Teatar
teatar/17.12.2018.

Piletić i Grujić: Odavno nam nije smešno

teatar
  • Natalia Salnikova Marinković
  • Natalia Salnikova Marinković
  • Natalia Salnikova Marinković
  • Natalia Salnikova Marinković
  • Natalia Salnikova Marinković
  • Natalia Salnikova Marinković
  • Natalia Salnikova Marinković
  • Natalia Salnikova Marinković
Autor fotografije:

Razgovarala: Gordana Tadić


Premijera predstave "Živi su, nije smešno" u koprodukciji Teatra Puls iz Lazarevca i Regionalnog pozorišta Novi Pazar biće izvedena večeras u Lazarevcu. Ovaj projekat, inspirisan je Nušićevim komedijama, a potpisuju ga dugogodišnji prijatelji i kolege Milica Piletić, dramaturškinja i Jovan Grujić reditelj. Živka Popović, gospođa ministarka, koja nas je opomenula da joj se ne smejemo i ne rugamo jer «danas sutra može opet biti ministarka», vratila se, a njen povratak pokreće niz situacija u ovom komadu čija nas premijera očekuje večeras u Lazarevcu, a 23. decembra u Novom Pazaru.

Iako su likovi i imenom i prezimenom Nušićevi: Živka Popović, Jevrem Prokić, Jerotije Pantić, Sreta Numera, Ninković, Čeda, Dara, Ivković, Dana, Sarka, pa čak i jedna stvarna ličnost iz Nušićeve biografije - Ilija Vlah, autori ističu da je reč o novom tekstu u kome ćemo Nušićev svet prepoznati u onoj meri u kojoj je Nušić, nažalost, naš savremenik. Sa Milicom Piletić i Jovanom Grujićem razgovaram o tome.

Piletić: Ja bih zaista bila srećna da mogu da kažem «Nušić je prevaziđen» ili «mi smo se promenili, ne ponašamo se više tako, usvojili smo neka druga, pisana i nepisana pravila...» ali jok, ne ide! Svakodnevno i odasvud keze nam se njegovi junaci, oni sa lažnim diplomama, oni koji zamuckuju kada javno govore i sriču dok čitaju. Oni koji traže čašu vode u emisiji koja ide uživo, oni koji znaju više od istoričara o čudesnoj sudbini Marka Kraljevića, i kosovskim bitkama koje se, eto, nisu završile ni šest vekova kasnije. Nažalost, taj polusvet, te podguzne muve kojima se Nušić podsmevao u svojim komedijama, predstavljaju nas pred domaćom i svetskom javnošću bez ikakvih posledica po njih. Posledice po nas, nemerljive su.

Da li možemo da povlačimo paralele?

Piletić: Možemo da tražimo analogije svuda. Nije Nušić sveprisutan na repertoaru jer je to naša baština, pa ga čuvamo od zaborava. Ali ajde da se ne bavimo analogijama, već naprotiv. Nušićeva Živka dotakne dno, i na kraju balade, njen muž Sima Popović časno podnese ostavku (možda je mogao i da zatraži razvod!). Najmanje je to zahtevalo ondašnje srpsko društvo, ali i ondašnje pozorište! Srbija je odavno prevazišla tu čaršiju o kojoj je pisao Nušić. Ovde su se na vrlo odgovornim pozicijama našle (pa zašle) neznalice, najgori đaci, ponavljači, prepisivači, mufljuzi... I umesto mi njima, oni se nama rugaju. Nismo ih, nažalost, osujetili u njihovim ambicijama. Ostavka je ovde samo reč koja se još jedino uzvikuje na tribinama ili protestima, dok vladaju brate-si-mi-moj-pravila, ili ja-tebi-ti-meni... U našem komadu Živka, Jevrem, Jerotije i ostala bratija ne prezaju ni od čega i ne znaju za sramotu. Oni čak ne misle ni o svojoj sopstvenoj deci. Briga njih za budućnost

Grujić: Paralela ima na pretek. Sam naslov našeg komada govori u prilog tome. Dovoljno je reći da ponekad imam utisak da su neki oko nas čitali Nušića i prihvatili ponašanje likova kao model po kojem treba krčiti put kroz život. I nisu se uhvatili za pozitivne likove, već upravo za one druge, za Jevrema, Aćima, Sretu, Živku, tetke, teče, snaje, rodbine, itd.

Može li se predstava koja ima devet songova okarektirisati kao mjuzikl? Tekstovi songova su opominjući i na momente neočekivano zastrašujući?

Piletić: Ovo nije mjuzikl, songovi su ovde da otežaju, a ne da olakšaju. Mislim da smo imali sreću što ih je komponovala baš Tanja Mrđa koja je takođe dala poseban pečat ovoj predstavi.

Grujić: Možemo reći da ima elemenata mjuzikla, ali strogo gledano to nije mjuzikl. Moglo bi se reći da je ovo komad sa pevanjem i igranjem. Songovi su komentar na situaciju u komadu, ali u isto vreme govore i o onome što nas okružuje u stvarnosti.

Svako angažovano pozorište se uvek bavi svojim vremenom. Vi ste koristili Nušićevo vreme. Ono je vaše sada?

Grujić: Na našu žalost, Nušić nikada nije bio aktuelniji. Sa jedne strane dobili smo potvrdu da je klasik, jer je preživeo, a sa druge strane dobili smo vrući šamar, jer je življi nego ikad. U čemu se to razlikuje Nušićevo vreme i naše vreme? Ne vidim razlike, jer ono o čemu je on pisao živi i danas. A kada kažemo da se to dešava sada, mislimo na prilično dug period, jer govorimo o vremenu u kome i Milica i ja, generacijski svedočimo raznoraznim pokušajima da uhvatimo korak sa nekim uređenijim društvima, naprednijim ekonomijama, civilizovanijim svetom, šta god to značilo, jer imamo utisak da se i taj svet trenutno raspada pred našim očima. Ja bih govorio o periodu od 30 godina. Ovaj tekst i predstava nastali su iz tridesetogodišnjeg iskustva i tužnog utiska da se budućnost kojoj smo se nadali ruši pred našim očima i pretvara u nešto potpuno suprotno od naših očekivanja. I čudim se kako smo u svemu tome još uvek na nogama. Nije retko da slušam da ljudi oko mene govore da se sve okrenulo naopako. Međutim, to naopako opstaje i sve je jače, a ono pravo nikako da izbije na površinu. Najviše boli utisak, koji nije samo naš, da je u svemu tome sve manje dobrih ljudi, a sve više onih drugih. Međutim, to uopšte nije tačno, niti su svi najbolji ljudi otišli odavde. Ljudi su se umorili, zapali u neku vrstu apatije zbog izneverenih očekivanja, povukli se zbog srušenih snova, zbog nepravdi. Nije nemaština toliko teška, koliko nedostatak perspektive, jasno vidljivog cilja, utiska da lutamo kao guske u magli.

Piletić: Mnogi više ne vide smisao izlaska na ulice uprkos tome što upravo sada svuda u Evropi ljudi dižu glas protiv bezumlja vlasti i pogrešnih politika upravo na ulicama. Za slobodu se uvek ima smisla boriti. Šetati, duvati u pištaljke. Sve je bolje nego ćutati. Budućnost će nas sve s punim pravom jednog dana pitati gde smo mi bili juče i šta smo mi uradili? Šta ćemo mi reći?

Može li pozorište da menja svet?

Piletić: Pozorište, već sam o tome govorila, ali opet ću, ne može da menja svet, ali mora u to da veruje. Jeste to paradoks, ali je tako. Uostalom, uprkos svemu što nas je ove godine snašlo u društvu i u kulturi, izdvojila bih časnu borbu svojih kolega i prijatelja iz Narodnog pozorišta koji nisu ćutali i nisu dozvolili da se pozorišnom politikom, repertoarskom pre svega, bavi bilo ko. Eto, na određen način pozorište je nešto promenilo. To što se desilo u našem esnafu može da se desi i u svakom drugom. Sigurna sam da može.

Grujić: Može da učestvuje u tome. Dakle, može, ali ne samo. Možda je to idealistički pogled na svet, ali život bez ideala je besmislen. Pozorište je jedno od najstarijih preživelih nasleđa čovečanstva i ima odgovornost da se bavi temama i problemima koji nas sve tište, od intimnih drama do društvenih lomova. Dakle, može i mora da preispituje sve. Tu se suočavamo sa samim sobom na razne načine. Na taj način menjamo sebe, a menjajući sebe menjamo i svet oko sebe.

Ipak na pomen Nušića svi očekujemo komediju, smeh?

Piletić: Verujem da će se publika smejati, ali gorko.

Grujić: Meni je Nušić oduvek bio tragikomičan, u toj grotesknoj plejadi likova oduvek sam video nešto tužno, duboko tragično i izgubljeno. Komedija je lekovita, treba se smejati, ponekad i podsmehnuti, otrezniti se kroz smeh. Pokušali smo da napravimo tako nešto kroz našu predstavu. Nadam se da smo uspeli. Sudiće nam publika.

Znači smešno je i nije smešno?

Piletić: Publika će se smejati, ovo je pozorište, smeh je lekovit, ali u stvarnom životu ove stvari odavno nisu smešne. Mi koji nemamo amneziju znamo gde su bili ljudi na vlasti i šta su govorili pre dvadeset čak i trideset godina. Kada nas predsednik Srbije, koji bi, je li, trebalo da bude predsednik svih građana, deli na patriote i izdajnike, to nije smešno. Postoji čitav niz pogrdnih imena za našu "izdajničku skupinu", a izdvojila bih: «nesrećnici» i «neradnici». Ni njegova izborna kampanja nije bila smešna iako je podsećala na leteći cirkus sa sve scenama u avionu. Nije smešno ni što mnoga ubistva nisu dobila sudski epilog. Recimo ubistvo glavnog urednika Dnevnog telegrafa posle skoro dvadeset godina, a taj događaj je veoma uticao na moj privatni život, pa nekih deset godina nisam živela u Srbiji! Nije smešno što ovde uvek najebe sirotinja i što su bogati sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji. Nije smešno ni što je Alan Ford i dalje smešan. Nije smešno kako su podmuklo i perfidno opljačkani penzioneri koji izdržavaju ili pomažu svoju odraslu decu i unuke i kojima je, većini, tih par hiljada bilo taman za lekove. Nije smešno što «svake sekunde pogine jedan perač prozora», nisu smešni slogani: «Dosta reči, nek zakmeči» ili «Mama neću sama, tata oću brata» i tužno je ćutanje onih žena dok ih prvi čovek države ponižava uz osmeh i rečenicu «Hvala ti, brate Turčine». Nije smešno kada se naši političari ponašaju kao estradne zvezde, pa se late mikrofona i zapevaju na nekom skupu koji nije privatno veselje. Nije smešno što su na nacionalnim frekvencijama od jutra do mraka najvulgarniji sadržaji ikad. Nije smešno, što su isključivo jeftina tabloidna i senzacionalistička štiva dostupna većini, i što su bizarne pojedinosti iz života nekih nebitnih ljudi, čije odsustvo ne bi primetili ni njihovi najbliži, postale glavna tema u životima mnogih građana. Nije smešno što još uvek ne znamo ko je ubio pevačicu iz Borče, a što znamo u kojoj se banji leči pevač koji je srećom jedini unakažen u udesu koji je sam izazvao neodgovornim ponašanjem. Nije smešno što lečenje mnoge dece u Srbiji ozbiljno i često zavisi od broja sms poruka, a ni ono što se javno baca drvlje i kamenje na glumca koji je osnovao fondaciju za pomoć toj deci i koji bi zbog takvog medijskog linča mogao postati meta nepoznatih napadača u nekom mraku. Uostalom, te smo scenarije ovde već imali. Prvo se javnost nahuška, a onda se desi svašta. Mogla bih do sutra da nabrajam i prisećam se, ali ću se za kraj počešati tamo gde mene najviše svrbi, a to je da su mi deca već dovoljno odrasla da me mogu pitati šta ja mislim da li je bolje da odu odavde ili da ostanu. I tim pitanjem smo se Jovan i ja bavili i u ovoj predstavi.


Grujić: Kako kome. Verujem da će mnogo njih uživati u našoj predstavi, ali mnogima neće biti nimalo smešno, jer će na sceni prepoznati život i situacije koje nas okružuju toliko dugo da smo na kraju imali potrebu da nekako progovorimo o tome. Dugo vremena, čak decenijama, razmišljam o jednoj neverovatnoj činjenici, a sa time ću i završiti ovaj razgovor. Mi smo svi rođeni u istoj zemlji, imamo iste lične karte, išli smo u iste škole, sedeli u klupama zajedno, ali se onda nekim čudom nešto izglobi i nađemo se na suprotnim stranama, postanemo „naši“ i „vaši“, počnemo jedni drugima da sudimo, da ne verujemo, da se proganjamo, da olako upućujemo teške reči, itd. Pitam se kako i dokle ćemo biti tuđini jedni drugima? U početku, pre trideset godina to je možda i bilo interesantno, ali sada, sada je postalo naporno, zamorno, zastrašujuće, otužno, poražavajuće. Voleo bih da... Ostaviću to za neki drugi put. Čekam komentare posle premijere.


U predstavi «Živi su, nije smešno» igraju: Darko Bjeković (Jevrem Prokić), Aleksandar Trmčić (Jerotije Pantić), Uglješa Spasojević (Sreta Numera), Lazar Maksić (Jovica Jerković), Rifat Rifatović (Ilija Vlah), Jelena Cvijetić (Živka Popović), Mihailo Laptošević (Čeda Urošević), Boba Stojimirović, (Dr. Ninković), Dušan Živanić (Stevan Ivković), Ana Ćuk (Sarka), Kristina Jevtović (Dara Urošević), Maja Jovanović (Dara). 

Scenografiju je osmislila Nevena Šurlan, a kostime Sonja Kotorčević. Songove je komponovala Tatjana Mrđa, a koreografiju potpisuje Irina Mitrović.


PROČITAJTE JOŠ NA KALEIDOSKOP MEDIA:

GRLOM U JAGODE - OŽIVLJAVANJE VREMEPOLOVA

CECA BOJKOVIĆ, INTERVJU: NA SCENI SI SLOBODAN ČOVEK

DARIJAN MIHAJLOVIĆ, INTERVJU: VLAST OD HEROJA NAPRAVI TIRANINA

BRANISLAV TRIFUNOVIĆ, INTERVJU: ZATUPLJIVANJE JE PREVIŠE UZELO MAHA




POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
User
Branislav
18.12.2018.

Oni da nam se smeju, a mi da se oplakujemo. Krokodilskim suzama, jer oni, jebiga, to smo u stvari mi. Pa i ako nismo baš, ipak, kao da jesmo, jer, ako ništa, mi smo ih stvorili...

User
Славојка вучетић
17.12.2018.

Сви ми носимо Нушића,неко више а неко мање!П.С.Интелигенција нема душу!63 године,како се ја сећам:после мене потоп,ја па ја и само ја!

Vidi sve komentare
reklama box
reklama box