i drugima, dok su se kreativni timovi takmičili ko će da bude maštovitiji u programu. I duhovitiji.

„Demonstracije je prvenstveno obeležio humor, što je stvorilo utisak velike, konstantne žurke“, naglašava Pavle Ćosić, lingvista, izdavač i, naravno, jedan od stotina hiljada protestanata, dodajući da mu je bilo gotovo žao kad su se završili svi ti izlivi lucidnosti. Vidojkoviću, opet, nije imponovalo što se „nešto tako ozbiljno na trenutke pretvara u sprdnju”. Sluteći da razbijanje straha i anksioznosti demonstranata putem šaljivih akcija može i da raspe energiju.

Šta god da se kasnije desilo, tada je Beograd bio svet, kako je i glasila glavna parola, „čedo“ marketinškog tima „Šta hoćeš“ Studentskog protesta. Slogan su prenosile prestižne strane TV stanice. Sve su oči putem medija bile uprte ne samo u srpsku prestonicu, već i u ostatak države (od Niša, gde je sve počelo, do Subotice). Prvi put združene oko zajedničke težnje. Ozbiljne, što reče Vidojković, premda su uvek svi bili nasmejani, pa čak i „kad je došlo do krvoprolića na Brankovom mostu, početkom februara 1997”, kako primećuje popularni pisac.  Osmeh je tako bio jedan od zaštitnih znakova demonstriranja.

Taj naš humor, poslovično bistar i po malo perverzan, umeo je i da zaboli. Prilikom jednog dočeka novosadskih akademaca što su marširali do Beograda, među građanima u Prizrenskoj skupio se i jedan prosjak bez nogu. Odjednom, iz kolone je nešto poletelo ka invalidu, on se napeo da dohvati, srećnog izraza lica. Bile su to čarape, njemu sasvim nepotrebne. Kez mu se zaledio, a potom opet raskravio: prosjak je prihvatio šalu. Bizarni poklon bio je dokaz da su se akcije odvijale kako instruirano, tako i spontano. Usmeravanje energije ipak je bilo neophodno, da sve bude definisano i civilizovano, što je retkost kad se narod digne. A bilo je još jedna od karkteristika ove pobune.

Sledeći simbol bile su šetnje, kao znak da se „nešto pokreće“. Te zime 96/97 ustanovljene su i druge nove forme protestvovanja -„markiranje“ javnog prostora kao naše svojine, a ne političke prćije, uspostavljanje jasne simbolike, pod logom „Pravo“, u smislu vanideološkog smera, ali i prava na ljubav, život, izbore. Ulice su postale poprište spektakla, podršku davale i javne ličnosti. Stvaranje buke bilo je takođe od značaja, pištanju su pripomogli i poznati (Dragoljub Đuričić, Goran Redžepi...) i drugi bubnjari. Fakulteti su blokirani, svuda deljeni leci, gradovi oblepljivani plakatima, „ilustrovani“ grafitima, što je činilo jak vizuelni identitet demonstracija.

„Programi dešavanja svakodnevno su objavljivani na Radiju B92 i Radio Index- u (dok ih nisu ukinuli), kao i listu Glas javnosti koji su čitali čak i policajci. Iz Politike su mogli da se obaveste da ’šačica ljudi’ paradira, a na licu mesta se suočavali sa ogromnom masom demonstranata“, kaže Ćosić. Dnevni Telegraf je takođe podržavao demonstrante, ne ulazeći u detalje poput najavljivanja konkretnih dešavanja. Vidojović je sve te napise čuvao, da bi mu posle postali građa za roman „Kandže“. Desila se još jedna novina - internet je prvi put postao medij oglašavanja protesta.

Tadašnje ulično pozorište, imalo je i svoje rekvizite. Pa su se na institucije - vlastoulizice i izvršioce Miloševićeve volje bacala jaja, toalet-papir, njim je „uvijena“ zgrada RTS-a, pozivani su vozači da im se automobili kao slučajno pokvare u centru, ometao i saobraćaj na mostovima, ležalo na pešačkim prelazima, čitana poezija, policajcima deljeno cveće... ... Studentski transparenti nosili su poruke sa aluzijama na manipulaciju prebrajanjem glasova na izborima „Reformišite tablicu množenja, možda će rezultati biti još bolji“, „Glasao, ne glasao, Sloba ti se piše“, „Slobo, majstore! Šibicari“ i slične. Protestanti su adresirali i rektora BU, porukama kao što je „Posle buvljaka, rektore, ti si najveće dostignuće socijalizma“.

Pravljeni su i bedževi sa raznim porukama. „Ja sam dugo zatim nosio bedž sa natpisom ’Šetam da smetam’ i tako došao u Dubrovnik“, kaže Ćosić. Srećom, pa ga je na vreme skinuo, jer ta poruka odaslana iz pravca  jednog Srbina, nije bila baš prijemčiva u Hrvatskoj tih godina, a ni docnije. Što je opet dokaz lokalnog značaja šetnji, pištanja, udaranja u šerpe i lonce tokom Drugog (RTS) dnevnika i drugih obeležja našeg mega-spektakla.

Premda su zbivanja bila nalik karnevalu, vlast je reagovala pendrecima, vodenim topovima, kontra-mitinzima... Na najpoznatijem, 24.decembra na Terazijama, narod je uzvikivao „Slobo, mi te volimo“, a on uzvratio „Volim i ja vas“. To je bio šlagvort za za niz šegačenja koja traju do dana današnjeg.  A transparenti sa likom Slobe umesto svetog Đorđa, iznudili vizuelne replike – lutku tada još aktuelnog predsednika u zatvorskom odelu (ili je bilo obrnuto). Pravljene su i druge instalacije - piramide od kartona kojom su studenti obeležili ulazak u „zabranjeni grad“ – Dedinje. Od kartona je napravljena i skica budućeg spomenika protestima– pesnica koja drži indeks (koji nije podignut). Posle kontra-mitinga, studenti su deteržentom ribali „zagađene“ ulice i trgove. Belim lukom, svećama i molitvama „isterivali su đavola“ – rektora, od „proročice Branke“ tražili da im dojavi kada će on sići s trona.

Pokrenute su debate, okrugli stolovi, javne diskusije čime je istaknuto pravo pojedinca da tumači društvene prilike i probleme, i ponudi rešenja. Pojedinačna imena protestanata te zime nisu često pominjana, da bi se izbegla „privatizacija“ i politizacija pobune.

Najsmelija akcija studenata bila je „Kordonom protiv kordona“, kad su Kolarčevu blokirali svojim telima, naspram pune ratne opreme policajaca. „Panduri su bili uplašeni i pored pendreka, štitnika, kaciga, i kolega u maricama, dežurnih u blizini. Jer, dok bi ovi pristigli u pomoć, moglo je da bude i kasno“, kaže Ćosić „Jednog, svog okupanog u znoju, morao sam da utešim lažju da sam iz studentske službe obezbeđenja“, smeje se. Tokom svih tih meseci, jedini problem je bio kako se naspavati, jer uvek je kritična masa morala biti prisutna, navodi.

U tok protesta zapale su „obična“, i srpska Nove godine. Nikad glamuroznije, ni mnogoljudnije. Za proslavu Srpske, angažovani su Partibrejkersi, Balašević, Familija, Love hunters, Darkwood dub, a 500.000 slavljenika sa video-bima pozdravili članovi Prodigy-ja, Harvi Kajtel, Vanesa Redgrejv, patrijarh Pavle. Kao jedna od grešaka, pamti se odbijanje Koalicije „Zajedno“ da plati avionsku kartu Džoniju Štuliću.

Studenti su pobedili nakon četiri meseca, rektor i student prorektor podneli su ostavku. Opozicija došla na gradsku vlast, na dobitku su bili i građani. Posle je bilo šta je bilo – raspad Koalicije, izneveravanja ideala od političara.., vlast kakva je sada.

Ostao je jaz među generacijama, prouzrokovan, između ostalog, i propagandom da su mladi – strani plaćenici. Pomoć je, istina, dolazila iz inostranstva, ali uglavnom od gasterbajtera, dobro situiranih. I domaćih – proopozicionih pojedinaca. Nadalje su stariji gajili zazor prema studentima, gunđajući na njihov račun po (osiromašenim) radnjama.

Ali, ostala je i jaka svest o kulturnom potencijalu Beograda, Novog Sada, Niša.. cele Srbije. Te - moći da postane političko pozorište, otvorena galerija, plato za javne debate, koje se do danas plaše oni na vlasti. Zato, podozrevaju upućeni, i tako malo novca koji se iz budžeta izdvaja za kulturu.

„Taj protest je udario temelje padu Miloševića, ustanovio model po kome će biti izvedeni i protesti Saveza za promene, u jesen 1999, a za njima i oni koji su doveli do Petog oktobra” kaže Vidojković.” I, najbitnije, bili su velika građanska škola, pokazatelj koliko je u nama  bilo volje i ideja da se suprotstavimo jednom istinski zločinačkom režimu. Kao osnovne ciljeve borbe postavili su demokratiju i ljudska prava. Jednom reči, civlizovali su nas, u sred primitivnog otpada, na šta je ličila Srbija Slobodana Miloševića i Mirjane Marković”, tvrdi Vidojković.

A da li bi mogli da se ponove? Ovde se mišljenja razilaze. Nikada, kaže Vidojković, “jer s jedne strane - više nema Miloševića, koji je bio ozbiljan protivnik, a s druge, te željene demokratije i ljudskih prava više nema ni u zemljama koje su ih izmislile i koje su se u njihovim balgodetima kupale tokom čitavih devedesetih”. Ima, tvrdi Pavle Ćosić, ukoliko se snage ponovo fokusiraju na ozbiljnog neprijatelja.

Oprečno se tumači i skidanje petokrake sa Gradske skupštine, što je simbolizovalo promene. Za jedne je ovo dokaz pobede nad režimom, a za druge – prazno političarenje, bez utemeljenja u suštini.

Bilo kako bilo, srećna vam 20-ogodišnjica od (pokušaja) revolucije!

Hvala Zoranu Sinku, fotoreporteru na ustupljenim fotografijama.

Svako neovlašćeno kopiranje i prenošenje na drugim portalima i svim ostalim medijima nije dozvoljeno bez saglasnosti Kaleidoskopa. Uslove i prava korišćenja Kaleidoskop platforme možete pogledati OVDE.

Pročitajte još:

Srbija u Holivudu: Ljudi mačke, 1942.

 

KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box