Teatar
reklama
reklama
teatar/28.06.2017.

Vlast od heroja napravi tiranina

teatar
  • Bernd Schönberger
  • Bernd Schönberger
  • Bernd Schönberger
  • Bernd Schönberger
  • Bernd Schönberger
  • Bernd Schönberger
  • Bernd Schönberger
  • Bernd Schönberger
  • Bernd Schönberger
  • Bernd Schönberger
  • Bernd Schönberger
  • Bernd Schönberger
  • Bernd Schönberger
  • Bernd Schönberger
  • Bernd Schönberger
  • Bernd Schönberger
  • Bernd Schönberger
  • Bernd Schönberger
  • Bernd Schönberger
  • Bernd Schönberger
  • Bernd Schönberger
  • Bernd Schönberger
  • Bernd Schönberger
  • Bernd Schönberger
  • Bernd Schönberger
  • Bernd Schönberger
  • Bernd Schönberger
  • Bernd Schönberger
Autor fotografije:



Prema dramskoj strukturi i prema piscu, kaže, treba biti pošten. Svoje profesore nije zaboravio, a pozorištu se poklanja čak i onda kada svi odu. Gazi četrdeset petu. Već neko vreme lakše mu je da napravi predstavu u Berlinu nego u Beogradu i žao mu je što je to tako. Voleo bi da radi u svom gradu. Uvek ima strog koncept, ali nije strog profesor. Onomad je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, s velikim uspehom postavio Verdijevu operu Magbet, a napali su ga da je satanista. Danas, šesnaest godina kasnije, vratio se istoj temi - čistom zlu, kako sam kaže - i to u Berlinu gde je na sceni Amfiteatra Berlin, 21. juna ovacijama ispraćena premijera tog najkraćeg i najkrvavijeg Šekspirovog komada, u njegovoj režiji. Razgovaram sa Darijanom Mihajlovićem.

Milica Piletić

Kroz istoriju postavljanje Magbeta prati priča o prokletstvu, počev od praizvedbe kada se glumac koji je trebalo da igra Lejdi Magbet razboleo i umro. Ide se i do toga da se umesto Lejdi Magbet izgovara Lejdi M, a postoji i sigurica naziv za ovu tragediju: “škotski komad” ili “ono”. Je li tvoj ansambl pratila dobra sreća prilikom rada? 

- Nije. Glumci su se razboljevali, bilo je upitno da li ćemo odložiti premijeru ili ne. Kompozitor je odustao jer je mislio da je to nesrećan komad, ali je zato u projekat ušla talentovana Ana Krstajić i "spasla dan". Sve je to usud Magbeta. Bilo je tako i kada sam radio u Novom Sadu 2001. godine. Proglasili su me za satanistu zato što sam na jednom umetničkom sastanku rekao da je lik Magbeta izuzetno anti-hrišćanski lik i da ću pokušati da ga tako i prikažem. Onda je nastao skandal i tadašnji umetnički direktor opere se trudio da me predstavi kao satanistu u medijima... Inače, tehnički direktor mi je poklonio ekser koji je ispao iz jednog dela dekora, a meni je bilo izuzetno drago jer, inače, u operi je sreća kada nađete ekser na sceni. Možete i Plasida Dominga videti na kolenima kako po sceni traži ekser pred nastup. Tako je to u teatru. Sujeverni smo, jer znamo kako tanana linija deli uspeh od neuspeha. Sva ta divna pozorišna sujeverja sam naučio od Jagoša Markovića, čoveka koji me je primio u teatar. Naučio sam, u stvari, da poštujem ono što me hrani. Da je to najvažnije govorio mi je za vreme rada na operi "Magbet" i veliki maestro Mladen Jagušt, misleći na operu. Inače, kada radiš na "Magbetu" možeš da izgovoriš to ime. To je isto sujeverje. Prilikom rada na drugim komadima, ne. Onda mora da se govori o "Škotskom komadu". 


Da li je Magbet bio tvoj izbor? 

- Da. Magbet je bio isključivo moj izbor. Napisan je 1606. godine i ima nebrojano mnogo izvođenja. Kad je stigao u Nemačku, preveo ga je Šiler i taj prevod smo koristili. Meni je ovo peta režija u Berlinu za četiri godine i želeo sam da postavim još jednom tu priču. Ovog puta kao dramu. 

Svako vreme nađe Šekspira. Šta te je najviše privuklo?

- Magbet je komad koji želim uvek ponovo da otkrivam. Samo je viša inteligencija, poput Šekspirove, mogla da napiše komad u kome publika nalazi zadovoljstvo u čistom, banalnom zlu, kakvo emanira glavni lik. Odnos između Magbeta i njegove žene je nešto što se u psihologiji naziva "ludilo udvoje" ili na francuskom folie a deux. Na ovu temu pisali su mnogi veliki psiholozi, između ostalih i Frojd. Izazov mi je bio da ih stvorim kao par ponovo i često sam govorio glumcima da, ako taj odnos ne valja, ne valja ni predstava. "Škotski komad" je tragedija koja se odnosi na ljudsko poimanje vlasti i na to kako te vlast promeni, kako od heroja, što on jeste na početku, načini malog, poganog tiranina. To je svakako najprecizniji Šekspirov komad. Prošle godine sam radio na "Veselim ženama Vindzorskim" koje je Šekspir napisao za četrnaest dana. Što se tiče priče, mnogo sam se više mučio sa “Veselim ženama”, nego sa "Škotskim komadom". 


Da li ti je sada u Berlinu pomoglo to što si se već bavio istom temom, istim motivima i likovima radeći na operi, iako je to bilo još 2001. godine? 

- Naravno. Sve sam znao napamet. Replike, udare srca glavnog lika, odlično sam poznavao libreto Frančeska Marija Pjavea, znao sam sve. Nisam znao šta ću sebi novo otkriti, a onda sam našao jednu sitnicu koja dolazi sa godinama. Kada sam uradio tu veliku operu imao sam 28 godina. Sada imam 44 i napravio sam toliko grešaka u životu da sam stekao iskustvo. Sada sam tražio čoveka koji ne misli na sutra i koji ne brine za budućnost, koji zna i da je uzurpator, i da je mlad, i da nema vremena, i da mu deca neće biti kraljevi. On je bio ja onda. Tako sam došao do ideje da Lejdi bude staratelj jednom užasnom detetu (enfant terrible), koje se otrgne kontroli i postane banalno zlobno. Dopala mi se ideja, a glumac Jonas Kling, koji igra Magbeta, me je pratio do kraja i to sam na kraju video na sceni. 


Lejdi Magbet je jedini Šekspirov ženski lik koji nema ime. To je, ako se ne varam, prva primetila profesorka dramaturgije Vesna Jezerkić u jednom svom radu. Kakva je tvoja Lejdi Magbet? 

- Moja Lejdi je starija, iskusnija, strastvenija u pohodu na vlast, ali kada dobije ono što je zamislila, stane. Ona je osvešćena žena, anti heroj koji postaje heroj. Ona je pragmatična i nije joj jasno zašto njen mladi i ambiciozni muž ide dalje u zločin kada za tim nema logičnog objašnjenja. On, međutim, misli, da je život tek počeo i preuzima iracionalne poteze kako bi ostao na vlasti. Svako sledeće ubistvo, koje on čini, ona vidi samo kao još jedan korak ka gubitku vlasti. Zato je očajna i ostaje nemi posmatrač sopstvene propasti.


Reditelj ne može biti odgovoran za ono što se dešava u glavama ljudi koji sede u publici i gledaju kako presto postaje sve krvaviji. Jesi li ipak imao u vidu određene analogije koje nudi ovaj komad prilikom procesa? I kako je publika prihvatila tvoju ideju?

- Ne razmišljam do premijere o tome šta će biti na premijeri, ali zbog fascinantne škole koju sam imao ovde kod profesora kao što su Ljubomir Draškić, Slobodan Selenić, Jovan Hristić, Dejan Mijač, Nikola Jevtić, Ivana Vujić, Svetozar Rapaić, Egon Savin, Slavenko Saletović i Jagoš Marković, znam da se žanr ogleda u efektu. Sve je u pripremi strukture i dobrom razumevanju funkcionisanja tragedije. Biti pošten prema dramskoj strukturi i piscu je sve. Onda kad dođu ovacije, kao što se i desilo na premijeri, poklonim se pozorištu. Uvek se poklonim pozorištu. Sam, kada svi odu iz njega. 


Da li si imao strog koncept kada si došao na prvu probu ili je tokom procesa bilo iznenađenja? 

- Uvek imam strog koncept, ali u Nemačkoj moraš da saslušaš svako mišljenje. Oni nisu skloni da prihvate olako ono što želiš. Moraš da objašnjavaš, ali to je i priroda ovog posla. Nisam imao iznenađenja, imao sam probleme sa bolestima glumaca. Ovo moram da pojasnim. U Nemačkoj je sasvim normalno da proba traje i po osam sati. Nekada je bilo teško izdržati takav tempo i dolazilo je do "slomova". Predstava je, naprosto, naporna. Glumcima, ne i gledaocima. 

U Berlinu si režirao Molijerovog “Tartifa”, Šekspirove “Vesele žene Vindzorske”, postavio si nekoliko Grimovih bajki, pa čak i jednu srpsku narodnu “U cara Trojana kozije uši”. Upoznao si, dakle, već mnogo glumaca. Kako si napravio podelu? 

- Budući da već par godina radim u Berlinu, znao sam ko će igrati glavne uloge, ali samo to. Ostale sam izabrao posle sedmodnevnog kastinga. Rad na projektu je i počeo audicijom. Došlo je preko dvesta pedeset glumaca. Svi sa dve najbolje berlinske akademije UDK i Ernst Buš. Svi su znali da će biti birani iako su pre toga sarađivali sa imenima kao što su Kastorf, Poleš, Gočev, Ostermajer, Vilson, Zadek… 

Kakva je nemačka publika?

- Nemačka publika hrli u pozorište. Kao primer, navešću da su mi se i generalne probe prodavale za publiku. Znali su da dolaze na probu, da će biti prekida,  ponavljanja određenih scena i kupili su karte. Četiri sata generalne probe sede, gledaju proces. Na kraju aplauz, kao da su tu bili dva sata. Mislim da i mi imamo istu publiku, samo joj se ne daje dovoljno. Nekada gledaoci moraju da izađu iz pozorišta, ne osećaju se kao saučesnici, već kao da im je inteligencija potcenjena. To niko ne voli. 


Skloni smo da s nostalgijom govorimo o našem pozorištu osamdesetih i devedesetih. Imao si prilike na poziciji Gradskog sekretara kulture u Beogradu da vidiš i kako funkcionišu stvari s druge strane - mislim na finansiranje. Ovogodišnja odluka žirija o nedodeljivanju nagrada na Sterijinom pozorju je trebalo da nam kaže: e, nikad nije bilo gore... Imaš li i ti taj utisak, ili možda da te pitam: pamtiš li neko vreme koje je bilo dobro za pozorište u Srbiji, otkad i sam u njemu stvaraš?

- Bio sam i sa druge strane kada kultura nije bila u ovako teškoj situaciji. Nije dobro, ali nije nikad bilo dobro. Uvek se spajao kraj sa krajem. Poznata je ona: kada vidite dva čoveka na ulici koji razgovaraju o umetnosti, to su bankari, kada dva čoveka na ulici razgovaraju o novcu, to su umetnici. To je, naprosto, tako. Pozorje je meni, još mladom reditelju, značilo sve. Sećam se selektora kao što su Slobodan Selenić, Feliks Pašić, Dejan Mijač, Vlada Stamenković… Od njih se očekivalo da budu na visini zadatka, da imaju delo iza sebe i da onda kompetentno biraju. Danas je selektor Pozorja istovremeno i direktor, znači ćata, nema delo iza sebe, niti drame, niti predstave, pa je logično što se u njegovu selekciju sumnja. Sumnja i žiri, koji ima pravo da odluči šta hoće, pogotovo kada je kompetentan. 

  • Onda se prelazi na domen politike i to banalne i sve počinje da bude deo tabloidne manipulacije, a da same predstave prethodno imaju jednu ili najviše dve kritike u medijima. Debata je morala da se desi već pre Pozorja, oko samih predstava, a ne posle, kada se sve svelo na dnevnu politiku. Evropski festivali retko daju nagrade kakve se dodeljuju kod nas. Značajni festivali čak i nemaju nagrade, već pobednici dobijaju novac da mogu da započnu novu produkciju. Velika je i najveća odgovornost selektora. Kada se ta funkcija svede na to da se izaberu ljudi koji su već dobijali ranije nagrade za neke odlične predstave, bez uvida u nove tendencije, sve propada. Tako je i sa Pozorjem. Pozorje treba da bude festival najboljih predstava, a ne institucionalnih ambicija. Moja pozorišna trupa “Torpedo” je devedestih odbila poziv Pozorja, jer smo mislili da je to upravo ono što treba da uradimo kao gest. Kod nas publika sa predstava nije izlazila kao iz autobusa. 

U Poljskoj ministar kulture uskrati dotaciju Festivalu Malta u Poznanju, a onda, kroz akciju “Budi i ti ministar kulture” građani ustanu u odbranu slobode govora i umetničkog izraza, odnosno reditelja Olivera Frljića i u rekordnom roku prikupe novac da se Festival održi. U najmanju ruku njihov gest je slika angažovanog društva u odbrani društveno angažovanog pozorišta i dirljiv je. Angažovano pozorište uvek i svuda “popije neke batine” od desničara... 

- Brehtu su nacisti prekidali predstave u Berliner ansamblu, tako što su vikali ili bacali "smrdljive bombe". On je sve svoje komade i pisao jako brzo, nekad i za nekoliko dana, da bi odgovorio na te napade. Poljaci imaju tradiciju možda najboljeg evropskog teatra danas i žele da to tako ostane. Normalno je da su skupili novac. Poljske radnice su u vreme najžešćeg socijalizma demonstrirale i izdejstvovale smenu jednog direktora, samo zato jer je bio - prostak. Tradicija teatra je toliko jaka da ne može da je obriše trenutna moda. 

Jesi li strog profesor? 

- Nisam. Mislim da će svako na kraju morati da radi i da će se njegova prava provera desiti kada izađe sa fakulteta. Najveća nesreća je kada ti publika ćuti. Meni je bilo nekada teško kada sam studirao, ali nikada kao dan pred premijeru. Kao u filmu Pitera Bogdanovića "Iza kulisa", kada reditelj koga igra Majkl Kejn guta sedative do prvog smeha. Kako ja da budem strožiji od toga? 

Sujeverja je mnogo u pozorištu i ako bismo ono vezano za “ono” preskočili, meni su neodoljiva i: Dobro je da mačka pretrči preko pozornice, Generalna proba ne sme biti pred praznim gledalištem, Glumcima se viče Slomi nogu, Pravo cveće, pravi nakit i paunovo perje donose nesreću, Ljubičasta boja je loš znak...

- A u Francuskoj je recimo to zelena boja. Naime otrov kojim su trovani plemići je bio zelene boje, pa plemići nisu želeli da ga vide ni na sceni. Pa i zviždanje u pozorištu navodno donosi nesreću, a to je ostalo iz vremena kada su u Engleskoj dekorateri bili mahom mornari, pa su se tako sporazumevali tokom predstava, odnosno promena dekora, što je ometalo glumce. Imam i ja svojih izmišljenih, opsesivno kompulsivnih rituala, ali ne bih ih otkrivao javno, to znaju samo moji najbliži saradnici, a brojni su.

Tvoj sledeći projekat će biti ili šta bi voleo da bude i gde? 

- Biće nešto i u Beogradu, nadam se. Žalim zbog toga što mi je lakše da napravim predstavu u Berlinu nego u Beogradu. To je zaista tako. U gradu u kome sam rođen, u kome sam završio školu i u kome podučavam mlade ljude, nemam prilike već godinama. No, valjda će se i to promeniti. Voleo bih da radim Bihnerovog "Vojceka", Hauptmana, De Filipa. Kad sam zaigrao u velikoj evropskoj ligi, voleo bih da igram i za domaću publiku. Znači mi.

Pročitajte još: Branislav Trifunović: Zatupljivanje je previše uzelo maha

 

 

 

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box