vizuelne umetnosti/24.03.2026.

Slika iz 19. veka koja je opčinila svet

Wikimedia Commons

Autor fotografije:

Priredila: Miona Kovačević / Foto: Nacionalna galerija Irske

Svet je nedavno „poludeo” za slikom „Susret na stepeništu kule” iz 19. veka koja krije tragičnu romansu sa danskog dvora. Njenu draž dodatno pojačava činjenica da je dostupna za gledanje samo dva sata nedeljno.

Zaboravite na Romea i Juliju ili na Rouz i Džeka iz „Titanika”. Jedan manje poznata, ali jednako potresna sudbina ljubavnog para, ovekovečena na slici „Susret na stepeništu kule”, ostaće zauvek u vašem pamćenju.

Tako bar tvrde mnogi novi fanovi ovog umetničkog dela na društvenim mrežama, gde je u poslednje vreme steklo ogromnu popularnost.

Iako je „Susret na stepeništu kule” nastao u 19. veku, talas TikTok videa o slici preplavio je mreže, opisujući je kao „trenutak koji ostavlja bez daha” i koji „menja život”, prenosi BBC.

Ovaj akvarel, kojim dominiraju crvene i plave nijanse, naslikao je 1864. irski slikar Frederik Vilijam Barton. On je odlučio da prikaže poslednji susret Helelil i Hildebranda pre njegove tragične smrti – smrti koju je naredio njen strogi otac.

Frederik Vilijam Barton, Helelil i Hildebrand, Susret na stepeništu kule, 1864. Vlasništvo Nacionalne galerije Irske

Slika je inspirisana srednjovekovnom danskom baladom koju je Bartonov prijatelj Vitli Stouks preveo na engleski 1855. godine.

Helelil je bila ćerka oblasnog gospodara i dvorska dama u službi danske kraljice, koja se zaljubila u Hildebranda, jednog od svojih telohranitelja. Kada je njen otac čuo da se Hildebrand uputio ka Helelilinim odajama, poslao je svoju sedmoricu sinova da se obračunaju sa vitezom. Hildebrand je poljubio Helelil u čelo i oprostio se od nje, uz opomenu da nikada više ne izgovori njegovo ime.

U borbi sa njenom braćom, uspeo je da ubije šestoricu njih i da rani sedmog, najmlađeg. Helelil ga tada, zaboravljajući na njegovu molbu, poziva imenom i preklinje da spase jedinog preživelog brata. Na zvuk njenog glasa Hildebrand zastaje, što je Helelin brat iskoristio da ga ubije.

Brat potom vezuje Helelil kosom za svog konja i tako je odvlači do kuće. Muči je i zatvara u kulu, da bi je na kraju prodao za jedno crkveno zvono.

Izranjavane duše i tela, Helelil je stigla da ovu priču ispriča svojoj kraljici, pre nego što će i sama pasti mrtva od slomljenog srca.

Kada je odlučio da ilustruje ovu baladu, Barton nije hteo da se usredsredi na krvoproliće, već da istakne romantičnu ljubav, izabravši da prikaže zamišljeni poslednji, nežni susret Helelil i Hildebranda na spiralnom stepeništu kule, samo nekoliko trenutaka pre tragičnog ishoda.

Od svog prvog izlaganja u javnosti, „Susret na stepeništu kule” izazivao je snažne emocije kod posmatrača. Slavna književnica i Bartonova prijateljica, Džordž Eliot, prokomentarisala je sliku rečima: „Lako je mogla da postane najvulgarnija stvar na svetu, ali umetnik ju je uzdigao do najvišeg stepena prefinjene emocije“.

Od tog trenutka, slika je bila izuzetno popularna u Irskoj, čak je 2012. pobedila u glasanju za omiljenu sliku nacije. Trenutno se nalazi u Nacionalnoj galeriji Irske u Dablinu, gde svake nedelje privlači na hiljade posetilaca koji čekaju u redu da je vide makar na tren.

Uprkos tome što je rađena u nežnoj tehnici akvarela, lako podložnoj oštećenju, boje su i dalje snažne i upečatljive, čak i 162 godine kasnije.

Barton je za ovo delo koristio gvaš, čije su boje neprozirne i neotporne na vodu, ali postaju svetlije prilikom sušenja i daju živ kolorit, koji je i danas prepoznatljiv. Gvaš je osetljiv na svetlost i lako izbledi tokom vremena, pa kustosi galerije preduzimaju nekoliko zaštitnih mera kako bi sačuvali kvalitet dela.

Za početak, galerija dozvoljava posetiocima da vide sliku samo dva sata nedeljno, uz prigušeno osvetljenje. Nakon završetka razgledanja, slika se vraća u posebno dizajnirani orman, u brižljivom, gotovo ritualnom činu punom poštovanja.

I po formi i po suštini, „Susret na stepeništu kule” sažima moć ljubavi. Džordž Eliot je bila naročito dirnuta Hildebrandovim izrazom lica na slici, opisujući ga kao „čoveka za koga je poljubac sakrament“.

Uz Helelinu levu nogu naziru se zgažene bele latice. Direktorka Nacionalne galerije Irske, Kerolajn Kembel, kaže za BBC da bele ruže simbolizuju čistotu i vernost.

- Kada sam prvi put videla sliku, zadivila me je blistava plava boja Heleliline haljine, jarke boje i intenzitet prikazanog trenutka, iako se njih dvoje ne gledaju oči u oči - kaže ona.

- Hildebrand kreće da joj poljubi ruku, ali ona okreće glavu, jer ne može da obuzda snažne emocije - dodaje Kembelova.

Iako Hildebranda uskoro čeka smrt, u ovom trenutku on je zauvek njen i ona zauvek njegova. Frederik Vilijam Barton je njihovu ljubav učinio besmrtnom.

Postoji nekoliko razloga zbog kojih je ova slika tokom godina mnoge opčinila, od Hildebrandovog nežnog zagrljaja, do senzualnosti njihovog govora tela i Bartonovog živog kolorita.

Kerolajn Kembel kaže da, uprkos tragičnom završetku priče, mnogi u Irskoj ovo remek-delo doživljavaju kao duboko romantično.
- Brojni parovi su se verili ispred nje. Kopija slike nalazi se kod glavnog gradskog matičara, pa je u svesti mnogih ljudi povezana sa ljubavlju i brakom - objašnjava direktorka muzeja.

Slika je decenijama bila simbol nepokolebljive romantike među istoričarima umetnosti i Ircima, a sada, zahvaljujući društvenim mrežama, čitava nova generacija obožavalaca širom sveta saznala je prvi put za nju.

Usred razorene kulture prolaznih veza i transakcionih činova ljubavi, Bartonova nesputana oda romantici vraća nas u vreme kada su se izjave ljubavi saopštavale licem u lice i kada su ljubavnici bili spremni da rizikuju sve samo za još jedan, poslednji poljubac.

„Susret na stepeništu kule” istovremeno deluje kao srednjovekovna vremenska kapsula i kao nešto što nam je veoma potrebno u 2026, zaključuje BBC.

Slika je dostupna za gledanje četvrtkom od 12.30 do 13.30 i nedeljom između 15 i 16 časova u Nacionalnoj galeriji Irske.

Ser Frederik Vilijam Barton (1816–1900) rođen je u Irskoj, gde je završio likovnu akademiju. Karijeru je započeo kao slikar minijaturnih portreta i arheoloških skica.

Često je putovao po Evropi, naročito Nemačkoj, gde je stekao bogato znanje o radovima Starih majstora. Od 1851. bio je sedam godina u službi kralja Maksimilijana II od Bavarske.

Frederik Vilijam Barton, Autoportet, oko 1845. Vlasništvo Nacionalne galerije Irske

Bio je član Udruženja irskih arehologa, Kraljevskog udruženja akvarelista i član saveta Irske kraljevske akademije.

Godine 1874. došao je na čelo Nacionalne galerije u Londonu, kao njen treći direktor od osnivanja.

Tokom dvadeset godina na tom mestu, nadgledao je kupovinu preko 500 novih slika, među kojima su najznačajnije bile Da Vinčijeva „Bogorodica u stenama”, Rafaelova „Ansidei Bogorodica”, Botičelijevi „Venera i Mars”, Dela Frančeskino „Rođenje Hrista”, Holbajnovi „Ambasadori”...