Zatupljivanje je previše uzelo maha

Razgovarala: Sonja Ćirić / Foto: Oksana Skendžić

Autoritet u svom poslu, uporan i uspešan u nastojanju da svi žive kako treba, popularan možda i više nego što mu prija – Branislav Trifunović.

I to bi bilo dovoljno za uvod u intervju sa Branislavom Trifunovićem, glumcem „Ateljea 212“ poslednjih šest godina i gostom raznih drugih pozorišnih scena u Beogradu i Srbiji, glumcem u mnogim filmovima: Jesen stiže dunjo moja, Čekaj me ja sigurno neću doći, Crna Zorica, Smrt čoveka na Balkanu, i dva najnovija u njegovoj karijeri - Burek i Hiljadarka, producentom filma Odumiranje, rediteljem pozorišne predstave Beton mahala, i čovekom čijim je angažovanjem život mnogih hendikepiranih i beskućnika postao kvalitetniji.

Danas je premijera filma Stado, rediteljski prvenac vašeg kolege Nikole Koje. Pretpostavljam da nam ga preporučujete?

Svakako, da! To je, čini mi se, vrsta filma kakvu nemamo, to je politička satira o dva glumca koji pokušavaju da snime film. Nailaze na mnoge probleme, one iste na koje nailazi neko ko želi da uradi nešto lepo i dobro u zemlji kojoj ta njegova namera nije bitna stvar. Duhovito i tužno, čini mi se.

Zvuči kao autobiografski film, koga vi glumite?

Ja sam u filmu glumac iz njihovog okruženja, a film jeste zasnovan na istinitom događaju – Nikola je hteo da snimi seriju ali mu nije uspelo bez obzira na dobro primljenu pilot emisiju. Videćete, uostalom.

U „Ateljeu 212“ su tek počele probe za predstavu...

Jeste, za Magično popodne Volfganga Bauera u režiji Ane Gligorović. Igramo Jelena Stupljanin, Dubravka Kovijanić, Ivan Jevtović i ja. To je zanimljiv tekst austrijskog pisca napisan krajem šezdesetih. Tad je proglašavan revolucionarnim, govori o nekom nacizmu i fašizmu sa kojim se Austrijanci pre toga nisu sretali na sceni. E, sad je drugo vreme, naš današnji kontekst je drugačiji pa ćemo pokušati da tim tekstom ispričamo nešto što je nama važno. Ali, imali smo tek nekoliko proba pa ne mogu određenije da pričam o tome.

Vi uvek igrate u takozvanim angažovanim predstavama, predstavama o nekom društvenom, političkom problemu. Ne mogu da se setim da ste igrali u nečem zabavnom...

Ne volim to. Naravno da pozorište služi i da zabavi, ali ja ne volim predstave koje isključivo zabavljaju publiku. Toga ima i previše, a realnost nam nameće teme o kojima ja privatno i intimno toliko često razmišljam, pa se samim tim ne bih na sceni bavio pukim zadovoljenjem pučanstva. Ne želim da učestvujem u zatupljivanju ljudi. Zatupljivanje je previše uzelo maha da bih sad i ja učestvovao u tome.

Kad prihvatite ulogu u nekoj predstavi kao što je, recimo, Zoran Đinđić, koja uzgred budi rečeno više nije na repertoaru „Ateljea 212“, to je svojevrsno izražavanje ličnog stava.

Naravno da jeste. To što smo glumci pa govorimo tuđe tekstove, to nas ne abolira od situacije da kažemo šta mislimo. Kad god malo zađete u politiku kažu vam - ti si glumac, šta imaš da se petljaš u politiku. Pa ne, baš zato što sam glumac i što sam u poziciji da ljudi čuju ono što im kažem, baš zato treba da govorim. Imam pravo da nešto kažem o tome, jer prepoznajem neke stvari. Što bi rekao moj kolega Đuričko - nisam starleta, nešto sam i pročitao. Mislim da mi je to i dužnost. U poslednje vreme, međutim, ljudi ćute, što je naravno njihov izbor. Samo što to nije dobar izbor.

Ovih dana smo se podsetili na građanske proteste pre dvadeset godina. Inicijativa „Ne davimo Beograd“ je nedavno izvela ljude u protestne šetnje, ali u njima nema one energije iz ’96. Šta mislite, zašto?

Ima puno razloga, valjda se situacija još nije namestila...

Hoćete da kažete da nam je sad bolje, da imamo manje razloga za protest nego pre dvadeset godina?

Da, mislim da smo u međuvremenu, ipak, nešto uradili. Istovremeno, mislim da je narod istrošio energiju iz građanskih protesta, da su ljudi shvatili da bunt ne donosi ništa. U predstavi Julije Cezar koju igramo u Narodnom pozorištu Sombor, u režiji Kokana Mladenovića, vidi se da promena vraća društvo na istu situaciju, da se ljudi koji ga predvode preobuku pred nama i sednu u iste fotelje u kojima su sedeli pre promene. Ta ciklična nepromenljivost dovela je do apatije. I to je najtužnije. Ta apatija u koju nas oni guraju najviše radi za njih, ko god da su. Oni svi rade za sebe, dogovaraju se i prave dilove između sebe, ma koliko mi urlali i lajali...

Nemojte tako, pa barem ste vi poznati po nepristajanju na situacije koje vam ne odgovaraju.

Ja nisam taj, ja i dalje nešto pričam. Istovremeno, sve češće postavljam sebi pitanje da li je to dovoljno, možda je ovo moje lajanje besmisleno, nedovoljno. Možda je trebalo da uradim nešto konkretnije...

Šta?

Svašta! Mogao sam 20 dana da stojim ispred Skupštine, da štrajkujem glađu...

Pa evo i radnici s invaliditetom u Kragujevcu štrajkuju čini mi se dve nedelje, pa – ništa.

Možda bih uspeo da privučem pažnju, ne znam. Hoću samo da kažem da mogu i sebe da okrivim da nisam uradio sve što sam mogao.

Da se vratimo vašem pozorištu. „Atelje 212“ je nedavno napunio 60 godina. Da li vas opterećuju silne priče o njegovoj slavnoj prošlosti i ljudima koji su je stvorili?

Kad pogledate predstave starog „Ateljea“, vidite da je to bilo buntovno pozorište kad se išlo u korak s vremenom i ispred njega. Pitanje je da li ta ideja i sad postoji. Povremeno možda. U vreme Mire Trailović to pozorište je bilo cenjeno, pozorište koje je putovalo, i to samo zato što je bilo hrabro, što je moglo da se suoči sa vremenom u kome živimo. Mislim da se sad sve ispeglalo i da pozorište sve manje govori o vremenu u kome živimo, da su nas sveli na kolosek „bolje je ne talasati“.

Pre četiri godine, deo ansambla vašeg pozorišta je štrajkom smenio tadašnjeg direktora Kokana Mladenovića. Vi niste bili među njima.

Ja sam tada bio na strani pozorišta, i to i danas mislim. Trudio sam se da uvežem te neke suprotstavljene strane. Mislim da je tada bilo previše žara, previše ostrašćenosti sa obe strane. Nije bilo spremnosti za razgovor. To bi trebalo da budu razgovori ljudi koji se bore za istu stvar, samo na različiti način. Mislim da je to poenta. Žao mi je što je taj događaj predstavljen u medijima kao nešto veliko i važno za javnost, mislim da je sve moglo da se reši sa dva sastanka u kući.

Vi posle toga neko vreme niste dobijali nove uloge, da li je to možda posledica vašeg neslaganja sa većinom kolega?

Da, pre Strujoseka čija je premijera bila novembra prošle godine, nisam igrao. Ali, dobro. Evo sad od februara igram i u Pijanima, pa sad spremamo Magično popodne. Sve je ok, igrao sam na drugim mestima. Znate, ja sam dovoljno i tvrdoglav i uporan da i kad me nisu primali na Akademiju, ja sam znao da ću da se bavim glumom. Zato što mi je to važnije od svega. Borim se za ono što me zanima, i to je sve.

Na primer, producirate filmove – vaš film Odumiranje je bio uspešan i rado gledan. Kako se to radi, kako se producira film?

Nemam pojma! Uletiš, pa shvatiš na pola posla da nema nazad. Neverovatno je to: praviš nešto tri-četiri godine, a ne znaš da li ćeš ga napraviti niti da li će, ako ga uopšte napraviš, biti dobro. A ti si bacio tri-četiri godine svog života. Neverovatan posao: u jednom trenutku zatekneš sebe kako brineš da li će glumci, s oproštenjem, imati gde da pišaju, šta će da jedu. I uz to, ti treba da ostaneš normalan i da ispoštuješ profesiju. Jer, to što sam silom ili igrom slučaja postao producent, ne znači da sam zaboravio šta znači biti glumac.

Šta posle Odumiranja?

Pripremam dokumentarni film o Draganu Stojkoviću Piksiju, fudbaleru, čoveku koji je odvučen u blato što zbog sujete drugih što zbog... Prošle godine je dobio orden za zasluge od japanskog cara za zbližavanje dva naroda, što se ovde zabašurilo. Dodeli ordena u japanskoj ambasadi nije prisustvovao nijedan srpski političar, iako je Piksi jedini Srbin koji je dobio orden japanskog cara - uz Ivicu Osima koji je dobio taj orden ove godine. On je počeo da igra fudbal sa 14 godina, postao predsednik „Zvezde“ pa je posle dve godine oteran sa te funkcije, postao je trener u Japanu i sad je jedan od najcenjenijih ljudi te zemlje. Vrlo zanimljiva biografija i karijera, to je nešto što je mene i Miloša Pušića s kojim sam radio Odumiranje zainteresovalo.

Drugi projekat moj brat Sergej i ja pokušavamo već duže vreme da realizujemo – igrani film po romanu Borisa Dežulovića Jebo sad hiljadu dinara. Antiratna priča, tačka na sve ratove. Dugo ga pripremamo. Nije lako, ali ne odustajemo. Uvek se neka politika ispreči. Međutim, čim nešto nikom ne odgovara, meni je dobro.

Šta to zasmeta politici u vašem filmu pa se ispreči njegovoj realizaciji?

To što ljudi koji promene uniforme i dalje govore isti jezik. Što se ne zna ko su, ako nemaju uniforme. Smeta im i kad zamene uniforme, pa oni koji su bili HVO postanu Be-i-Ha, i obrnuto - ne znaš ko su. I ti vidiš besmisao rata. I sad kad je prošlo 20 godina shvataš koliko je to bilo besmisleno, i služilo za neke druge svrhe, za punjenje nekih džepova. Teško je govoriti u Hrvatskoj da taj rat nije bio samo domovinski i da se širio i na neku drugu zemlju, kao što i ovi naši ovde teško priznaju da je neko išao u Bosnu i Hrvatsku da ratuje, a jeste. Pa zašto to ne izgovoriti? Očigledno je problem.

Da li su kritike filmova Burek i Hiljadarka bile objektivne?

Ne mogu da komentarišem kritike, morao bih da znam ko ih piše, a među kritičarima nema ljudi koji imaju neokrnjen kredibilitet. Ima raznih poriva i razloga zašto neko oceni predstavu ovako, a neko onako. Ja se time nisam bavio.

Šta mislite kad kažete „nemaju kredibilitet“?

Nekad su pozorišnu kritiku pisali Vava Hristić koji ima neke ozbiljne knjige i drame iza sebe, Muharem Pervić, Avdo Mujčinović. Ko su im sada pandami, da li su oni prvo napravili svoje karijere pa onda pisali kritike, znamo da nisu. Ne mogu organizatori da pišu kritiku. To sam mislio kad sam rekao da nema kredibiliteta. Imao sam sreću da upoznam Vavu Hristića, kao klinac igrao sam u predstavi Kako zasmejati gospodara njegovog pretka Filipa Hristića, pa smo razgovarali i o tome kako piše pozorišnu kritiku. „Sine, ja dođem kući, otvorim flašu vina, zapalim sveću, pa onda pišem.“ Morate da volite pozorište pa onda da pišete kritiku, a ne da je pišete zbog sebe u pozorištu, ili zato što niste ostvarili ono što ste želeli.

Ulaznice za gostovanje Beton mahale u beogradskom Zvezdara teatru se rasprodaju čim se puste u prodaju. Ta predstava u kojoj glumi osam mladića i devojaka iz Novog Pazara, amatera, postoji skoro dve godine, ali ne prestaje da bude predstava o kojoj se priča. Zašto, da li zbog teme i poruke, da li zato što je zabranjena u Novom Pazaru neposredno nakon premijere...

Ne, nego zato što je pokazala šta nedostaje našem pozorištu. Iskrenost, iskrenost mu fali. Vi tu decu na sceni ne možete da demantujete, ni da uđete u raspravu sa njima jer su oni – šta? Iskreni. I to se vidi. Vi možete da pričate ovo ili ono, ali sa istinom nema zbora. Zato ta predstava traje. Jer istina i emocija prodiru u svakog. Predstava te dece iz Novog Pazara se igra u Beogradu, u Novom Sadu, po festivalima, igra se već 40 puta, i ja nemam drugog objašnjenja osim da je narod nekako kupljen tom strašću. Da su političari u Novom Pazaru bili pametni kao što nisu, da tu predstvu iskoriste kao povod za neki razgovor. Ali političari teško da umeju da razgovaraju sa ljudima koji bi da kritikuju njihov rad.

Da li ste možda osetili ili saznali da su novopazarski političari pogrešili što su zabranili Beton mahalu?

Ne, apsolutno – ne. Oni su kritiku u predstavi doživeli lično. Ništa ne kapiraju. Onda su, da bi nas zabranili, posegli u religijski koš, rekli su da predstava vređa religijska osećanja, što je totalna laž. Tu sam reagovao da bih zaštitio klince, to im ne bih oprostio da je njihova optužba naudila klincima.

Da li je predstava uticala na živote mladih glumaca?

Mislim da jeste. Bilo mi je najvažnie, ja to često ponavljam, što mi je jedan od roditelja rekao da mu je drago što sam ih naučio da misle i što su postali ljudi. To su sad klinci koji se ne libe da nešto kažu, koji nemaju problem što igraju u toj predstavi, naprotiv, i u stanju su da brane svoj stav. Dobili smo osam mislećih ljudi. Što nije lako napraviti. Da nismo uradili tu predstavu, njihovi životi bi ušli u kolotečinu, a ovako, dvoje studira glumu u Beogradu a jedan u Novom Sadu. To smatram uspehom.

Beton mahala nije jedina predstava u kojoj ste igrali, a zabranjena je.

Mislite na Dr. Nušić i Dunda Maroja? Zabranjene su u Kruševcu prošle godine, znači u gradu u kom sam rođen. Zašto? Nema razloga, osim što ih je režirao Kokan Mladenović i što u obe ja igram. Dr Nušić je dobila silne nagrade, ali je ipak zabranjena u Kruševcu. Šta je bilo sporno u Dundo Maroju? Isto se dugo igrala i imala punu salu. Kad je u Kruševačkom pozorištu gostovala izložba Necenzurisane laži, pitao sam upravnika pozorišta da li bi sad, a u skladu sa tezom te izložbe da nema cenzure, mogli da igramo zabranjene predstave. Nije dozvolio. Licemerje je beskrajno. Možda niste znali: za vreme izložbe je bila knjiga utisaka. Svako ko se upisao, morao je da napiše svoje puno ime i prezime i broj telefona! Da li ste to negde videli?

Posle nedavnih ozbiljnih problema, opstalo je „Lice ulice“, časopis koji izlazi jednom mesečno u 5.000 primeraka, a prodaju ga na ulicama i javnim mestima organizovano pripadnici marginalizovanih grupa. Polovina prihoda od prodaje svakog primerka zarada je prodavaca, dok se druga polovina koristi za produkciju sledećeg broja. “Lice ulice” je vaš izum.

Uspeli smo, spasli smo se. Sve firme su nam otkazale, ali smo uspeli. Pokrenuo sam taj projekat pre šest godina sa svojom prijateljicom, kad sam nešto slično video u inostranstvu. Ideja je da deci ulice pomognemo da drugačije žive. To je jedna od stvari na koju mogu da budem ponosan.

PROČITAJTE I:

APEL UDUSA POVODOM ATMOSFERE LINČA PREMA BRANISLAVU TRIFUNOVIĆU