Aktuelno
moja-kafica
moja-kafica
aktuelno/27.08.2020.

Rekvijem za umetnike

aktuelno
  • Pixabay
Autor fotografije:
Piše: Dunja Petrić, flautistkinja



Za koliko meseci će proći akademskih 15 minuta čekanja da nam neko saopšti da li smo i dalje stanovnici naše zemlje i da li će Rekvijem za umetnike svirati Krizni štab ili nacionalni simfonijski orkestar neke nam bratske zemlje? Da li mi imamo i sestrinske zemlje?

Dunja Petrić, flautistkinja

„Umetnici su ludaci“ ili „Oni praktično ne rade jer samo glumataju i sviraju“ su rečenice koje sam čula nebrojeno puta. Ali šta bi bilo kad bi umetnici zaista bili ludi i ko bi bio taj merač bilo čije ludosti? Kako bismo se nosili sa nemarom i našim potpunim izopštavanjem iz društva?

Da sam ja luda umetnica, ja bih se zapitala zašto me moj staratelj, gospodin ministar, ne voli i zašto njega njegova starateljka, gospođa premijerka, ne voli? Meni bi kao ludoj umetnici u toj situaciji bilo najlakše jer se ne sećam da sam ikada imala ljubav svog staratelja, ali kako li je ministru bez ljubavi i koliko mu fali ljubavi u životu kad se ponaša isto kao i njegova starateljka?

Zašto ministar kulture ne kaže ministru informisanja da ga niko ne voli i da zato nema snage da se bavi umetnicima? Zašto ne naprave emisiju o tome njih dvojica? Želela bih da poručim ministru kulture i ministru informisanja da su njih dvojica jedna osoba. A ni starateljki ministrovoj nije lako jer ni ona nema ljubav svog staratelja. Ona samo želi da svom staratelju pokaže kako je dobra imitatorka Njegovih misli, naravno noseći obuću i odeću koju je neki umetnik dizajnirao. Ministrova starateljko, da li je imitacija umetnost ili veština?

Da sam ja luda umetnica ne bih čekala da akademskih 15 minuta istekne, ali ne bih ni svirala i na taj način pokazivala da postojim jer bih time dokazala upravo opšte mišljenje da je nama dovoljno da samo izađemo na ulicu i sviramo, glumimo, pevamo, slikamo, pišemo i naravno pričamo šale.

Da sam ja luda umetnica, svakako bih krenula od ulice, ali u tišini i to baš sada kada moramo biti na fizičkoj distanci. Nas nema mnogo, ali nas ima dovoljno da sa dva metra distance između svakoga od nas zauzmemo pola našeg, pa ne baš ni tako malog, grada. Umetnost mora biti surova, mora imati poruku, ne sme biti sladunjava. Umetnost ne moli. Umetnost nema alternativu. Život u Srbiji je umetnost!

Oh, kako bi to divna fotografija snimljena iz vazduha bila. Zatim bi u budućnosti, kada nas više ne bude bilo, postala slika – čist nadrealizam. Mogao i bi i film da se snimi. Koliko reditelja, glumaca, scenarista, kostimografa, scenografa, šminkera, rekvizitera, tonaca, miksera i ko zna još koliko bi umetnika bilo angažovano za taj film. Bio bi to divan performans. A za film je potrebna i muzika, mada možda bi bilo najbolje da to bude nemi film.

Ali ja nisam luda umetnica, ako sam uopšte umetnica. Svi ljudi koji su stariji od mene kažu da se ovde tri decenije sistemski uništava sve što je dobro. Kažu da se ovde već 30 godina živi loše. Ja imam 35 godina, što znači da i ne znam šta je dobro. Ne znam kako Rim izgleda, tamo nikad nisam bila. Ne znam kako otići u prodavnicu bez utvrđenog finansijskog plana i vrlo često ne znam šta ću kada ostanem bez jednog od dva para obuće jer, eto, 35 godina živim loše iako nam nikada nije bilo bolje. Ne živim, preživljavam.

Bila sam i samostalnia umetnica, klasična muzika je u pitanju, pa to nije čak ni preživljavanje. Ne znam koje je rešenje, ali niko me i ne pita. Ali ono što znam sigurno je da će prvi kulturni događaj biti nalog sa vrha. Neće to biti kulturni događaj sa vrha Stare planine kojim upozoravamo na hitnost zaštite životne sredine.

Prvi kulturni događaj će biti proslava pobede u ratu protiv korone jer mi smo prvi u ratnim proslavama i uvek smo pobednici. Mi ne uživamo umetnost, već umetnošću slavimo ratove. Slavićemo muzikom pobedu i možda, mada sumnjam, odati minut ćutanja svim tragično nastradalim ljudima.

Prvi kulturni događaj će biti nečiji hir i šepurenje pred narodom kako u fundusu pored puteva, slobodnih medija i najvećih plata u kosmosu, imamo i neke zaludne ljude koji su ceo život posvetili učenju, obrazovanju i umetnosti, te hajde da ih pokažemo, hajde da napravimo izložbu preživelih umetnika.

U čemu mi umetnici pobeđujemo? U prilagođavaju, spuštanju glave i pristajanju na učestvovanje u pobedničkim performansima. To nije umetnost. Umetnost se ne boji. Umetnost (bi trebalo da) budi. Zašto ne volimo sebe?


PROČITAJTE I:

MINUT ĆUTANJA ZA RĐAVOG KOŠARKAŠA


Svi sadržaji na portalu magazina Kaleidoskop media su besplatni, a sajt se finansira isključivo donacijama čitalaca i prijatelja.

Podržite rad našeg magazina OVDE


PRATITE KOLUMNE NA KALEIDOSKOP MEDIA → OVDE

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.