Vizuelne umetnosti
moja-kafica
moja-kafica
vizuelne umetnosti/8.12.2017.

Ljudi su umorni od bombardovanja gnusobom

vizuelne-umetnosti
  • Maša Marjanović
  • Maša Marjanović
  • Maša Marjanović
  • Maša Marjanović
  • Maša Marjanović
  • Maša Marjanović
  • Maša Marjanović
  • Maša Marjanović
  • Maša Marjanović
  • Maša Marjanović
  • Maša Marjanović
  • Maša Marjanović
  • Maša Marjanović
  • Maša Marjanović
  • Maša Marjanović
  • Maša Marjanović
Autor fotografije:
Razgovarala: Dragana Nikoletić

Maša Marjanović je vajarka „starog kova“ u odnosu na danas sveprisutne konceptualiste. Njeni radovi su istovremeno nežni, i puni unutrašnje snage. Deo su privatnih kolekcija i javnih postavki. Iako živi van Srbije punih 30 godina, njen jezik se oteo duhu stranstvovanja. Maša je primer kako neko može biti paralelno i „verna druga“ poznatom umetniku (Dejvidu Raselu), i zaokružena autorka, što ne zapostavlja sopstvenu karijeru. I praktičan stvaralac, i filozof.

Sa Mašom Marjanović, koja danas sa suprugom živi u Australiji Kaleidoskop media je pričao gotovo o svemu.

Foto: Privatna arhiva - Guardian, work in progress

Šta vas je odvelo iz Beograda na umetničke studije u SAD?

To je bila čisto praktična odluka. Posle mature želela sam da se upišem na likovnu akademiju, ali je bilo neophodno da se istovremeno i zaposlim. U to vreme u Jugoslaviji nije bilo dualnog obrazovanja, za razliku od SAD. Srećnim sticajem okolnosti, porodični prijatelji u Americi su mi otvorili svoj dom i pomogli da se upišem na Univerzitet države Vašington. 

Kako biste opisali uticaj američke kulture i sistema obrazovanja?

U našem klasičnom školskom programu (pre fakulteta) teorija umetnosti se predavala odlično, ali ne i praksa, dok u američkim gimnazijama učenici praktično isprobavaju razne medije i tehnike, i kako iz tog predmeta ne dobijaju ocene, slobodni su da eksperimentišu i isprobavaju nove ideje. To se odražava i na opšti pristup umetnosti.

Za razliku od našeg evropskog pristupa putem vrlo definisanih akademskih merila, kroz koji se umetnički rad praktično podvrgava psihoanalizi, Amerikanci pristupaju umetničkom delu sasvim subjektivno, i vrednuju ga čak i kad im se dopadne možda samo neki detalj u celom radu. Recimo, jedan ugao u slici gde se boja lepo preliva, ili ako ih neka apstraktna slika podseća na poljanče gde su se igrali kao deca.

Foto: Privatna arhiva - Tenderness, cast stone

Kritičke analize malo ko čita, i one se sve manje pišu. To oslobađa gledaoca/kupca da bira šta mu se lično dopada, ali ga i ostavlja u vrlo neinformisanom prostoru. Zbog toga, između ostalog, savremena umetnost na zapadu sve više pada u sferu beznačajne dekoracije za kancelarije i restorane, i prosečan čovek više ne kupuje originalna umetnička dela za svoj dom.

Da li je rad celovit tek u kombinaciji sa nazivom? I mestom izlaganja?

Ponekad jeste, ali to ne bi trebalo da je neophodno. Dobra umetnost mora da ima dovoljno snage, kompleksnosti ili lepote da privuče interesovanje posmatrača i pre nego sto se pročita naslov. Kad prvi put vidite „Cvet“ Bogdana Bogdanovića u Jasenovcu, privuče vas lepota oblika i linije, i pre nego sto pročitate naslov i razumete simboliku tog spomenika.

Naslov je koristan samo da usmeri gledaoca ka pravcu razmišljanja umetnika, ali ne treba da bude toliko nužan da bez njega umetničko delo nema smisla, jer u tom slučaju je to samo vešta caka, a ne umetnost. Omotati neki objekat u prirodi i zatim to nazvati umetnošću, samo je prosta caka.

Foto: Privatna arhiva - Awakening, bronze

Kako je išlo vaše pozicioniranje na „okrutnom tržištu zapada“, kako ga mi doživljavamo (iako i nemamo tržište)? I da li je zaista tako okrutno?

Jeste, vrlo je okrutno. Sve se vrti oko novca. Statistički govoreci, samo 5% galerijskih umetnika može da zaradi dovoljno svojom umetnošću. Svi ostali moraju da rade u nekoj drugoj struci da prežive, pa zapravo rade dvostruko više. Zato je tako besmislen stereotip da je umetnik propalica koja ne radi.

Likovni umetnici imaju samo dva izvora prihoda: galerije, i narudžbine za dekorisanje javnih i privatnih prostora. Put kroz galerije je teži. Prvo treba uspeti da vas prihvati galerija sa dovoljno statusa i kupaca, a zatim treba nešto i prodati pre nego što će ta galerija da vas reklamira. Ako imate sreću da prodate par radova, od vas će se očekivati da neprestano radite u istom „stilu“, sto znači da se manje - više ponavljate, jer se umetnička dela tretiraju kao investicija za buduću zaradu od preprodaje, umesto kao kreativno delo koje će da nadahne posmatrača. Za umetnika, to je naravno dosadno, i ubija kreativnost. 

Ja sam odabrala da izbegnem svet galerija jer se ne slažem sa njihovim merilima kvaliteta, i uglavnom radim po narudžbini. A za svoju dušu vajam priče u glini. 

Foto: Privatna arhiva - Gaia, cast stone

Da li u SAD umetnici imaju menadžere, ili se sami bore za svoje mesto na sceni?

Uglavnom se bore sami. Vrlo mali broj umetnika može potpuno da se osloni po pitanju promocije na agente iz galerija. Zato se divim zemljama kao što je Holandija u kojima država bukvalno zapošljava posebno nadarene umetnike, daje im besplatan studio i platu, i pušta ih da stvaraju slobodno, neograničeno. Ako se dobro sećam, i Jugoslavija je imala sličan sistem. 

Kako je to biti žena-vajar, odnosno vajarka, da li je ženama teže u toj vrsti izražavanja?

Prema statistici, u Njujorku je 92% muških umetnika, a samo 8% umetnica.

Nažalost, kao i u drugim oblastima, u svetu umetnosti još uvek postoji puno predrasuda, iako ima sve više žena i među umetnicima i među vlasnicima umetničkih galerija. Verujem da se pozitivne promene najsporije dostižu na vrhu ekonomske piramide.

Foto: Privatna arhiva - Romantic Encounter, ceramic

Da li može da se kaže da vaše skulpture objedinjuje „ženski rukopis“, budući da su sve nežne i graciozne?

Hvala na komplimentu. Volim lepo oblikovane forme, i tu mi je inspiracija priroda, gracioznost u svemu što se kreće i teče, leprša i pliva. Nežnost dolazi od moje majke, i nadam se da sam iskreno prenela taj osećaj u svoje radove na temu majke sa detetom.

Kažete u jednom intervjuu da je umetnost uspešna tek kad prenese poruku umetnika posmatraču, koliko je on slobodan da je tumači na svoj način?

Umetnost je forma komunikacije. Uvek je namenjena gledaocu. Razmišljanje da umetnik stvara za sebe je pogrešno i površno. Svaki umetnički rad namenjen je nekoj publici, i samo je pitanje da li je umetnik dovoljno dobar da jasno prenese svoju viziju ili poruku. Subjektivna interpretacija gledaoca je deo tog razgovora, ali glavna pomisao ili osećaj umetnika mora da bude razumljiv, inače dijalog nije moguć. Takođe, umetnost treba da nas privuče, zainteresuje, i da nam zadrži pažnju kad god je vidimo, a ne samo prvi put. U tome je tajna.

Foto: Privatna arhiva - Dragon Baby, ceramic

Međutim, u krajnjoj liniji, ostaje na posmatraču da subjektivno reaguje i odluči da li mu se neki umetnički rad dopada, i zašto. Lako je proglasiti neku sliku za kičeraj, ali ako neka domaćica u tom kičeraju vidi lepotu do te mere da želi da sliku gleda u svom domu svaki dan, taj rad ima umetničku vrednost, jer je dotakao nečije srce. To je ta subjektivna interpretacija na koju svaki čovek ima pravo. Kritičari i akademici mogu da im objasne dublje sadržaje i rafiniranost tehnike, ali na kraju je na posmatraču da odluči da li mu taj umetnički rad u celini nešto znači ili ne.

Zato je zanimljiv sledeći primer: nedavno je u jednoj galeriji u Italiji postavljen rad „Moja soba“ koji se sastojao od gomile otpadaka i praznih flaša. Uveče je došla čistačica i počistila taj rad jer je mislila da je to obično đubre. Postavlja se pitanje da li je ovaj umetnički rad bio dobar jer je čistacici bilo jasno šta predstavlja (đubre), ili je rad bio stvarno samo đubre jer u njemu nije bilo vidljive tehničke ili estetske vrednosti. Dobra umetnost je kompleksni proizvod znanja, iskustva, usavršene tehnike i intelektualne dubine umetnika.

Koje čulo je zaduženo za razumevanje? Ili je percepcija vizuelne umetnosti i stvar racija?

Verujem da umetnički rad treba prvo i pre svega da nas dotakne kroz podsvest i emocije. Racionalno tumačenje je sledeći korak koji produbljuje i rafinira iskustvo gledaoca. 

Foto: Privatna arhiva - Dra Reaching for a Star

Kažete i da je najgora situacija kad posmatrač ostane indiferentan, da li to znači da je bolje čak i kad rad izazove negativne emocije?

Umetnički radovi nisu uvek lepi. Umetnici često stvaraju dela koja su namerno gnusna, ili izazivaju jake negativne reakcije. Ako je to bila namera umetnika, njihov rad je vrlo uspešan, bez obzira da li je komercijalno prihvaćen ili ne. No, ako je namera da se to što umetnik napravi publici dopadne, a publika to ne prihvati, ili prođe pored rada bez ikakvog interesovanja, to je potpuni neuspeh. 

Nažalost, može se ići u pogrešnu krajnost. Galerije danas sve više biraju radove koji su groteskni ili vulgarni, pod izgovorom da su „smeli“. Mi smo odavno prešli granice smelosti u umetnosti, i to više nije nikakvo merilo kvaliteta.

Skulpture oplemenjuju prostor, ali se o, recimo, ogromnoj količini spomeničkih skulptura u Skoplju, poznavaoci uglavnom negativno izražavaju. Da li je nekad bolje i bez skulpture, nego sa lošom skulpturom?

U slučaju Skoplja, gnev u javnom mnjenju rezultat je ekonomskih i političkih okolnosti, a ne kvaliteta radova. Same skulpture su sasvim dobre klasične statue.

Ipak verujem da javna umetnost ima odgovornost prema javnosti. Za nju plaćaju prosečni ljudi kroz državne fondove, pa je stvar pravde da se ti isti ljudi pitaju o tome šta će biti stavljeno u njihov javni prostor. Skice predloženih skulptura bi trebalo izložiti i omogućiti glasanje lokalnog stanovništva.

Foto: Privatna arhiva - Reclining dancer, bronze

Ovde postoji običaj da javne skulpture ostaju nepotpisane, pa se najčešće i ne zna ko im je autor. Kako to komentarišete i da li su vajari potpisani u Australiji i SAD?

Nažalost, to se i ovde sve više dešava. Mislim da je to velika uvreda za umetnika. Sramota je da se do dan danas umetnost kao takva drži na pijedestalu, ali se umetnik kao takav ne poštuje. Elektronski mediji su takođe krivi za to, jer ljudi masovno razmenjuju fotografije skulptura širom sveta nepominjući umetnike.  Sramota je da znamo imena umetnika od pre 500 godina, a ne poznajemo savremene stvaraoce koji su još tu, među nama. I sramota je da se umetnički radovi sve više pretvaraju u robu za trgovanje, umesto da nam obogaćuju životno iskustvo i oplemenjuju duh. Ne verujem da bi Van Gog bio srećan da zna da se bogati još više bogate od prodaje njegovih saosećajnih slika gladnih seljaka.

Protivite se banalnosti u umetnosti, ali nje sve više ima u javnom prostoru. Zašto, po vašem mišljenju?

Ovde ulazimo u polje široke politike i velikih društvenih promena. S jedne strane, ljudi koji odabiraju umetnost za javne prostore sve više dolaze iz sloja birokrata koji nemaju znanje o umetnosti, a s druge strane primaju savet od kritičara koje najviše interesuju dela koja mogu da se tumače i analiziraju do beskraja. Istovremeno, galerije imaju predrasudu da „šokantna“ umetnost donosi više slave i bolju prodaju, zaboravljajući da smo mi kao kultura odavno prevazišli tu fazu i da nas više ništa stvarno ne skandalizuje. Ljudi su umorni od neprestanog bombardovanja gnusobom kroz medije i umetnost.

Foto: Privatna arhiva - PEMULWUY, Aboriginal Freedom Fighter

Vaš srpski je bogat i nijansiran, kako ste ga takvim sačuvali? Da li, možda, čitate srpske (i ex-jugoslovenske) pisce?

 Momu Kapora i dalje čitam u ogromnim količinama.  Nikad nisam prestala da čitam i pišem na srpskom jer volim bogatstvo i snagu izraza u našem jeziku. Amerikancima je, recimo, pojam inata jos uvek potpuno neshvatljiv! 

Šta vas je, osim familije, spajalo sa Srbijom tokom tih više od tri decenije do danas?

Oh, prkos! Šalim se. Zapravo, srpski duh, koji je jak, osećajan i nepokorljiv, on me prožima i uvek ostaje deo mene, kao i jaka vera u pravo na ličnu slobodu i ravnopravnost. To mi je dragoceno nasleđe Jugoslavije i Srbije koje mi je dalo samopouzdanje da se otisnem u beli svet. 

Foto: Privatna arhiva - Ocean Wave, resin

Pružite nam jedno lepo sećanje iz tog Beograda, a vezano za kulturu i umetnost?

Oh, imam ih mnogo. Izuzetno sam ponosna na Beograd kao kulturni centar. Možda zato što smo se osećali kao provincija zapadne Evrope, toliko smo se trudili da držimo korak sa njom, da smo je često premašivali. Beograd je još ’60-tih godina prošlog veka uveo niz festivala koji su dovodili najsavremenije predstave i izložbe iz celog sveta. Sećam se koliko sam se oduševila kad sam na Bitefu prvi put videla češko „crno pozorište“ i avangardni balet koreografa Alwin Nikolaisa, a kad sam ih pomenula svojim vršnjacima u Americi, niko nije znao o čemu govorim.

Kad posmatrate rad svog supruga koji je deo kolektivnog čina, da li vam se čini da je individualnost likovnih umetnika, njihova prednost ili nedostatak?

Pre svega, prednost. Čak i u grupnom radu, svaki pojedinačan umetnik doprinosi originalnom, samostalnom idejom.

Opišite nuždu umetnika da stvara?

Umetnici su maštoviti i radoznali ljudi. Oni sagledavaju svet iz malo drugačijeg ugla i naravno žele da dele tu viziju i te ideje sa drugima. Zato stvaraju.

PROČITAJTE JOŠ: PIKASO - RASPOJASANOST GENIJA

Foto: Privatna arhiva - Guardian, bronze

 

 

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box