Ljudi
reklama
reklama
ljudi/14.11.2017.

U Jugoslaviji izdajnik, u SAD heroj

ljudi
  • Ljuba Ranković/Revija Kolubara
  • Privatna arhiva
  • Ljuba Ranković/Revija Kolubara
  • Ljuba Ranković/Revija Kolubara
  • Ljuba Ranković/Revija Kolubara
  • Ljuba Ranković/Revija Kolubara
  • Privatna arhiva
Autor fotografije:

Piše: Nataša Šutuljić

Inženjer Nikola Stanković 1935. godine osnovao je fabriku Vistad u Višegradu i bio je nesumnjivo jedna od  najznačajnijih  ličnosti u razvoju Valjeva u 20. veku. Iste godine otvorio je pogon u Kragujevcu, a u leto 1937. godine udaren je kamen temeljac istoimene fabrike u Valjevu na mestu sadašnje fabrike Krušik. Posle Drugog svetskog rata Stanković je bio proglašen za državnog neprijatelja.



Ostao je i bez dostojanstva i bez imovine. Porodica se borila sa nedaćama i siromaštvom, ali ipak je uspela da se izbori za svoje mesto u dalekim Sjedinjenim Američkim Državama. Među najvećim uspesima možda je upravo to da Lajla Hab, unuka slavnog inženjera sa ponosom govori o svojoj porodici i srpskom poreklu.  
 
-
Moja majka Ljiljana bila je najmlađe dete u porodici Stanković. Uspomene na dedu skoro da nemam, jer je preminuo kada sam imala samo šest godina. Ali, mogu da pričam o uspomenama vezanim za posledice gubitka doma i domovine i kako se sve to odrazilo na moju majku i tetku Zoricu. Ispričaću nekoliko činjenica, kako bi ljudi mogli da znaju šta se dešavalo porodici od dolaska u Sjedinjene Američke Države - počinje Lajla priču o svojoj porodici.

Dve sestre stigle su Ameriku bez novca i poznavanja jezika.

-
Moja majka i tetka pobegle su iz Beograda pre nego što je u njega došla ruska vojska 1944. godine. Bile su veoma mlade. Zorica je imala devetnaest, a Ljiljana sedamnaest godina. Njih dve završile su u švajcarskom izbegličkom kampu, a u Njujork su došle pet godina kasnije. Bile su bez novca i sa veoma skromnim poznavanjem engleskog jezika. Nekoliko meseci živele su kod daljeg rođaka, a zahvaljujući svojim veštinama u šivenju pronašle su takozvani “part time work” ili posao sa pola radnog vremena - objašnjava Lajla.

U dalekoj zemlji Stankovićeve su nastavile školovanje. Organizacije koje pronalaze škole za strane raseljene osobe pomogle su im da započnu studije na Univerzitetu u gradu Austin koji se nalazi u državi Teksas. Ni uregencija kralja Jugoslavije dekanu nije bila zanemarljiva.

“Po naredbi njegovog veličanstva kralja Jugoslavije, preporučila bih da obratite pažnju na tri studenta iz Jugoslavije za čije je obrazovanje njegovo veličanstvo posebno zainteresovano. Oni bi voleli da se upišu na studije i prijave za stipendiju. Gospodin Dušan Koprivnik mladić je sa dobrim ratnim zapisima, a gospođa Zorica Koprivnik Stanković i gospođica Ljiljana Stanković su kćerke svetski poznatog pronalazača i prijatelja njegovog veličanstva”, navedeno u preporuci koju potpisuje kraljeva sekretarica B.V. Popović.


Molba u kojoj Popovićeva dekana Univerziteta u Teksasu moli za pomoć isplatila se uspesima tih mladih ljudi.

- Preporuka u kojoj moj deda ima reputaciju svetski poznatog pronalazača i pismo na kraljevo ime bili su odlična referenca. Sačuvala sam novinski tekst i fotografiju na kojoj su prikazane dve sestre kako stižu u Austin. Moja tetka bila je brilijantna, diplomirala je na stranim jezicima sa velikom pohvalom i radila na Univerzitetu do kraja života, a moja majka udala se za mog oca, doktora Rašida Latifa, koji je postao hemičar-istraživač. I dok je živeo u Austinu, tata je počeo je da radi na tome da dovede mog dedu u zemlju - ističe Lajla.

Dolazak njenog dede u Ameriku realizovan je zahvaljujući državnom vrhu. I on je u obećanu zemlju stigao bez prebijene pare.

-
Konačno je dobio vizu 1951. godine uz pomoć tadašnjeg senatora Lindona Johnsona, koji će kasnije postati 36. Predsednik SAD. Isto kao i njegove kćerke i on je u Ameriku stigao bez novca. Tu počinje ponovo da radi kao inženjer i dizajnira opremu za proizvodnju za preduzeća u Nju Hevenu, Konektikatu. Planirao je da pokrene i svoju kompaniju. Nažalost, nekoliko godina kasnije on se razboleo i preminuo. Bilo je to 1958. u njegovoj 59. godini života - kaže njegova unuka.



U poslu je ređao uspehe, ali Stankoviću nikakva slava nije mogla da nadoknadi gubitak supruge i sina.

-
Nešto malo pre nego što je napustio Srbiju moj deda izgubio je suprugu i novorođenog sina. Verujem da je stres zbog takve situacije odigrao značajnu ulogu u njegovom preranom odlasku sa ovog sveta. Napuštanje Beograda posebno je bilo traumatično za moju majku, koja je bila nostalgična do svog poslednjeg dana. Uprkos tome što je imala novu porodicu i život u Americi, nikada nije prestala da čezne za svojom porodicom i životom u Jugoslaviji i uvek je sa ljubavlju govorila o lepoti i šarmu starog Beograda - priseća se Lajla.



Kada su čuli za Zakon o rehabilitaciji troje unučadi pokrenulo je postupak, kako bi skinuli sramotu sa dedinog imena. Sreći nije bilo kraja kada su dobili sudsku odluku o uspešnoj rehabilitaciji.

-
Obeležavanje dede kao narodnog neprijatelja sigurno je bilo bolno za porodicu, ali o tome se nikada nije raspravljalo. Tokom poslednjih nekoliko godina otkrila sam ono u šta sam sve vreme verovala. Bila sam šokirana zbog mnogih priča koje smo čuli i čitali o borbi mog dede protiv nemačke okupacije. On je režirao tajnu sabotažu u fabrikama Vistad, koje su konfiskovane od Nemaca, a tajno je prebacio i deo svog inventara municije u Grčkoj kada su bili napadnuti. Odbio je predlog moje bake Darinke Đurović da mu pošalje novac iz Jugoslavije, kako bi ga tamo čuvao. Rekao je - Apsolutno ne! Ako moja zemlja padne, ja ću pasti sa njom! Kasnije su saznali da je označen kao izdajnik i to mora da je bio strašan udarac. Sigurno je i sam znao da je to bilo politički motivisano. Uvek sam imala strogu moralnu obavezu da ispravim nepravdu učinjenu njemu i našoj porodici. Čim sam čula za zakon o rehabilitaciji istog momenta započela sam sudski proces da ispravim nepravdu. Bila sam presrećna kada sam pre nekoliko godina primila vest o uspešnoj odluci o rehabilitaciji - naglašava Lajla.



Presuda iz 1946. kojom je Stanković proglašen narodnim neprijateljem i po kojoj mu je oduzeta imovina proglašen je ništavnim. Konstatovano je da su “suđenja u odsustvu okrivljenog, bez šansi za samoodbranu, služile isključivo da se preuzme ogroman kapital”.

-
Ono što se dogodilo mom dedi i njegovim kćerkama tužna je priča na mnogo načina, ali završila bih je notom optimizma o moći ljudskog duha. Na dragocenim fotografijama koje je moja majka držala na svojoj komodi prikazani su moj deda dok hoda trotoarom u Nju Hevnu, Konektikatu, pod ruku sa svojim kćerkama i njihovim muževima. Dok ih gledate možete uočiti nadu i energiju porodice Stanković, spremnoj da se suoči sa svim izazovima i da počne iznova da živi u novoj i slobodnoj zemlji. Verujem da su oni dokazi snage i izdržljivosti srpske duše i veoma sam ponosna i na njih i na moje nasleđe - poručuje dama iz Amerike, presrećna što će priča o njenoj porodici biti dostupna srpskoj javnosti.

Rehabilitacija posle 65 godina

Osnivač i nekadašnji vlasnik valjevskog "Krušika" Nikola Stanković, osuđen 1946. godine na deset godina robije sa prinudnim radom zbog saradnje sa okupatorom, rehabilitovan je 2011. odlukom Višeg suda u Beogradu.

Tako je poništena presuda valjevskog Okružnog suda iz 1946. godine, kojom je inženjer Stanković (1898-1958.) "u odmetništvu" osuđen na deset godina robije sa prinudnim radom, gubitkom građanskih i političkih prava i konfiskovanjem celokupne imovine.

Presuda je doneta zbog navodne saradnje sa okupatorom i pomaganjem četnicima iako za te optužbe, kako je sada utvrđeno, nije ponuđen nijedan dokaz.

Viši sud u Beogradu je precizirao da je Nikola Stanković osuđen "iz političkih i ideoloških razloga, kao protivnik komunističkog režima i imućan građanin, sve radi razvlašćivanja i podržavljenja njegove imovine".

Zahtev za rehabilitaciju podneli su Stankovićevo troje unučadi, američki državljani, potomci njegovih kćerki Ljiljane i Zorice.


PROČITAJTE JOŠ: PASTIRSKA BAJKA O DOBRILI I PLETILJAMA


POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.