Film
film/27.10.2016.

Grlom u jagode: Oživljavanje vremeplova

film
  • Privatna arhiva, Programska arhiva RTS-a
  • Privatna arhiva, Programska arhiva RTS-a
  • Privatna arhiva, Programska arhiva RTS-a
  • Privatna arhiva, Programska arhiva RTS-a
  • Privatna arhiva, Programska arhiva RTS-a
  • Privatna arhiva, Programska arhiva RTS-a
  • Privatna arhiva, Programska arhiva RTS-a
  • Privatna arhiva, Programska arhiva RTS-a
Autor fotografije:
Piše: Tatjana Čanak

„Svi smo mi u nekom trenutku hteli da kažemo NE, a rekli smo DA.“ Tata Sreten, 10. epizoda, Dim iz dimnjaka.

Čak četrdeset godina je prošlo od premijere serije „Grlom u jagode“, a ona vremenom samo raste u svom značaju i sjaju. Od te 1976. godine svaka generacija bila je iznova oduševljena pričom o naizgled frivolnim godinama sazrevanja nekoliko beogradskih gimnazijalaca u šezdesetim. Bane Bumbar, Goca, Uške, Boca Čombe, Miki Rubiroza, uz prve taktove čuvene muzike Zorana Simjanovića, svaki put privuku nove, a i stare, obožavaoce. (Veliko interesovanje za projekcije u bioskopu Dvorane Kulturnog centra Beograd).

Gotovo usputna rečenica Bogdana Diklića izgovorena pre godinu dana, da se niko neće setiti ovog jubileja, prvo se pokazala kao netačna, a drugo, i mnogo važnije, bila je okidač za nekoliko divnih događaja baš ovih dana. Osim vikenda u DKC-u tokom koga će biti prikazano svih deset epizoda (da, ima ih tačno toliko, ne više) i izložbe o seriji, zahvaljujući Maji Medić i Stefanu Arsenijeviću imamo i knjigu posvećenu ovoj seriji, njenim autorima i glavnim glumcima.

Da se čuda umnožavaju i lepota plodi, dokaz je upravo ova knjiga. Onaj kišovski čarobni spoj truda i čuda koji čini pravu umetnost, i koji se tako savršeno spojio te tamo 1976, sada se na drugačiji način pojavio i u ovim intervjuima. Kao da su se životi junaka, životi realnih ljudi, glumaca i reditelja, ponovo prepleli na zauman, sentimentalan, i skoro bolan način u njihovim rečima, sećanjima, porukama koje su jedni drugima uputili. Zbog toga se ova kniga čita kao drama, gotovo kao početak (da je sreće) scenarija za „Jagode u grlu 2“.

Reditelj Srđan Karanović, čiji intervju otvara knjigu, osim poznatih i manje poznatih činjenica o seriji i sećanja, tehnika rada, cenzuri (zabranjen je ceo deo o studentskim demonstracijama '68), sugestijama „odozgo“ za likove&dela (nekome se nije svideo Bane Cvejić u glavoj ulozi, traženo je da njegov lik „uđe u Partiju“, zatim da „neko od drugova bude iz radničke porodice“), otkrivanje tehnike rada u četiri ruke sa Rajkom Grlićem („logor koncentracije“, onaj drugi je „plaćena opozicija“, „ko režira njegova je poslednja“), svojim tumačenjem motiva, seciranjem suštine priče, kao i mogućim scenarijima za dalji filmski život pomalo senči ovu knjigu mračnim tonovima.

U jednom trenutku Karanović kaže:„Rad na seriji je bio toliko kompleksan da sam poželeo da nikada više u životu ne radim seriju. Da ni ne pokušavam. I u tome sam uspeo“. Iako vam je ovim odmah podigao količinu tuge u grlu, niste spremni za poslednju rečenicu intervjua, zapravo odgovor na pitanje ima li šanse za nastavak serije: “Nema. Neću da se snimam ni za ličnu kartu. Ništa. gotovo je što se mene tiče“.

Zašto je Bane Bumbar postao mediokritet?

E, dok ne stignete do te poslednje rečenice, pročitaćete još rezigniranih, ili preciznih, zavisi vam od volje, objašnjenja fenomena „Grlom u jagode“ koje daje onaj koji ih je stvorio. A kome verovati ako ne njemu? Na primer, taj simpatični Bane Bumbar, taj lik se otkriva (i) kao podmetnuto jaje tzv. mućak.

„Publika shvata, ja to nisam krio, da je on polutalentovan. Ali on hoće, srlja i ne uspeva. I uvek reterira u nekim bitnim trenucima. Tako se postaje mediokritet. Odatle je taj ćorak u filmu 'Jagode u grlu'“.

Na pitanje/komentar da publika navija za Baneta, a da on odjednom počinje da se ponaša kao budala, Karanović kaže:“E, pa o tome je serija“, nagovestivši da „građanskom“ malo treba da se postane „malograđanski“, a prelazak iz mladosti u odraslu dob često znači samo – sunovrat.

Nije Karanović samo strog prema svom junaku, naprotiv, on ni sebe ne štedi. „I za sebe negde mislim da sam propao slučaj, kao što je i Bane Bumbar. U tom značenjskom smislu, možda je to autobiografski. Ja mislim da svaka generacija , kad podvuče crtu i popije dve čaše vina, može da zaključi da je proćerdala život i da nije uradila sve kako treba“.

Iako smo u iskušenju, ipak nećemo citirati ceo intervju, jer lepo bi bilo da dođete do svog primerka knjige i ne bili ste sami otkrivali čari otrežnjujućih reči jednog od naših najvećih reditelja. Sjajan posao su uradili Maja Medić i Stefan Arsenijević, uspevši da privole sve ključne aktere serije na razgovor u kojima svako od njih kroz prisećanje o svom liku, izgovori i čudesno iskrene i samoironične stvari o sebi i svojoj sudbini, a svako od nas ko je živeo u ovoj zemlji poslednjih 20 godina zna da je svakog od ovih glumaca dnevna politika, rat, mesto rođenja, bacila u sudbine od kojih je svaka za film. U ovoj knjizi su njihove sudbine, na uskom prostoru, isprepletane, dozirane baš onoliko i kako treba da budu.

Kada Miki Manojlović kaže: “Gordana Marić, Cvejić, Diklić i Berček su zauvek postali moji prijatelji. Jedan neveran, ali talentovan, pa mu praštam. Donekle“, a samo nekoliko stranica pre toga „taj talentovani kome se donekle oprašta“ dakle Aleksandar Berček, kaže: „Uglavnom smo svi tu, svi uglavnom ruine i prošli to što smo prošli, svako na svoj način. Uške bi bio tamo gde sam i ja. Ne bi bežao od problema, nego bi gledao da učestvuje. Uradio bi isto što sam i ja uradio, mada se mnogima to nije svidelo, ali šta ću im ja. Oni to još uvek ne razumeju. Imaju drugačiji pogled na svet i drugačije detinjstvo. Ja sam razumeo vreme, mislim da oni nisu i budućnost će to dokazati“.

Ovi uporedni intervjui gotovo zvuče kao početak scenarija za drugi deo filma „Jagode u grlu“, ali dokazuju i genijalnost koju je Srđan Karanović demonstrirao prilikom odabira glumaca. Skoro pa vidovnjački, ne čini li vam se? A tada je imao samo 29 godina.

Lepša prošlost - Trst, farmerke i Mile Lojpur

Sva ta lakoća i logičnost s kojom Berček, Manojlović, Diklić i Cvejić dok odgovaraju na znalačka Majina i Stefanova pitanja prepliću svoje uloge iz serije sa svojim realnim, pravim životima, govori zapravo o dubini tog scenarija, koji je, sada vidimo, neopravdano ostao (većini) u sećanju po melanholiji, „lepšoj prošlosti“, „Trst, farmerke i Mile Lojpur“, a priča je zapravo mnogo slojevitija, ozbiljnija, pa i tragičnija. Zato je treba gledati ponovo.

Naravno, u seriji, filmu „Jagode u grlu“ koji je nastao deset godina kasnije, a i u knjizi, sve se vrti oko pet-šest glavnih likova, ali ona atmosfera ne bi nikako mogla da bude gusta kao magla i uverljiva, da nije bilo i starije garde, među kojima su najvažniji bili članovi Banetove porodice – Olivera Marković, Bata Stojković, Rahela Ferari, Đurđija Cvetić i Josif Tatić.

Prvobitno, ovim tekstom smo želeli (samo) da podsetimo na ovu sjajnu seriju i pozovemo vas da dođete da je ponovo pogledate. Srećom, i zaslugom Maje Medić i Stefana Arsenijevića, otkrili smo ozbiljan dokument iz koga smo odabrali samo mali, mali deo, a vi se potrudite da dođete do svog primerka knjige i saznate i sve ostalo, a toga ima baš puno. 

Pročitajte još:

Rajko Grlić: U rasporedu budala niste prošli bolje

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box