Muzika
moja-kafica
moja-kafica
muzika/13.01.2017.

Orvel je malo dete za nas

muzika
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
Autor fotografije:

Piše: Vesna Tasić

Vojkan Borisavljević je, kako komentarišu mnogi koji su odgledali filmski hit „Santa Maria della salute“, komponujući muziku za ovaj film prevazišao samog sebe. Iz poluvekovne saradnje Borisavljevića i Zdravka Šotre, koji je napisao scenario i režirao film, iznedrio se još jedan biser. Inspirisan najlepšom pesmom srpskog romantizma „Santa Maria della salute“ i ljubavlju njenog autora Laze Kostića i prelepe, mlađane Lenke Dunđerski.

Kompozitor čije su mnoge pesme nadživele vreme u kojem su nastale („Kad zaboraviš juli“, „Odiseja“, „Tvoje oči“, „A sad adio“...), autor muzike u mnogim filmovima, pozorišnim predstavama, serijama, dirigent i aranžer, ponosno kaže za Kaleidoskop da je muzika podigla nivo odličnog filma.

- Neskromno zvuči, ali uspeo sam da na pravi način muzički ispratim ljubav Lenke i Laze, i da doprinesem lepoti i uspehu filma. Možda čak nekih 30-40 odsto. Na premijeri filma, u Sava centru, usred vremena gripa, vladala je zaprepašćujuća tišina. Niko nije ni kinuo! Po reakcijama ljudi vidim da smo uspešno podstakli emocije. Od početka rada sve je bilo neobično. Radilo se u kratkom vremenskom periodu. Snimanje u avgustu, premijera u decembru. Uopšte nisam imao vremena da gledam snimljeni materijal. Kao što ni moj dragi Šotra, sa kojim saradujem pet decenija, nije stigao da odsluša muziku. Tek kada je došao trenutak da sve pregledamo, videli smo šta je uradio onaj drugi! I sam sam bio iznenadjen kada sam shvatio da su neke vrlo značajne muzičke teme, od po 4-5 minuta, „legle“ tako kao da sam pisao muziku gledajući film. Sad se šalimo da sam ja krišom gledao film dok sam pisao muziku, a da je Šotra krišom slušao muziku radeći na filmu. Toliko savršeno smo se uklopili.

Koliko se razlikuje komponovanje primenjene muzike od komponovanja pop pesama?

- U suštini, kreativni pristup je isti i nema neke velike razlike. Samo, primenjena muzika – muzika za film, seriju, pozorište, ne sme da bude nametljiva,sladunjava, agresivna, da skreće pažnju sa dešavanja. Ne treba da pokriva sliku, mora da bude u drugom planu. Sve je to pitanje zanata, iskustva, prakse, nema škole u kojoj se to može naučiti. Poznatiji sam u pop muzici, ali sebe više pronalazim u ovom žanru.

Može li se danas živeti od takozvane primenjene muzike? Od muzike uopšte?

- Ne može se živeti od onoga što čovek želi da radi. Ja bih želeo samo da pišem, ali ne može tako. Živim od reklama, koncerаta, različitih poslova u kojima se više bavim oganizacijom nego umetnošću. Tu i tamo se pojavi nešto baš za moju dušu, kao što je ovaj film. Nažalost, već dugo nema šanse da se preživi od bilo čega što ima veze sa umetnošću i kulturom. U staroj, mnogima omraženoj socijalističkoj Jugoslaviji, umetnici su bili cenjeni i uvažavani. Pre svega, od strane Tita, države, vlade. Funkcionisala su autorska prava, honorari i plate su se isplaćivali. Tadašnja Jugoslavija, preuzimajući delimično sovjetski model, uzela je iz tog modela ono najbolje – odnos prema kulturi, prema umetnicima. Književnici su bili cenjeni, moć njihove reči je bila velika. Bilo je para, bilo je poštovanja, bilo je odgovornosti.

A ne kao sada. U ovom kulturnom, moralnom i finansijskom siromaštvu, dobiju se pare za film koji se nikad ne snimi i – nikom ništa! Radeći na ovom filmu, proučavao sam i našu istoriju. Šokantno je koliko je Srbija u drugoj polovini devetnaestog veka, tek osnovana država sa nekim nepismenim vladarima, uvažavala umetnike, književnike! Koliko je samo Laza Kostić bio poštovan! Srbija je bila u Evropi krajem devetnaestog veka. A mi, kao, sada, treba da priđemo Evropi. To čoveka demorališe. S druge strane, daje mu snage da se bori.

Koliko nam danas, u tužnoj muzičkoj eri takozvanog turbo-folka, koji ne jenjava, u kojoj cvetaju kič i šund, nedostaje kvalitetna muzika?

- Neopisivo mnogo. Ali, to je, pre svega, pitanje kontinuiranog nedostatka kulturne politike. Da ne spominjemo vreme Broza, čak ni vreme Miloševića kad smo mislili da kulturna katastrofa ne može biti veća, ne sanjajući šta nas čeka. Svi smo očekivali da će petooktobarske promene doneti procvat, napredak, svetlost. Bilo je to najveće razočarаnje. Umetnost i kultura su nezadrživo krenuli u sunovrat. Koga danas briga što ljudima nedostaje dobra muzika.

Zašto je ugušena urbana muzička priča koju ste negovali ili pokušavali da negujete? Pišući vanvremenske pesme, podstičući vraćanje muzičkih festivala...

- Dolaskom Slobodana Miloševića na vlast, na čelo nacionalne televizije je postavljen Milorad Vučelić. Tada je krenulo sistematsko i kontrolisano zaglupljivanje naroda koje i danas traje. Jedan od oblika je bilo veštačko ukidanje zabavne ili pop muzike. Zavladali su folk pevači i samozvani kompozitori koji su pravili nakazne hibride koji ni na šta ne liče.... Lakše je manipulisati narodom koji se sistematski zaglupljuje. Kad čovek nema para da se kulturno uzdiže, kada mu se decenijama servira nešto što nema veze sa bilo kakvom vrednošću, moralnošću, bez ikakvog kriterijuma, efekat je katastrofalan.

Orvel je bio malo dete, opisujući totalitarno društvo, a njegova farma obično zabavište u odnosu na ovo što se radilo kod nas i što se radi i danas. Smešne su bilo kakve priče o slobodi, o slobodi medija. Raznim ljudima sa kriminalnom prošlošću omogućeno je da osnivaju televizije, da rade šta im padne na pamet, bez ikakvih, čak ni minimalnih kriterijuma. Ako neko pokuša da ih spreči u onom što su naumili, odmah se to naziva cenzurom. Ma ni u najcrnjim snovima nismo mogli da predvidimo dokle ćemo stići. Nažalost, sve ovo nije kraj. Mislim da ima još...

Kako ste vi uspeli da opstanete kritikujući vlasti i sve ono što vam se nije svidelo?

- Moja je sreća bila što sam uvek bio slobodan umetnik. Eto, pedeset dve godine opstajem u ovom poslu. Bavio sam se različitim žanrovima – rokom, šlagerima, pozorištem, filmom... Kad jedno padne, drugo krene i tako u krug. Nisam opstao kao mnogi, zahvaljući tome što su bili politički miljenici. Nikad ničiji miljenik nisam bio, niti sam bio član ijedne političke partije. Ako izuzmemo članstvo u Savezu komunista iz koјеg su me izbacili jer sam bio na studentskim demonstracijama.

Nastupao sam pred svim predsednicima države – pred Nikolićem, Tadićem, Koštunicom, Miloševićem, Titom. Mogu da kažem da sam ponosan što sam bio na Titovom poslednjem rođendanu. Bili smo tamo Čola, ja, još neki umetnici, a program je režirao Zdravko Šotra. Tito je bio faca i tada, na kraju života. Sećam se, na tom slavlju, savladao je četiri dupla viskija na početku i posle je sve bilo divno!

Pročitajte još:

Život je lepši ako umete da čitate

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
User
Dragana N.
13.01.2017.

odličan intervju!!!

User
Dragana N.
13.01.2017.

odličan intervju!!!

Vidi sve komentare
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box