Muzika
muzika/24.08.2019.

Komodifikacija Vudstoka

muzika
  • Milica Piletić
  • Nataša Milović
  • Nataša Milović
  • Milica Piletić
  • Milica Piletić
  • Milica Piletić
  • Milica Piletić
  • Milica Piletić
  • Milica Piletić
  • Milica Piletić
  • Milica Piletić
  • Milica Piletić
  • Milica Piletić
Autor fotografije:

Specijalno za Kaleidoskop media iz SAD piše: Nataša Milović / Foto: Milica Piletić i Nataša Milović

Vudstok 2019 pod nazivom Zlatni smo je pre pedeset godina simbolički, ali i faktički ušao u u istoriju: kontrakulture, antiratnih akcija, u istoriju rok’n’roll-a, ušao je i u zvaničnu istoriju SAD.

Opišimo za početak kako danas izgleda kraj gradića Betela optočenog šumama i obradivim površinama, kao i prelepim jezerima i obroncima planinskog venca Ketskil. Za sam Salivan kaunti (Sullivan county) gde su mahom gradići ili seoca sličnog formata kao Betel, nekadašnje farme su u krizi, vlada opšta ekonomska devastacija, zimi mnogi restorani ne rade, a u najbližem gradu Monaselu su izlozi radnji pusti. Leti najčešće ovde letuju hasidske porodice u svojim kampovima oivičenim metalnim ogradama.



Ipak, ceo kraj, ne samo Town of Bethel je preponosan na ovaj muzički događaj i ne postoji nijedan kulturni, turistički ili ugostiteljski objekat koji nije svoj imidž usmerio i preoblikovao u ikonografiju Vudstoka (primera radi, postoji turistička tabla sa imenom Woodstock, iako bi bila pogrešno usmerenje za nekoga ko stvarno traži baš taj grad). Na samom potezu nekadašnje Jazgur farme, gde se održao festival Woodstock 1969. godine, sagrađen je veliki kompleks pod nazivom Bethel Woods Center for the Arts.

Podigao ga je lokalni bilioner. Betelvudsova koncertna i muzeološka sezona počinju od aprila i traju sve do novembra kada je zatvoren za posetioce. Dve godine su organizatori u Bethel Woods centru pripremali marljivo pedesetogodišnjicu legendarnog dešavanja, iako se sam event realno ogleda najviše u koncertima koji se i inače u slavu hodočašća Festivalu redovno odražavaju svake godine.

U muzejskom delu je stalna dokumentaristička postavka o nekadašnjem muzičkom i mirovnom festivalu, uz dodatni prostor za nove izložbe umetnika mahom iz tog vremena (kao što je popartista Peter Max, slikar i dizajner) te raznim drugim događajima koji su bili bitni u vreme Woodstocka kao što je pedesetogodišnjica leta na Mesec. Pored muzeološkog dela, postoje i razne radionice, filmske projekcije, tematski programi, art market za afirmaciju lokalnog stvaralaštva i brojni drugi sadržaji.



Ono što je najlogičnije je da se pedesetogodišnjica održi tu gde se nekoć i održala, ali nažalost vrata ovog centra nisu bila otvorena za suosnivača i glavnog producenta Majkla Lenga (Michael Lang). Institucija ima svoju politiku, a on je ipak neko „sa strane“, iako mu je na izložbi posvećeno važno mesto, ali kada muzejski primerak poželi i da se aktivno uključi za nešto na šta ima sva prava, to već nije poželjno.

Na ovom mestu skoknimo do turbulentne ’69. godine i prisetimo se da sam grad Vudstok, takođe u državi Njujork, nije želeo da mu kojekakav svet hipija prlja mestašce i odbio je četvoricu organizatora (Majkla Lenga, Artija Kornfilda,Džona Robertsa i Džoela Rouzmana) koji su u njihovim dvadesetim godinama uspeli da organizuju tri dana u slavu mirovnog aktivizma.

Možemo li zamisliti kako su se tada ljudi obaveštavali o lokaciji i svemu ostalom, a desilo se da dođe više nego planiran broj ljudi pa „karte za koncert“ više nisu bile problem, nego kako sve te ljude nekako smestiti i..., znamo dalje iz istorijskih udžbenika. Ali, zamislite agoniju tih mladih organizatora!? Ne mogu da menjaju naziv, treba im lokacija. Šta da rade, šta da raaaade, plakati su već odštampani... pitaju sve svuda okolo ne bi li ih neko pustio. Nude naravno novac za zakup parcele, no ljudi ne daju da uđu hipici.

I tu, praktično niotkuda, na scenu stupa Maks Jazgur, farmer iz Betela.  Iako ni on lično ne voli kako mladi u to vreme izgledaju i čime se sve dopinguju, ima izgrađenu političku svest i ustupa im posed. Na Maksu Jazguru, farmeru i proizvođaču mleka bio je ogroman pritisak jer je znao da će ceo okrug imati nad svojom glavom (bukvalno svi stanovnici će ga doslovno mrzeti još dugo vremena). On drži govor pre Hendriksovog nastupa. Sada su flaše sa njegovim brendom artefakti u antikvarnicama i pijacama polovne robe. Ipak, ni on ni četvorica promotera nisu očekivali da će se reke ljudi slivati u Betel i okolinu: Monaselo, Nerousburg, Kalikun, itd.

Tri dana se kisnulo, valjalo u blatu, šetalo golo, jelo šta se stiglo i zajedno kuvalo, uz eksperimente sa raznim psihoaktivnim supstancama, ali i uz praktikovanje joge, meditacije kao alternative drogama. Takođe, grlilo se drveće, kupalo nago u jezerima kojih ovde ima na svakom koraku (White Lake, Kauniangaa lake, Swan Lake, itd).

Plesalo se uz neponovljive bendove The Incredible String band, Jefferson Airplane, Joe Cocker and the Grease Band, Grateful Dead, Sly and the Family Stone, Creedance Clearwater, The Who, Blood Sweat and Tears, Crosby, Stills, Nash and Young, Ten Years After, uz nezaboravnu Džoplinovu i Hendriksa, zatim neverovatnog i danas živog i u dobroj kondiciji Karlosa Santanu, ili Džoan Baez, i razne druge koje ne možemo ni da zamislimo koliko su u to vreme bili inspirativni i uticajni (Ravi Shankar, Jhony Winter, Sha Na Na, Jhon Sebastian, itd).

Kakva silina strasti i neumerenosti, ali stvorena ne na promo-kampanjama, kupoprodajama, hiljadama planova i dozvola, pompeznim najavama i sl. Doduše možemo i dalje da i dok gledamo dokumentarce i da pomalo zavidimo na zajedništvu i veri onih koju su tada imali u slobodu da zamisle utopijski svet.

Betel centar za umetnost uvršćen je u prvih deset koncertnih lokacija na Forbsovoj listi u SAD. 

Prava drama je nasatala za zlatni jubilej, jer Betelovci nisu bili voljni da se povezuju sa glavnim promoterom i prvoborcem Majkl Lengom (Michael Lang). Leng je na svoj spisak izvođača predvideo zvezde koje privlače mlađu publiku poput Jay-Z-ija, The Killers, i Miley Cyrus u kombinaciji sa Bob Weir-om iz sastava Grateful Dead, želeći da napravi generacijski konsensus.

No, kako Bethel Woods Art Center ima svoju programsku politiku i ciljnu grupu, nije bilo govora o saradnji. Leng je probao na drugim mestima u državi Njujork, na kraju i u Merilendu, ali nije uspeo da pribavi sve potrebne dozvole. Po pravilu su se pojavile i prepreke iz biznisa (finansijeri koji ne ulažu da im se ne bi vratilo, pa su stoga, završili svi zajedno na sudu, pošto je suđenje ovde jedna od najvažnijih lukrativnih delatnosti, te i glavna medijska tema koja je zamaglila ponovno okupljanje i slavu legendama).

Leng je pokušao da i ranijih godina organizuje jubileje svoje zaostavštine, i uspeo u tome, ali finansijski nije dobro prošao niti je stvorilo ni približnu atmosferu i neka dodatna treperenja kao nekad. Tabori protiv Lenga često govore da je njegova zasluga za Woodstok minorna, već je događaj sam sebe iznedrio. I da jeste tako, neko je ipak imao viziju, morao da ugovori lokaciju i obavesti ljude, a svakako i da osmisli listu izvođača i iznajmi tehniku kao i novac. Majkl Leng je, bez obzira na očigledni poraz, na kraju izjavio kako će jednog dana i na nekom mestu uspeti da realizuje svoj Vudstok. Stvarno zvuči šezdesetdevetaški takva izjava!

Iz svih tekstova koje sam pročitala reklo bi se da se ciljevi jedne manifestacije koja se otela kontroli šezdesetih, nije mogla da se ponovi u narednim dekadama sadašnjeg veka. Možda Live Aid, ali je on već bio pod uplivom tačerizma i rojalizma i sa ciljem milosrđa, a ne antiratnog bunta. Ne zato što danas nema ratova, ili zato što su ljudi koji drže veliki kapital razradili svoj sopstveni kulturni centar na mestu legendarnog festivala da bi ga muzeologizovali/pacifikovali, već pre zato što ništa danas više nije spontano.

Nada koja je tada postojala u promenu, danas je svedena na individualni progres. Veliki je uticaj i straha koji mediji isporučuju. Svemu tome ide na ruku predominantni model hegemonije konzumerizma: kako ovih orijentisanih na prihod sa ekstra nulama, tako i današnjih korisnika koji teže kvalitetu usluge i proizvoda. Milenijalsi, kao nove mlade snage, ne haju mnogo za standarde, ali ni za dobra stara vremena. Zajedništvo se prebacilo na druga mesta (više je kul biti na Burnin’ Man festivalu nego na nekom hippie poselu), što znači na druge destinacije atraktivne po meri instagrama i snap chat-a.

Zašto se zapravo i buniti protiv bilo čega, kada nijedan današnji nju ejdž guru to ne preporučuje. I tada se proklamovao mir kao ideal sveta, ali danas je i taj ideal sveden na razne tehnike opuštanja. Artivistička komponenta vidno nedostaje i u tekućim aktivnostima samog Betelovog kulturnog centra - primera radi, lokalno stanovništvo zajednice angažuje se samo u domenu volontarizma i ne okuplja se često kreativni klaster iz kraja koji bi možda tu ideju malo i osvežio.

Za kustose i program menadžere Betelovog centra su to dobro organizovani koncerti i logistika, a nikako ponavljanje kontraške istorije. Betelvudsova ciljna grupa su, da se izrazimo kolokvijalno, „stari hipici“, nostalgičari (pod pretpostavkom da je takav jedan posetilac uzeo najjeftinije karte prošao je sa najmanje dve stotine dolara, a da je uzeo za mesto pod krovom i duplo toliko).

Najvažniji veterani Vudstoka od izvođača koji su nastupili za jubilej su: Karlos Santana i Džon Fogerti pevač Kridensa (Creedence Clearwater). Prošvercovao se i legendarni, ali po drugom osnovu, Ringo Star sa svojim bendom sastavljenim od raznih izvođača iz drugih bendova kao što su Average White Band, Toto i Man at Work, a koji su svirali i pesme svojih matičnih bendova. Inače je reciklaža u muzičkom biznisu ispala nešto kao dobitna formula i taj trend traje još od muzičkih devedestih.

Samo gazdinstvo Maksa Jazgura koje je njegov pokojni sin prodao jednoj imućnoj ženi, sada je kamp u kome možete proći od 50 do 1.800 dolara sa svojim ar viem. Čak se i ljudima sa invaliditetima naplaćuje parking 60 dolara (a njih ovde ima mnogo). Pitate se šta u kampu može da košta više nego u hotelu po ovim cenama od 1800 $. Glam camping ili glamping je danas u trendu i luksuzno kampovanje poseduje sve ono što postoji i u opremljenim apartmanima, samo što je kamp (nije daleko ni od kempa): dizajnirani nameštaj, udoban krevet, sa električnim ulazima i ventilacijama, i drugim pogodnostima kao da ste zapravo u 1001 noći (čemu onda iskustvo kampovanja, čovek i priroda licem u lice, i sl.). Čak i kuća gde je Maks Jazgur živeo bez koga ništa ne bi bilo moguće, deo je smeštajnog kapaciteta, doduše više u nekom neofolklornom stilu, nego u autentičnom ambijentu.

U vreme trampovske Amerike, kada je Čelzi Mening ponovo u zatvoru i drakonske kazne plaća svaki dan zato što neće da cinkari Džulijana Asanža, ovo old hippies zezanje ponovo nema mnogo toga zajedničkog sa današnjom kontekstualizacijom kontrakulture. Kultura sećanja meša se sa kozumerskom manijom zabave event turizma, a sećanje zamagljuje masna kalcona ili ušećereni kolači. Već pred kraj nastupa svake velike zvezde, ljudi ne čekaju kraj i mole za bis, već žure ka parkingu da izbegnu gužve.  

Lokalno stanovništvo nije moglo da koristi bilo koji od glavnih dolaznih puteva, već samo oni koji su kupili karte za koncerte. Spomenik kao najvažniji punkt Vudstok hodočašća i simbol otvorenosti, bio je zatvoren za sve osim klasu sa kartama. Politike ličnih stvari su izazivale iritaciju, jer ako imate malo veću torbu ili ranac, morate da ih vratite u kola, a stvari da nosite u plastičnoj kesi (naravno zbog čuvene bezbednosti, ali providna plastična kesa na Džoniju Fogertiju ili Ringu i Santani, c’mon guys, enough is enough!).

Kao što smo i osetili na svojim kožama, u redu, ima malo letnje kiše, ali ljudi u plastičnim pončoima sa kapuljačama su više izgledali nalik onim iz spota za pesmu Atomic od Blondie, što je kontrastiralo u potpunosti oživljavanju ideje. Neki su sa druge strane delovali kostimirano sa trakama oko glave i u nošnjama iz prošlosti. Intenzivno mi je dolazila u svest fotografija golog golcijatog momka u gomili, koja se može videti na izložbi.

Stigne se na kraju do same muzike i muzičara (do sjajnih Tedeshi Trucks Band na primer), i brzo se zaboravi na sve ostalo. Samo u predelu gde se sedi na travnatim površinama slobodnije možeš da se ponašaš (da pušiš cigarete ili džoint, a da neko ne svrati i opomene te da nije zona za te stvari).

Još jedan detalj koji nije mogao baš da se organizuje, a tiče se prirodnih pojava: u trenutku kada se i duga pomaljala na nebu dok je nastupala Grace Potter sa svojim fantastičnim bendom Nocturnals, mnogi su možda malo osetili žal za dalekim danima bezbrižnosti kao u Vilijamsovim komadima.

Ispozirah kao i većina ljudi koji su momentalno uključili svoje telefone. Malo sam se tada trgla i pomislila da i sama učestvujem u komodifikovanju gomile. Nekoć probuđena kolektivna s(A)vest, sada je blago dremežljiva. Formalizam je pobedio, mislila sam dok smo odlazili, a na nebu se prolamao spektakularan vatromet.

 

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box