Klik na svetlost
klik na svetlost/20.03.2018.

Kako postati super-žena?

klik-na-svetlost
  • Nada Grujić
  • Pixabay
  • Pixabay
  • Nada Grujić
  • Nada Grujić
  • Nada Grujić
  • Nada Grujić
  • Nada Grujić
  • Nada Grujić
  • Nada Grujić
  • Nada Grujić
  • Nada Grujić
Autor fotografije:
Piše: Dragana Nikoletić

Došlo je proleće i otkrilo par kilograma viška. Salo se pomolilo ispod naslaga odeće, a, što je još gore, hoću da umrem kad potrčim za autobusom. Duša se sa telom oprašta dok krkljam i kašljem, čini mi se, satima.

Krajnje je vreme za dijetu, tačnije: dijetu, plus neki sport, tako mislim svakog proleća. A onda birkam – šta li ću, šta li ću, i nijedan plan ne realizujem, pogotovo u domenu rekreativnih aktivnosti.

Ili započnem pa odustanem, uvek sa „ubedljivim“ izgovorom.

Od svega što sam ikada probala, najviše mi se dopala teretana, bez obzira na odbojnost prema njenom pomodnom aspektu, koji uključuje i transparentnost vežbača kroz prozore nalik izlozima. Da svi vide kako su „fit“ i „teen“.

Međutim, taj „džim“, gde me je odvela drugarica Nada, bilo je vrlo simpatičan i nepretenciozan. Treneri prisutni i van individualnih programa. Budno kontrolišu koje vežbe radiš i, što je još važnije - kako. Klijentela „normalna“, bez napucanih stranaka, bilo telesno, bilo mentalno.

Gužva umerena, a svako gleda svoja posla. Nema nabacivanja, ni surevnjivih ili posprdnih pogleda. Sve čisto i uredno, ali ne prenabudženo, u službi svoje svrhe; osposobljavanja da se reaguje budno i odlučno, a telo ispuni energijom u šta eskalira savlađivanje napora, a kako se fitnes definiše. I rezultuje trčanjem za prevozom bez dahtanja.

Dakle, bilo je sve savršeno u toj teretani, ali, sam ipak bila lenja da nastavim. Šta bi me bolje motivisalo od novinarskog teksta, nisam mogla da se setim u ovom, novom navratu buđenja iz zimske kome i suočavanja sa izgledom.

Zašto ne bih probala da postanem super – žena za mesec dana vežbanja?

Sad ćete svi da skočite – šta može da se postigne u tako kratkom periodu? Za dobro stanje i kondiciju potrebne su godine. To je možda tačno, ali je meni bitna promena u glavi, za šta je taj jedan mesec dovoljan. Pa će to posle ko zna šta da povuče, otvorena sam za sve izazove.

Pitam Dragančeta, gazdu Fitnes kluba Tonus (napregnutost mišića, o, baš to mi treba), a on kaže: može. Neočekivani bonus je bazen, a za saunu, takođe u ponudi, baš i ne marim. Premda, lepšu i veću, nakon renoviranja objekta, kako Nada hvali tu dušegupku, po mojim merilima.

„Vežbanje je najbolje iskorišćeno vreme, nešto urađeno samo za sebe“, bodrila me Nada i drugim rečima, koje su mi parale uši, jer su mi zvučale nekako sebično. Ali, onda je dodala presudno „tako ćeš da se zavoliš“, što je, priznaću, nužno za sličan odnos sa drugima, a njen argument činilo validnim.

I, evo me na prvom treningu, uprkos kiši koja je šljiskala, što znači da sam BAŠ, BAŠ odlučila. Međutim, veći je problem – kako da istrajem?

Od krucijalne pomoći da ti fitnes uđe pod kožu jeste atmosfera u teretani, veli mi menadžerka Anja. Mlada je za ovu funkciju, ili mladolika, budući da je samo diplomski deli od svršene studentkinje DIF-a.

Ni treneri nisu priučeni, već iskusni sportisti. Ljubazni, a nenametljivi, spremni da šire dijapazon „trbušnjaka“, zadataka za ojačavanje leđa, tesanje guze i bokova.., što je ključno za da zavoliš mesto treninga. A onda ćeš, korak po korak, i sebe da doživljavaš drugačije, seva mi Nadina poruka iz podsvesti.

U ovoj smeni nadležan je Petar, mio mladić, osim što mi „vika“, a to mi ne imponuje. Ali je posve razumljivo s obzirom na razliku od 20 i kusur godina, u najboljem slučaju.

Ja sam, opet, poslušna poput poletarca, pa mi dođe da i ja njemu persiram. S obzirom na razliku u stažu u telesnom odgoju, neosporno u njegovu korist.

Presvlačenje teče sporo, kao da mi se baš i ne mili da pristupim napretku. Izbegavam ogledalo, svedočanstvo otromboljenosti, navlačim helanke. Prekrstim se u sebi, i krenem, u nadi da ću da se naložim. I sve svoje mane sukcesivno saniram.

Prvo ide zagrevanje, na mašinama za trčanje, ili u mom primeru – brzo hodanje. Stisneš neke dugmiće i traka ih sluša, noge same kreću u tom taktu i, ako hoćeš, i usponu.

Držim se za rukohvate, što baš i nije poželjno, ali je neophodno da ne izgubim ravnotežu. I da mogu, sve brzo hodajući, da kibicijem „24 h Kichen“ na ekranu na obližnjem zidu.

Dok Rudolf pravi nudle, osećam kako me mozak napušta. Sve brige i stresovi čile u sve boljem raspoloženju.

Njega ne može da pokvari ni Nadina primedba kako se veoma mali broj kalorija ovako oslobađa, te za 10 minuta istrošiš, recimo, samo pola banane. Potajno priželjkujem da ću paralelno sa treninzima da se odviknem i od (noćnog) prežderavanja. Jer, i te nudle mi već postaju odbojne, možda i što me podsećaju na koegzistenciju vlastitih (kvazi) mišića.

Međutim, trener smatra da sam „odlična“ u vežbama u parteru. Istina, mozak se ne vraća ni da bi zapamtio raspored pokreta, pa Petra svakih malo pitam „kako ono beše“?

I strpljenje mu je odlika, kao i razumevanje da nisam vična fizičkoj kulturi. „Jel’ dobro ovako“, zapitkujem dok naizmenično pružam levu, pa desnu ruku i nogu iz klečećeg položaja. U mom slučaju, više vezanog za pranje tepiha, te i nešto drugačiju „koreografiju“.

Trener mi odobrava i pokazuje sledeći set kretnji, idealnih za tonus mišića oko kičme. Ovo mi je najslabija tačka, jer sam, ukratko – grbava.

Za sad već vrlo primetnu krivinu, najzaslužnije su moje grudi, naglo iždžikljale u pubertetu (obaška genetska greška i višak od pola pršljena). Posle me na dole vukla njihova težina, a zatim i rad za kompjuterom, pa sad bezmalo ličim na vešticu iz „Ivicu i Marice“.

Stoga kad radim pokret „a la upijač“, trbuhom ka dole, oči hoće da mi ispadnu!

Krupne kapi znoja slivaju se na strunjaču, a ja peškir zaboravila. Nada mi dodaje gomilu papirnatih ubrusa, na javnoj usluzi, pa sam nakratko prosušena. Do sledeće kombinacije pokreta koji me oslobađaju otrova, što znoj jeste, naučno gledano.

Sve se serije rade po triput, a svaka vežba ponavlja 12-15 puta. Naravno da se zabrojim, prvo u smeru povećavanja cifre, a onda zadovoljavanja sa ispodprosečnih desetak.

„Sporije, ne cimaj“, opominje me Nada i ja se trudim da je poslušam.

Da sam kod kuće, ne samo da bih zabušavala, već bih to „mučenje“ i posve izbegla.

„Pogledaj se kako sad stojiš“, Nada priskače u pravom trenutku. I, gle, stvarno, neka me sila tera da se ispravim. Umor sad podleže drugačijim zakonima gravitacije. Boli me baš kad se pogrbim.

Petar neočekivano kaže „dosta je za danas“. Nazad na pokretnu traku, u toku je emisija na „History“, al’ ja nemam snage ni da je površno ispratim, dok dobujem po onoj gumi.

Ide još i istezanje, da tonusu vratiš opuštenost. Ipak, korake pružam teško i sporo do autobusa.

„Videćeš, to će proći“, napominje Nada, i tako beše. Biva i blaga upala mišića, dobar znak valjano obavljenog treninga.

„Čak te je i trener pohvalio kako si izdržljiva“, Nada poteže i poslednji adut ne bi li me učvrstila.

Međutim, evidentan je i uspeh to što sad, dok ovo pišem, ramena sporadično povijam unatrag. Kao da prolazim period kad smo od Australopitekusa prešli na nivo Homo erektusa. Budem li uporna, dorašću i do Homo sapiensa.

Ta ideja me sokoli da jedva čekam sledeći trening. Čitamo se za nedelju dana, kad budem malo više super-žena, a manje troma i smorena!

PROČITAJTE JOŠ: PUT DO ENERGIJE LJUBAVI





 

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box