Književnost
moja-kafica
moja-kafica
književnost/18.12.2017.

Marko Vidojković:Ja sam medij sam po sebi

književnost
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
Autor fotografije:
Razgovarala: Dragana Nikoletić

Marko Vidojković, novinar i pisac, možda k’o ni jedan drugi, javnost poluti na one što ga vole i štuju, i druge, kojima najblaže rečeno – nije baš drag. On za to ne mari, fura svoj „antiprotivan“ stav što ga čini jednim od najistaknutijih bundžija protiv svih kvarova u svim sistemima.

Novinarsku karijeru gradio je kao urednik Maxima i Plejboja, kolumnama u Kuriru, uspešno se okušao na vanprestoničkim televizijama.

Što se pisanja tiče, nakon romana „Ples sitnih demona“, „Đavo je moj drug“, „Pikavci na plaži“, „Kandže“ „Sve crvenkpe su iste“, „Hoću da mi se nešto lepo desi odmah“ i „Kandže 2: Diler i smrt“, kao i zbirke priča „Bog ti pomogo“, praćenih brojnim nagradama, objavio je u izdanju Lagune apsolutni hit, „E baš vam hvala“. Naučno-fantastični prikaz sudbine Jugoslavije.

Stoga je razumljivo što je iz voda beletristike, ovaj razgovor lako skliznuo u domen politike.

Šta misliš, čime je „E baš vam hvala“ izazvala toliku histeriju?

Pretpostavljam da je to zato što je jedinstvena. Niko nije pisao o Jugoslaviji koja ima sajns-fikšn verziju, i u kojoj partizani dolaze iz druge dimenzije i ovde kokaju i rešavaju probleme.

Verujem da su dosta pomogle i korice. U startu sam znao da hoću da iz grba Jugoslavije iskaču crne naoružane siluete, i to sam dobio od Lagune. Čak ih je preuzeo i hrvatski izdavač jer su veoma efektne i dobro objašnjavaju ono što se dešava u knjizi. Išao sam na to da će ljudi kojima je žao što se raspala Jugoslavija da se hvataju za tu knjigu, ali i da će biti zadovoljni onim što su dobili kad je pročitaju. Dao sam i sebi i njima jednu od retkih pobeda u proteklih 30 godina.

Jugoslaviju predstavljaš kao idealnu, ali provlačiš mnogo posprdnih elemenata: to je velika vojna sila, prosperirala zato što nije primila migrante itd?

Pokušao sam da zamislim šta bi se desilo kad bi se stvorila Jugoslavija o kakvoj smo učili u školi, i na to se i odnosi parodija. U stvari, samo sam dodatno učvrstio komunistički sistem jer je bilo teško izvesti priču kako je SFRJ uopšte opstala, kad realno nije imala nikakve šanse. Pretpostavio sam da je taj okidač zapravo podela na dva univerzuma, jedan u kom je opstala, i drugi, u kome nije, trenutak u 1989, kad se srušio avion sa celokupnim jugoslovenskim rukovodstvom.

To je i po nekim teorijama iz fizike moguće, da se u prelomnim tačkama život deli na dva entiteta.

Kad bi portal iz tvoje knjige postojao, da deli postojanje u odnosu na odluku, šta bi drugačije uradio?

Ja sam fatalista i verujem da su stvari baš onakve kakve su morale da budu. Da čovek treba dobro da vozi svoj život i mudro donosi odluke, a ne da se teši time da bi, da je drugačije odlučio u prošlosti, živeo bolje. Ti si ovde i sada, i ja sam celu tu mrežu ispleo da bih pokazao da je naša situacija tragična. I da je brzo rešenje naših problema u domenu naučne fantastike.

Da li te je potreba da kažeš istinu ili nužda gole egzistencije dovela do saradnje sa raznim TV stanicama, vanbeogradskim, u vreme kad si ovde, kako kažeš, bio blokiran?

Kod mene se te dve stvari ne razdvajaju. Volim da kažem istinu i da od toga živim. Te saradnje su prouzrokovane ovim režimom: čim je grobar (Nikolić) pobedio na izborima 2012, meni je ukinuta kolumna u Kuriru. Bez obrazloženja. Bilo mi je čudno, jer sam prilično pljuvao po prethodnoj vlasti i sebe zbog toga čak mogu da smatram i delimično odgovornim za dolazak ove bagre na vlast. Ali, bahatost ovih sada ogledala se u tome da ja ne samo da nisam mogao da pišem kolumne i uređujem novine, već ni da dam intervju po izlasku nove knjige. Blokada je bila apsolutna, uz dojavu iz pouzdanih izvora da sam Vučiću jedan od najomraženijih  likova. Nije mi bilo jasno, jer sam tada bio relativno marginalna javna ličnost.

Ali, uspeo sam da ih miniram, prvo sam na Pinku, sahranio režim kroz formu prelistavanja štampe. Urednica Jutarnjeg programa me je tamo dovela sa namerom da kažem sve kako jeste, a ostala zbog toga bez posla. Te 2013, još je bilo hrabrih, možda i zato što je Vučić bio još uvek „samo“ PPV. I posle, 2015, na TV Prvoj, opet sam napravio šou, što me je odredilo kao nekog ko se jednom u dve godine pojavljuje na televiziji.

U međuvremenu sam jačao publiku na Fejsbuku, i sad imam 27.000 pratilaca na stranici.

Šta to znači?

Znači sve: da sam ja postao medij sam za sebe.

News feed te nije ugrozio?

U manjoj meri, jer sam paralelno gajio i profil, i stranicu. Nemam problem sa FB, tako je gazda odlučio, i to je to. Uredio sam stvari na način da sam u ukupnom skoru na dobitku: preko baze od 27.000 ljudi mogu sve svima da saopštim. Ne moram ni dinar u to da uložim, vest koju želim da plasiram će biti raširena, ukoliko je dovoljno zanimljiva. Tako je bilo i sa emisijom „Dobar, loš, zao“ na RTV Šabac, nismo morali da bustujemo ni jednu epizodu, a stigli smo do proseka od oko četrdeset hiljada pregleda nedeljno.

Čovek mora da je svestan da živi u doba digitalizacije, i da old school mediji nemaju težinu koju su imali do pre pet godina. Danas svako može da bude medij za sebe, treba da bude samo dovoljno zanimljiv.

Kakva je to veština?

To je relativno glupo pitanje, jer se ja u tome ne trudim. Ne delim neke kerefeke, već samo svoje tekstove, intervjue i obaveštenja o promocijama knjiga. Ne rasplinjavam se na objave koje nemaju veze sa mnom.

Brzo shvataš situaciju...

Moram. Jer, ako si ugrožen, ili ćeš da se snađeš, ili ćeš da naj...š. Nekad se to dvoje prepliću izvesno vreme, ali ako na kraju pobediš, uspeo si da se izvučeš. Mene su ponekad izvlačili teški sticaji okolnosti. Recimo, 2015, počeo sam da radim posle dužeg vremena na ATV Banjaluci, sasvim slučajno. Reditelji sa ove TV bili su moji čitaoci, učestvovao sam u emisiji „1 na 1“, i oni su bili u fazonu –buraz, ’ajmo nešto da radimo. Palo mi je na pamet, s obzirom na ona dva uspeha sa listanjem dnevnih novina, kao i da „Utiska nedelje“ više nije bilo, da napravimo emisiju „390 stepeni“. I, imala je 40 epizoda pre nego što su je zabranili. Ljudi sa ATV nisu shvatali u šta su se upustili, ali kad je emisija suspendovana pred izbore 2016, svima je bilo sve jasno. Međutim, mene je „390 stepeni“ prebacila iz uređivanja štampanih časopisa, Maxima i Playboya, u uređivanje televizijske emisije.

Jel može da se kaže da si ti sad over-popularan?

Ne, nisam prešao taj prag, kao, recimo, Kesić. Mislim da to ne bi bilo ni normalno u mom slučaju, pošto su moji stavovi previše radikalni da bih prešao prag masovne popularnosti. Kada bi to počelo da se događa, sigurno bih uradio nešto da višak fanova oteram od sebe.

Jel ti to u prirodi ili postupaš taktički?

To mi je u prirodi, ali na kraju se ispostavi i da je taktički. Volim da pišem za svoju ekipu, za ljude koji su slični meni, a ne da podilazim širokim narodnim masama. Neću da pravim kompromise, a tako će i ostati. Kod takvog pristupa, nema mesta nekoj preteranoj slavi. Ali, činjenica je da smo imali promociju knjige koja je bila verovatno najposećenija u istoriji (bar tako kažu u Laguni, barata se cifrom od 500 ljudi, prodato je svih donetih 150 primeraka, potpisivao sam knjige sat ipo vremena...)

Neki su morali i da izađu, kolika je bila gužva...

Jeste, i to je super. Nisam preterano ushićen jer sam dosta i očekivao od ove knjige, ali je sjajno kad ti promocija premaši sve projekcije, a slično je i sa top-listama. Teško je biti i 15 dana na prvom mestu, a kamoli puna dva meseca.

Da li to što si popularan u Hrvatskoj znači da tamo nema toliko „domoljuba“ kako mi ovde percipiramo?

Ne bih rekao da sam tamo baš popularan. Knjiga je među prodavanijim u Hrvatskoj, što je zaista laskavo, ali tamo nisu cifre kao kod nas. Ovde to znači desetak hiljada prodatih primeraka za ovih dva i po meseca, a tamo se 3.000 primeraka prodaje polako, ali sigurno.

Šta to govori o tamošnjoj klimi?

Mislim da tamo postoji veliki problem u identitetu, pogotovo nakon ulaska u EU. Tamo je veliki fajt između fašista i antifašista, za razliku od ovog ovde gde se svi dobro znamo i gde nema nekih tolikih razlika, pa tako ni mržnje između partizana i četnika. One dve amnestije 1944. su dobro odradile posao. Ljudi ovde mogu da se prave da su četnici, ali neće životno da ugrožavaju one koji vole partizane. Svim sadašnjim „četnicima“ i „partizanima“, dede, stričevi i ujaci bili su neke komunjare.

Kod Hrvata je situacija mnogo gora jer je ustaštvo nacistička tvorevina i braniti ustaštvo znači braniti nacizam. Njih je, smatram, ipak spasilo od nacističke propasti to što su postali deo Evropske unije.

Šta sad to znači, da su dobili neki novi identitet?

Ne, nego su valjda zaštićeni evropskim pravilima. Ipak, ono što se dešava i ovde, i u Hrvatskoj, znači da su ta pravila delimično suspendovana. Ako je jedan Vučić na vlasti. za koga je bitno da radi sve što se od njega traži, a ne i šta će da radi nama, ako sloboda medija nije prioritetna koliko tzv. „stabilnost na Balkanu“, jasno je da se EU popišala na samu sebe. Ako vidimo krize koje se jedna za drugom tamo otvaraju, onaj ko slepo veruje u EU, je lud. Moraš da dovedeš u sumnju taj projekat kad vidiš kako on sad izgleda,

Ali, da se vratimo na Hrvate. Mislim da je ceo pičvajz tamo rezultat lošeg života, kao i kod nas.

I u Nemačkoj je vidan porast fašizma...

Ne može se porediti jedna desničarska partija kao što je Alternativa za Nemačku sa ustašama. Nisam video da tamo neko poziva na klanje, ili na vrbe, jer bi takva partija bila zabranjena. Oni su skeptični prema migrantima o čemu se ne bih ni izjašnjavao, jer ne znam tačno o čemu je reč. Ali, ako imaš informaciju da preko Sudanske pustinje dolazi milion ljudi ka Evropi, jasno je da se radi o projektu. Naravno da će uvek biti ksenofoba i skeptika, naročito kad nije jasno ko sve dolazi u Evropu. Dakle, nikad ne bih poredio ustaštvo sa skepticizmom koji je prirodan u ovakvom sticaju okolnosti.

Ali ceo svet je otišao u desno...

Jeste, ali zato što je celokupna ekonomska situacija loša, kriza iz 2008. i dalje postoji, iako se tvrdi da je zaustavljena. I, onda kada ona počinje da se rešava ratnom privredom 2011. na Bliskom istoku, jasno je da blizina rata ne može da prija ostatku sveta, ni nama koji smo u neposrednom komšiluku.

To je uticalo i na popularnost kulta „velikog vođe“ kao što je Putin, Tramp, pa čak i od Si Đipinga hoće to da naprave jer je ovo trendi u svetu. I mi, klošari, imamo svog Vučića, Turci – Erdogana, Mađari Orbana, svi imaju svog ovna predvodnika, što nije dobro. Ne treba se tešiti mišlju da će sve nekako da se reši mirno. Istorija nas, prosto, uči drugom. Zato treba biti na oprezu i biti spreman na neku vrstu reakcije.

Kakve reakcije?

Bilo koje, možeš da se pustiš niz vodu, možeš da pobegneš ili da se boriš. Samo, zavisi protiv koga. U ovako nezgodnim vremenima ne znaš gde će da pukne. Tako se štimuje politička klima –da, svuda u svetu.

Da li ti je nekada padalo na pamet da se boriš kroz partijski angažman?

Ne, zato što ne verujem u partijski sistem. Nisam ni idealista, ni utopista da verujem da demokratija sve rešava. Oni koji reše da se bave politikom ulaze u najprljaviji mogući posao.

Jel’ to oduvek tako?

Ne bih rekao. Kad su svi živeli u blagostanju, bilo je drugačije. Prve godine EU bile su sjajno doba nade koje smo mi propustili. Demokratija nije bila oduvek laž, ona to postaje kad počinju da je zloupotrebljavaju oni koji imaju ogromne količine novca, čime zloupotrebljavaju i politički sistem. Sve postaje korumpirano, a sistem upravljanja narodom – pokvaren i truo. U takvoj situaciji, formalno ulaziti u politiku znači ostaviti moral iza sebe.

Zato mislim i da je Pokret slobodnih građana pretrpeo ozbiljna oštećenja. Jer, ljudi koji su se u to upustili, nisu shvatali šta je zapravo politika. Ali, kad je krenulo pregovaranje sa Đilasom, digla im se kosa na glavi. Međutim, kad si političar, moraš sa svima da pregovaraš, i čak da uđeš u koaliciju.

Tebi je ovo neprihvatljivo?

Ja sam pisac, mogu samo da podržim nekog u svom apsolutnom cilju da skinem Vučića sa vlasti. Mislim da je ovde sistem apsolutno spreman da bude ponovo normalan, jer se bazira isključivo na kultu vođe. A ako njega nestane sa političke scene, sve može da se vrati u normalu. Setimo se kako je već 6.oktobra benzin mogao da se kupi na pumpama.

Ali se ispostavilo šta se ispostavilo...

Jeste, ali je dobacilo stepen normalnosti koji mi možemo da dostignemo. Period od 2004. do 2008-9, koje danas posprdno nazivam Periklovim dobom Koštunice, možemo da smatramo ekspanzijom. I tad su krali oni na vlasti, ali su i svi ostali nešto radili. Pogledajmo samo novinarstvo, bilo je 6 muških magazina na kioscima i svi su funkcionisali. Sad se sve raspalo, čemu je, mislim, najviše doprinela svetska ekonomska kriza. Mi nismo stigli da ekonomiju podignemo na zdrave noge, krpili smo dugove od ranije, svi smo uzimali kredite iz neke nepoznate kase koja je propala u jesen 2008. To je upropastilo ceo svet, a pogotovo nas.

Međutim, to ne znači da Vučić treba dodatno da nas upropasti. Mi smo nastavili sa sve većim zaduživanjem, a da te pare na naše oči idu u džepove nekolicine dripaca koji nameštaju nekakve debilne poslove sebi ili svojim ortacima.

Ti, dakle, misliš da ekonomija kreira ideju, ideologiju?

To je tako bilo oduvek. Ako pročitamo bilo šta od Marksa, možemo da zaključimo da ništa nije mnogo drugačije. Samo je baza pasivnija... Nije ništa novo da određena ekipa koja ima pare upravlja svima nama, samo je pitanje kako mi živimo unutar tog, u suštini korumpirnog sistema.

Kad nestane love, nje nestaje kod onih koji je i inače nemaju.Oni koji imaju lovu, imaće je sve više, ali će praviti rezove na nekom drugom. Ekonomija i politika su uvek povezane, naročito ovde, gde je i najbazičnija ekonomija –politika. Da li se iko zapitao kako to da u Beograda niču tolike zgrade od 2.000 evra po kvadratu, kad može da se kupi cela kuća za 2.000 evra na pola sata od Beograda? Da li ljudi znaju kako funkcioniše pranje love? Tako što se prljav novac od šverca ko zna čega ulaže u prividno legalne tokove.

I ti dripci kupuju sebi vile i predrkane džipčine. Još tragičnije je što nas međunarodne institucije hvale za finansijsku konsolidaciju. I ne zanima ih kako se te pare troše. To smatram organizovanim zločinačkim poduhvatom ne samo prema nama, već prema svim stanovnicima Zemaljske kugle.

Zar ne bi tim što uprvljaju celim svetom bilo isto tako dobro da je nama malo bolje?

Mislim da njih ne zanima kako je nama, zanima ih da postoji formalna stabilnost. A nju pruža Vučić koga je nama lako natovariti na vrat. Mi smo propali, nismo doživeli katarzu kao Japanci i Nemci nakon II svetskog rata, što im je dozvolilo da ponovo postanu ekonomske super-sile. Sad, ne moramo mi da postanemo ekonomska super-sila, ali da bismo uopšte normalno funkcionisali, potrebno je da se suočimo sa sopstvenom prošlošću, da budemo istorijski zreli, da prihvatimo možda i tuđi deo krivice, samo da bi ceo region mirnije i normalnije živeo. Ali, toga nema.

Koja je po tebi najdemokratskija zemlja, i da li bi se tamo preselio?

Danska, ali Danska me neće. I, nisam siguran da bih se selio bilo gde u petoj deceniji života, a da moram da krećem ispočetka. Ovde sam toliko toga uradio da je prosto iracionalno razmišljati o nekoj selidbi u kontekstu pranja sudova i vožnje taksija. Ima mnogo boljih perača sudova i vozača taksija nego što sam ja. Treba biti realan. Trenutak takvog bekstva trbuhom za kruhom bio je za mene za vreme vladavine Miloševića kad nisam imao pasoš jer sam izbegavao vojsku.

Sad je cela moja generacija istrošena, ceo život smo proveli dr...ući se sa ovim ovde.

Kad već to pominješ, mnogo manje psuješ u životu nego u knjigama...

Zavisi, sad nemam potrebe da psujem, mada sam opsovao par puta. Ne radim ja to tendenciozno. U knjizi „E baš vam hvala“ sam koristio psovke jer se sećam da se ’80-ih baš dosta psovalo, bilo je to jedno veselo psovanje Jugosloena. Bilo je mnogo manje političke korektnosti nego sada. Tad je to bio normalan način govora.

A što se tiče mojih psovki, to sam 1.452 puta objašnjavao, da su psovke najčešće najbolji način da čovek izrazi svoja osećanja u Srbiji.

PROČITAJTE JOŠ: DRAŽA PETROVIĆ: JUGONOSTALGIJA ILI "GREOTA, MLAD ČOVEK!"

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box