Otac Romilo:Priroda treba da postane misao

Razgovarala: Zorica Babić / Foto: Privatna arhiva

Romilo (Aleksandar) Knežević je monah hilandarski, čija je proširena doktorska disertacija koju je odbranio na Teološkom fakultetu Univerziteta u Oksfordu nedavno objavljena na engleskom jeziku kod uglednog izdavača Les Editions du Cerf u Parizu.

Otac Romilo je 1987. godine diplomirao na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Na istoj katedri je 2010. godine odbranio magistarski rad Teorija saznanja Marsela Prusta. Rad ubrzo potom, pod naslovom Vreme i saznanje; Teološko čitanje Marsela Prusta objavljuje Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu. Od 1990. do 1998. godine Knežević je radio kao stalno zaposleni novinar u dnevnom listu Politika. Koautor je dokumentarnog filma Vidimo se u čitulji (B92, 1995), kao i istoimene knjige koja je prodata u više od sto hiljada primeraka.

Knežević 1998. postaje iskušenik u manastiru Studenica odakle posle dve i po godine prelazi na Svetu Goru, gde je 2004. godine zamonašen u manastiru Hilandar. Šest godina kasnije upisuje doktorske studije na Teološkom fakultetu Univerziteta u Oksfordu, gde novembra 2016. godine brani tezu Homo Theurgos: Freedom According to John Zizioulas and Nikolai Berdyaev. Od 2017. do 2019. Knežević je na postdoktorskim studijama na Filozofskom fakultetu Katoličkog univerziteta u Parizu. 

Doktorirali ste teologiju na Univerzitetu Oksford i vašu proširenu doktorsku tezu nedavno je, na engleskom jeziku, objavio prestižni francuski izdavač Les Editions du Cerf. Dela naših naučnika retko se pojavljuju na velikim jezicima, u izdanju uglednih kuća. Koliko je to značajno za našu nauku i za vas?

Delo postoji samo u onoj meri u kojoj se čita. Ako, dakle, ne pišemo na nekom od velikih jezika, naša dela su nepostojeća za međunarodnu javnost. Trebalo bi da u tom pogledu budemo neuporedivo ambiciozniji, jer pišući na stranim jezicima predstavljamo našu nauku i izgrađujemo drugačiju sliku o sebi. Nekada, čini se, nije dovoljno samo imati kvalitet, neophodna je i pristojna mera drskosti. Ne bi trebalo samo poštovati, već i postavljati najviše međunarodne standarde. Značaj koji za autora ima ovakvo objavljivanje knjige mogao bi se, slikovito, uporediti sa osvajanjem Gren-slem turnira u tenisu. A s obzirom da je moja knjiga izašla u Parizu, ovo bi bilo jednako osvajanju Rolan Garosa...

Vaša knjiga nosi naslov Homo Theurgos: Freedom According to John Zizioulas and Nikolai Berdyaev -  (Homo Theurgos; Sloboda po Jovanu Zizjulasu i Nikolaju Berđajevu). Zašto ste izabrali da se bavite delom ova dva autora i njihovim tumačenjem pitanja slobode?

Reč je, kao što ste rekli, o mojoj doktorskoj tezi koju sam odbranio na Univerzitetu Oksford. Radio sam na njoj šest godina, a potom sam još godinu i po dana, na postdoktorskim studijama u Parizu, posvetio prerađivanju i proširivanju rukopisa. 
Jovan Zizjulas je najistaknutiji živi Pravoslavni bogoslov, ali i najpoznatiji Pravoslavni mislilac na Zapadu. Svoju misao gradi na učenju Otaca Crkve, ponajviše na Maksimu Ispovedniku, monahu koji je živeo u šestom veku. Maksimovo delo predstavlja sintezu dotadašnje hrišćanske misli Istočnih Otaca. U Zizjulasovoj teologiji trebalo bi da se nalazi ono najbolje iz prošlosti sjedinjeno sa najvrednijim u savremenoj misli. Zizjulas je svojom metodologijom blizak tzv. ”Neo-patrističkoj sintezi”,  jednoj od dve najvažnije struje Pravoslavnog bogoslovlja. Drugi pravac je Ruska religiozna misao, čiji je predstavnik Nikolaj Berđajev. Većina pravoslavnih bogoslova se opredeljuje za Neo-patrističku sintezu, čak i kada se u svemu ne slažu sa Zizjulasom. Neo-patristička sinteza je, dakle, u poslednjih stotinak godina preovlađujuća paradigma u Pravoslavlju, nezvanično-zvanično Pravoslavno učenje. 

U čemu je razlika između ove dve navedene paradigme?

Berđajev zamera Neo-patrističkoj sintezi to što svoje učenje o čoveku zasniva na nedovoljno razvijenoj svetootačkoj antropologiji. Po njemu, osnovna greška ove antropologije je učenje prema kome Bog stvara čoveka iako mu čovek nije potreban. Mi smo u toj meri navikli na ovakav odnos Boga i čoveka da tu ne vidimo ništa neobično. Ali, treba da znamo da čovekova ”nepotrebnost” znači da niko od nas nema ništa ”lično”, ništa samo svoje, budući da Bog ima sve što se može imati. Takav stav dovodi u pitanje razlog za stvaranje čoveka. Zašto bi Bog stvarao, ako već ima sve što se može imati? Bog ne sme da se ponavlja. To bi bilo protiv Njegove svemoći. Stvaranje je opravdano samo kao stvaranje apsolutno novog. 

Vi kažete da je Zizjulas svestan ovog problema ali da ne uspeva da ga reši.

Zizjulas uviđa u čemu je problem. On piše da biti ličnost podrazumeva apsolutnu neponovljivost. Ja sam ličnost samo ako imam nešto svoje, i samo svoje. Ali, kako po klasičnom shvatanju Božije svemoći, Bog ima sve, ja ne mogu imati ništa samo moje. Ovaj poriv ka jedinstvenosti, objašnjava Zizjulas, upravo je odlika ikone Božije u čoveku. Da bi se jedinstvena ličnost ostvarila na neponovljiv način, ona mora biti u stanju da stvori neponovljivi svet. I tu se najbolje vidi protivurečnost koju ni Oci, pa ni savremena Pravoslavna misao nisu uspeli da reše. Naime, klasično učenje o svemoći Božijoj u sukobu je sa učenjem o čoveku kao ikoni Božijoj. Jer, biti ”ikona”, po Ocima, znači imati moć apsolutnog samoodređenja. To je moć da moju jedinstvenost i njeno ostvarenje kroz stvaranje novog sveta niko ne ograničava. Ali, kako za Boga nema ništa novo, niti ikada može biti nečega novog, to znači da je ovaj svet za sva vremena završen. Ničega novog nema pod suncem. U suštini, odričemo se čoveka kao ikone Božije samo zato što nismo spremni da drugačije protumačimo Božiju svemoć. 
Zizjulas uviđa da ovakva Božija totalitarna svemoć znači da hrišćanstvo ne donosi dobru, već tragičnu vest, i da je to jedan od najvažnijih uzroka ateizma. On pokušava da reši problem tako što kaže da se čovek dobrovoljno povinuje nužnosti. Ali, dobrovoljno prihvatanje nužnosti je i dalje nužnost - ”spoznata nužnost”. 

Po čemu se slika Boga i ljudskog bića koju razvija Berđajev razlikuje od svetootačke?

Berđajev smatra da se hrišćanska misao, nezadovoljna platonizmom, zaputila ka rešavanju najvažnijeg filozofskog pitanja : ”Zašto nešto, a ne, jednostavno, ništa ?” Koji je smisao stvaranja ako tvorevina nije ništa apsolutno novo ? Po Berđajevu, svetootačka teologija je izuzetno dragoceno, ali nedovršeno učenje. Imam utisak da nekada zaboravljamo da Oci jednostavno nisu stigli da se dogmatski bave svim važnim pitanjima. Recimo, pitanjem ljudskog bića. Čovek se ne razmatra po sebi, već samo u okviru hristologije. Otuda proizlazi ne mali broj protivrečnosti. Svetootačko učenje o oboženju je dobar primer. 
Oboženje znači da nas Bog stvara da bismo primili sve Njegove kvalitete. Maksim Ispovednik piše o beskrajnosti i bespočetnosti čoveka.  Grigorije Palama ide korak dalje i kaže da kroz oboženje postajemo neuslovljeni, ”bez porekla”. Imamo tvorca ali nas on ničim ne ograničava. Berđajev priznaje da je to, sa dogmatskog stanovišta, veličanstveno učenje. Ali ono neizostavno podrazumeva određene teološke zaključke koje Oci nisu bili spremni da izvuku. Jedan od tih zaključaka je da svaka ljudska ličnost ima nešto apsolutno – lično.
I Berđajev se pita, koja je svrha oboženja ako ljudska priroda nema ništa svoje, te nema šta da ponudi Bogu. Zaključak je da ideja oboženja nosi u sebi nerešivu protivrečnost, jer je jedini smisao obožene ljudske prirode - da se povuče i ostavi mesto za božansku prirodu. To je u suprotnosti sa halkidonskom definicijom, jednim od stubova Pravoslavlja, koja kaže da božanska i ljudska priroda u Hristu, u tzv. ”perihorezi”, prodiru jedna u drugu, međusobno se obogaćujući. Čime to ljudska priroda ”prodire” u božansku, ako nema ništa svoje ? Zato je ruski filozof protiv obnavljanja otačke antropologije, jer ona ne obećava istinsko dostojanstvo čoveku i lako može dovesti do još žešćeg, ali ne i neopravdanog, ničeanskog odbacivanja hrišćanstva. 

PROČITAJTE I:

DR DARKO TANASKOVIĆ: KULTURNO NASLEĐE JE KIČMA JEDNOG NARODA

Čini se da sintagma Homo Theurgos nikada ranije nije bila korišćena, ili barem ja to nisam mogla da utvrdim. Šta je njeno značenje i zašto je koristite u naslovu vaše knjige? 

Smatrao sam da je neophodno skovati novi pojam ljudskog bića da bi se označila velika promena filozofske paradigme. Ova promena paradigme u filozofiji nije ništa manje značajna od radikalne promene svetonazora koju donosi kvantna fizika. Upotrebio sam grčku reč teurgija koja označava zajedničko delo Boga i čoveka. Međutim, pojam teurgija kod Berđajeva podrazumeva da je čoveku ipak moguće da ”iznenadi” Tvorca i da ga obogati nečim do tada nepostojećim.
Homo Theurgos, dakle, označava ličnost koju Bog stvara zato što mu je ona potrebna. A potrebna mu je zato što je apsolutna novost za Njega. Homo Theurgos je, dalje, ličnost koja u bukvalnom smislu može da stvara – nove svetove. Ako ne možemo da stvorimo novi svet, postavlja se ozbiljno pitanje opravdanosti naših stvaralačkih napora i smislenosti našeg postojanja. Zato Berđajev naglašava da je pitanje ljudske moći da stvori novi duhovno-materijalni svet najvažnije filozofsko pitanje našeg vremena.
Novi čovek želi da zna da li mu je podarena istinska sloboda. Sve teističke religije, međutim, i dalje se drže stare paradigme. Ali, po K. G. Jungu, paradigma koja se ne menja i ne razvija, samu sebe osuđuje na propast. 

Pretpostavljam da bi se obični ljudi zapitali kako se ova složena promena teološke paradigme odražava u našem svakodnevnom životu?

Zanimljivo je da svetootačka antropologija ne zna za pozitivni pojam imaginacije, već samo za fantaziju. Fantazija nikada ne dopire do istine. Ljudski um ne može ništa istinito da stvori. Otuda i učenje o tome da um treba isprazniti da bi, poput ogledala, odražavao Boga. I ovde, kao i u oboženju, treba da potisnemo sve ljudsko da bi ostavili mesto za Boga. Zbog toga se umetnost, filozofija i nauka u najboljem slučaju tolerišu. ”Pravi” hrišćani na njih gledaju sa visine, kao na neki ”hobi”, možda prikladan za palo vreme istorije, ali ne i za večnost, krajnje merilo istine. Zato Niče proklinje ”pravednike”, jer smatra da oni mrze one koji stvaraju.  
Postoji, dakle, samo jedna smislena aktivnost palog čoveka - molitva za iskupljenje. Jedino je to ”sakramentalni” čin, ono što nije promašeno i uzaludno. Berđajev ovo apsurdno stanje opisuje parabolom o Sv. Serafimu Sarovskom, najvećem ruskom svetitelju, i Aleksandru Puškinu, najvećem ruskom umetniku. ”Kada bismo pitali hrišćane”, kaže Berđajev, ”da li bi za sudbinu Rusije i celog sveta bilo bolje da su postojala dva Serafima, a ne Serafim i Aleksandar, oni bi rekli: Naravno, dva Serafima...”
Berđajev, međutim, objašnjava da čitav hor svetitelja ne bi mogao da nadomesti ono što je Puškin podario svetu. Nije dovoljna samo moralnost, neophodne su i lepota i znanje. Da li Bog može odbaciti čoveka zbog toga što njegovo biće nije prožeto lepotom ili zbog nedostatka istinskog znanja, čak i ako je taj čovek moralno savršen? Da li čovek može biti spasen zbog velikih postignuća u lepoti i znanju? Da li je moguće, najzad, da se osveštanje ličnosti postigne religijsko-estetskim i religijsko-saznajnim putem? Za ostvarenje punoće plana Božijeg, zaključuje Berđajev, potrebni su i Serafim i Aleksandar. 
Promena paradigme bi značila da hrišćanstvo najzad ispravlja nepravdu nanesenu nebrojenim Puškinima, priznajući da njihov put, takođe, vodi ka svetosti. Kakva  je sudbina religija koje kao religiozne ne priznaju plodove najvećih Božijih darova? Zar se one ne protive samom Bogu?
Ali, istinski religiozni život neumitno buja i diše gde hoće, prepuštajući drugima zaludan posao reanimacije preživelih formi. 

Nedavno ste se posle dvadeset godina vratili u Srbiju. Kakav je vaš utisak o stanju u našoj teologiji i religioznoj filozofiji? 

Upoznao sam mnogo darovitih ljudi ali čini mi se da im nedostaje širi izbor institucija u kojima bi se razvijali. Moj utisak je da postojeće bogoslovske ustanove teologiju ne posmatraju u potpunosti kao stvaralačku nauku, već kao nedovoljno kritičko prihvatanje davno napisanog. Potrebno je, svakako, da postoje institucije koje se brinu o obrazovanju budućih sveštenika. Ali, teologiju bi ponovo trebalo shvatiti kao kupolu koja objedinjuje sve discipline. Teologija ne bi trebalo da se plaši nauke kao što nauka ne bi trebalo da se plaši teologije. 
Zato već nekoliko godina razvijam zamisao o centru za interdisciplinarna istraživanja koji bi obezbedio maksimalnu i odgovornu istraživačku slobodu. U centru bi se uporedo izučavale teologija i filozofija, kvantna fizika, dubinska psihologija i umetnost. Centar bi neizostavno trebalo da poseduje i najnapredniju naučnu laboratoriju u kojoj bi se naše teorijske pretpostavke podvrgavale eksperimentalnim proveravama.
Koliko mi je poznato, u svetu još ne postoji takva vrsta institucije. No, niko nas ne sprečava da u tome prednjačimo. Sa kolegama iz Oksforda sam više puta razgovarao o ovoj temi i svi su mi potvrdili da bi se rado priključili ovakvom projektu. Siguran sam da u našoj državi postoje ljudi koji će moći da prepoznaju značaj moje zamisli i koji će biti spremni da je podrže.

Kakva bi bila konkretna korist od centra koji opisujete?

Uveren sam da do nove naučne i tehnološke revolucije, do ”kvantnog skoka”, može doći samo ako se ponovo, u Renesansnom duhu, ujedine humanističke i prirodne discipline. Ako je ”ono dole istovetno onome gore”, onda se sve nauke bave istom temom i podela na tzv. humanističke i prirodne nauke samo nas udaljuje od istine.
Znamo da je u Bejkonovo i Galilejevo vreme, sledeći sumnjivoj slici Boga, priroda instrumentalizovana i matematizovana. Ali, kvantna fizika sada govori o nepredvidivosti i slobodi prirode, nadahnjujući i ohrabrujući teologiju da preispita i samu sliku Boga.
Nauka danas takođe zaključuje da u osnovi svega leži neiscrpna potencija, nešto slično bezdanoj slobodi o kojoj govori Berđajev. To je potencija iz koje sve nastaje i koja, s obzirom da je beskonačna, omogućuje večno stvaranje apsolutno novog. Ja potenciju razumem kao kvantni domen neodređenosti i nerealizovanosti. Bitno je naglasiti da nam se kvantna stvarnost ukazuje u obliku talasa, a da poprima konture tek kada pokušamo da je upoznamo. U času kada se trudimo da je upoznajemo, dolazi do ”kolapsa talasne funkcije” i stvarnost se pojavljuje kao skup čestica. Ovde, dakle, nije više reč o klasičnoj metafizičkoj relaciji subjekat-objekat, već o odnosu dva subjekta. Naše znanje ili predrasude o suštini prirode već određuju kako prirodu posmatramo. Naglašavam da od načina posmatranja zavisi kako će ono potencijalno postojati kao ostvareno. Kada kvantnoj stvarnosti pristupamo eksploatatorsko-tehnološki, ona verovatno od nas skriva svoju tajnu. Mi ne možemo primorati kvantnu stvarnost da nam otkrije svoju pravu prirodu. ”Bogovi”, ili ono bogoliko, ”su odbegli” iz prirode pred duhom tehnologije, piše Hajdeger. On veruje da nam se istina prirode svojevoljno otvara, ako oseti našu dobronamernost. Po Hajdegeru, čovek je ”pastir bića”. Čovek čuva i preobražava prirodu tako što joj dodaje ono što nikada nije imala. Čovek ”preobražava vidljivo u nevidljivo”, piše Rilke, a ”Zemlja treba nevidljivo da vaskrsne u nama.” O bogolikoj i teurgijskoj moći ljudskog uma govori i engleski pesnik i filozof S.T. Kolridž, kada kaže da ”priroda treba da postane misao, a misao priroda.” 
Čini se da je moć ljudskog uma i dalje nenaslućena i najmanje iskorišćena sila koju imamo. A možda se upravo u toj sili krije nada i mogućnost nove naučne revolucije? Ako je neophodno naslućivati istinu prirode da bismo se približili njenoj suštini, možda se ta istina krije u rečima feničanske Smaragdne ploče: ”Nebo je iznad i nebo je ispod, Zvezde su iznad i zvezde su ispod. Ono što je gore jeste kao ono što je dole. Znaj to i raduj se.”

PROČITAJTE I:

PRIZREN JE MOGAO BITI SRPSKI DUBROVNIK

Svi sadržaji na portalu magazina Kaleidoskop media su besplatni, a sajt se finansira isključivo donacijama čitalaca i prijatelja.

Podržite rad našeg magazina OVDE