Identitet u amanet
identitet u amanet/16.04.2019.

U slavu konja i somborskih fijakera

identitet-u-amanet
  • Privatna arhiva / Nikola Đuran u Abu Dabiju
Autor fotografije:

Piše: Gordana Tadić




U somborskoj radionici porodice Đuran izrađena je oprema koju je Josip Broz Tito svojevremeno poklonio kraljici Elizabeti Drugoj. Zlatno doba somborskih salaša, konja, fijakera i fijakerista danas svojim saračkim zanatom u ovom gradu jedino pronosi ova porodica, koja se tradicionalno bavi izradom i ukrašavanjem sedala, amova, oglavnika i kajasa.



Smeštena u ulici Kraljevića Marka, na periferiji Sombora, u kući staroj više od jednog veka, i sa približno isto toliko dugom istorijom, saračka radionica Đuranovih jedina je od više desetina, koliko ih je nekada imao grad riđana i fijakera. Nikola Đuran je treće koleno u bavljenu ovim starim zanatom, a ima i naslednika koji će nastaviti tradiciju.

Tokom ove zime je boravio u UAE kao srpski predstavnik na Festivalu kulturnog nasleđa. O svom boravku u Abu Dabiju i svom iskustvu Nikola Đuran govori za Kaleidoskop media.

- Prošle godine smo proslavili 90 godina od osnivanja firme. Poziv na festival nam je kruna rada, a osim proslave, tj.poziva u Abu Dabi meni je to bila i velika obaveza... Na predlog Ministarstva kulture pozvan sam da predstavljam Srbiju i potrudio sam se da na najbolji način predstavim svoj zanat. Na licu mesta sam pravio sedla, oglavnike, kajase, što je lokalnom stanovništvu izgledalo veoma interesantno. Ustupao sam im stolicu i alat i dopuštao sam im da se sami oprobaju u zanatu. Sve je to prolazilo uz smeh i pozitivna osećanja prema nama, a i prema državi iz koje dolazim.

Najveća impresija su, generalno, sami ljudi koji su opušteni, nasmejani i susretljivi. Kao čovek, došao sam sa stereotipima o svetu koji nisam poznavao. Sve što sam čitao i čuo bilo je pogrešno. Ljudi su jako susretljivi, prijatni, nasmejani, opušteni. Najčešća reč u poslovanju je tomorrow ili na arapskom BUKRA, što mi je u početku veoma smetalo, ali posle par dana sam se navikao i shvatio da oni žive na taj način. Nigde ne žure, uvek kasne i žive život. Može im se. I mi smo tamo bili nasmejani. Izgleda da je taj virus smeha brzo došao do nas. Iako imaju ogromno bogatstvo, enormne plate, ljudi su obični, vole da se rukuju sa svima i uvek im je pitanje uz osmeh naravno - kako ste danas?

Učesnici festivala su bili mahom iz muslimanskih i prijateljskih zemalja UAE, a od zanata su bili prisutni grnčari, sapundžije, pletači, papučari... Đuran dalje navodi da je festival posetilo oko 800 hiljada ljudi, da ogroman broj njih zna za Srbiju, kao i da čak 40 porodica iz Emirata ima kuće u Somboru.

- Istorija bavljenja kožom i saračkim zanatom porodice Đuran počinje od mog dede Nikole Đurana koji je za vreme Prvog svetskog rata sa nekom vojskom iz Livna došao do Novog Sada, pa preko Čeneja do Sombora gde se zaustavio, završio zanat, oženio i otvorio svoju radionicu. Do kraja Drugog svetskog rata radionica je prerasla u mini-fabriku koja je posle nacionalizovana, a deda je završio u Sremskoj Mitrovici. Ali, sve je to istorija. Moj otac je završio dva zanata - kožarski i sarački, da bi 70-ih godina prošlog veka išao na usavršavanje kod majstora Ernesta Anisica u Somboru koji je imao tašnerski, sarački i sedlarski zanat. Ja sam od malih nogu bio uz oca da bi posle završene srednje škole i odsluženog vojnog roka otvorio svoju radionicu 1989.godine. Moj sin nastavlja da radi sa mnom i on je četvrta generacija u porodici Đuran koja se bavi saračkim zanatom.

Šta za vas emotivno znači posao u koji je utkano i porodično nasleđe?

- Emocija je prisutna svaki dan. Od trenutka kad uđem u radionicu, tu su priznanja dede i oca, a mi radimo kao da nema tog nasleđa. Rad se uvek isplati ako ima ko da ga ceni. Nažalost, sa teškom ekonomskom situacijom moramo u svaki proizvod uneti 100 odsto sebe da bi uspeli da prodamo proizvod. Od dizajna, proizvodnje, konačnog proizvoda i same komunikacije sa kupcem. Raspored posla svi u kući znaju. Teže fizičke poslove radimo sin i ja - šivenje prsnjaka, strangi, kajasa, krojenje. Za nežniji pol ostavljeno je šminkanje i ulepšavanje proizvoda, vrncanje, pletenje, farbanje da bi na kraju iz radionice izašao proizvod koji se prvo nama sviđa da bi na kraju bio siguran da će i kupac biti prezadovoljan. Sam raspored poslova je nenametljiv i svako sebe pronalazi u određenom delu posla. Kao kad pet umetnika radi na jednom delu, dopunjuju se da na kraju izađe remek-delo.

Nikola objašnjava da se u radnji može naći oprema za kasački, zaprežni i jahački sport, i da je ovo jedna od svega nekoliko saračkih radnji, koliko ih je ostalo u Srbiji.

Glavni kupci su domaće ergele, privatni korisnici, a deo robe završi u inostranstvu – Hrvatskoj, Sloveniji, BiH, Austriji, Belgiji...

Pročitali smo da je svojevremeno paradna oprema za zaprege našla i svoj put do Vindzora, ali i do Josipa Broza. Ispričajte nam tu priču.

- Zadatak je stigao iz ergele konja „Karađorđevo“ i iz Maršalata. O ovome Somborci danas malo znaju. Upravnik ergele Siniša Zlatanović je mnogo znao o mom ocu, pa je tako došao u radionicu i rekao mu da napravi par amova za konje lipicanere, nešto što dotad nije radio. Moj otac je šest meseci, sa beskrajnom pažnjom i strpljenjem radio duborez u koži za tu opremu, stavljao specijalni okov, merio sve u mikron, a ne u milimetar. Na amovima su bili stavljeni inicijali E. K. kao simbol ergele „Karađorđevo“.

Prilikom Titove posete Karađorđevu, upravnik ergele Zlatanović maršalu je pokazao amove, i kad ih je pogledao, Broz je bio izuzetno zadovoljan. Unapred se znalo da u posetu Beogradu dolazi kraljica Elizabeta i da su baš ti amovi namenjeni njoj. Moj otac, međutim, za to nije znao, ali, kada je posao završen, iz „Karađorđeva“ su nam poslali fotografiju na kojoj se vidi kako je oprema predata Titu i Jovanki. Prilikom kraljičine posete Jugoslaviji i ergeli „Karađorđevo“ 1972. godine, Tito joj je uručio državnički poklon.

Organizator ste Memorijala  „Jovan Đuran“. Šta on znači za vašu porodicu, Somborce i uopšte za zajednicu?

- Najteže je biti vrač u svome selu - kaže jedna stara poslovica. Godine 2006, na predlog Vjekoslava Papadopuloa ,tadašnjeg potpredsednika Konjičkog saveza Vojvodine, a sadašnjeg predsednika Udruženja odgajivača lipicanske rase konja Srbije, održan je prvi Memorijal „Jovan Đuran“- vožnja zaprega-fijakera kroz čunjeve u Kelebiji, a u organizaciji Konjičkog saveza i Ergele „Kelebija“. Učesnicima, konjarima predlog se svideo, i sledeće godine memorijal je održan u Odžacima, 2008. u Temerinu, naredna četiri memorijala održana su u Staparu, da bi se nakon toga vratio u Odžake i po deveti put, Memorijal „Jovan Đuran“ održan je u Kucuri. Memorijal se organizuje u vožnji zaprega-fijakera, upregnuta sa dva konja, kroz čunjeve. Ocenjuju se brzina i spretnost. Učesnici mogu biti svi vozači preko 16 godina starosti. Svake godine učestvuje sve više mladih vozača, budućnost ovog sporta.

Iz zahvalnosti prema svim vlasnicima konja, učesnicima, organizatorima, svake godine poklonim par oglavnika koja su remek-delo mojih ruku. To su oglavnici sa pletenim ivicama, u raznim bojama kože, sa duborezom u koži ili graviranjem u koži. Svaki je bio jedinstven, majstorija sa kojom mogu da se pohvalim svuda u svetu. Deseti jubilarni memorijal je održan u Somboru i od tada imamo ogromnu podršku lokalne samouprave oko organizacije. Ove godine planiran je 14. memorijal i stvarno imamo podršku građana da se memorijal i dalje održava u Somboru.

Da li stižu poslovne ponude iz sveta posle Festivala u UAE?

- Ne mogu da kažem da sam bio na Festivalu zbog finansijskog interesa. Moj interesje bio druge vrste - upoznavanje novih ljudi, mentaliteta, kulture. Ipak i duhovno ispunjavanje nekada treba staviti ispred materijalnog. Na Festivalu sam bio dva meseca. Naravno da je posao trpeo kod kuće, ali nije sve u novcu. Iako sam preduzetnik, mada više volim da mi kažu da sam zanatlija, očekujem nove klijente kojima mogu pružiti sve što oni očekuju. U razgovoru sa njima čujem da u Abu Dabiju ne postoji nijedna radionica saračkog tipa gde bi mogli po želji da naruče sedlo, oglavnik u određenoj boji, veličini. Nigde nema unikatne proizvodnje. Imam jednu narudžbinu za sedlo koje bi trebalo da bude urađeno tehnikom kojom su urađeni amovi za kraljicu Elizabetu Drugu.

Da li će opstati zanati u ovo digitalno vreme?

Iako su stari zanati stari, naravno da moramo pratiti tendencije modernog sveta. Komunikacija internetom jeste osnov svakog posla pa tako i starih zanata. Prezentacija zanata uz web stranice je normalna pojava već desetak godina, a mašine i alate je lakše nabaviti - videti funkcije nekog novog alata na JuTjubu, kupiti onlajn. Ako se ne ide u korak sa svetom, nisi nigde. A da li će opstati, to je već pitanje za nekog drugog. Ipak sam ja samo zanatlija.


POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box