muzika/27.02.2026.

Crkveno pojanje: Savet Patrijarha Pavla

Gordana Tadić, manastir Rustovo, Crna Gora
Gordana Tadić, manastir Rustovo, Crna Gora

Autor fotografije:

Piše: Milojko Božović / Foto: Gordana Tadić

Služio sam na jednom bdeniju u beogradskoj Sabornoj crkvi. Pavle, tada vladika, zatekao se u oltaru, upitao me nešto vrlo interesantno:

„Oče, Miloše, šta smatrate najvećim komplimentom koji vam je neko dao u vezi sa vašim glasom“?

Znao sam da iza tog pitanja stoji neka namera, pa sam mu rekao, iskreno:

“Vaše preosveštenstvo, nešto što nije bilo rečeno kao kompliment, ali što sam ja doživeo kao kompliment, a to su reči jedne gospođe iz Švajcarske koja je rekla: Znate, vi kada pevate ja teško mogu Bogu da se molim, ali ja upravo tako zamišljam drugi dolazak Hristov, jednog gromoglasnog anđela poput vas koji će jednim gromkim glasom da ga najavi, tu nema više šta da se veruje ili ne veruje“.

Patrijarh se nasmejao i rekao:

„Da, u ovoj crkvi možete da pevate onako kako vi pevate, ali trudite se, molim vas, da uvek svoj glas saobrazite onom prostoru gde se i nalazite“.

To sam zaista primio ne kao opomenu, nego kao divan roditeljski savet.

...

Ovo je sećanje na Patrijarha Pavla koje je podelio umirovljeni sveštenik Miloš Vesin, a koje umnogome može da ilustruje značaj i ulogu pojanja u bogosluženjima pravoslavne crkve u Srba.

Naime, pojci i pojanje odnosno pevanje ne mogu biti u prvom planu, već je to, kako se naglašava u tekstovima i literaturi na tu tematiku - slavljenje Boga. Po episkopu Jovanu Puriću crkveno pojanje ima tri elementa: Reč, melodiju i ritam. On navodi i tri vrste poezije koje prepoznaje Stari zavet: pesme, psalme i himne.

Vernici koji nisu upućeni u pravoslavnu dogmatiku ili pak ne poznaju dovoljno dobro suštinu crkvenog pojanja odnosno ulogu pevnice, hora, čteca, sveštenika, ali svake nedelje odlaze na liturgije mogu biti zatečeni različitim napevima. Naime, ako ste prethodnih godina tokom velikog posta odlazili subotom uveče na Senjak u Manastir Vavedenje na bdenje i ponoćnu liturgiju, pa onda ujutru na liturgiju u Hram Svetog Save, Pokrovsku ili neku drugu beogradsku crkvu, mogli ste da steknete utisak da ne prisustvujete u potpunosti istim službama. U oba slučaja veličanstvenim i dubokoprožimajućim, ali različitim.

O čemu se radi? Hor „Mojsije Petrović“, na čelu sa Nikolom Popmihajlovim, koji poje na bdenjima u manastiru Vavedenje presvete Bogorodice gaji kako navode „autentičan, tradicionalni istočno-pravoslavni, srpski i vizantijski stil crkvene muzike“. Ovo pojanje je uneto na Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva. Karakteriše ga osmoglasnik gde se, prema rečima Popmihajlova, svakom glasu pripisuje određeno „nastrojenje duše“, odnosno stanje emocija: „Jedan glas je borben, drugi je molitven, treći je stradalnički"...

Na jednom mestu naš čuveni pojac Dragoslav Pavle Aksentijević ovako je opisao tih osam glasova:

"Prvi je jednostavan, ozbiljan, drugi je pokajnički, molitven, umilan. Treći je bodar, podsticajan, a četvrti ima u sebi osobine sva tri prethodna. Peti najviše podseća na lament, tužbalice. Šesti je najstrastveniji, sedmi jednostavan, ali težak. Konačno, osmi je kruna svih prethodnih".

Još detaljnije o tome piše protojerej Vladimir Vrućinić:

„Prvi glas odlikuju dostojanstvo, uzvišenost, ozbiljnost u jednostavnosti. Drugi glas je podesan za izražavanje pokajanja, toplih molitvi, nade i ljubavi. Treći glas odlikuje izražajnost, hrabrost, sigurnost, ali i borbenost. Četvrti glas na neki način čini sintezu etosa prva tri glasa i idealan je prelaz ka ostalim glasovima. Etos petog glasa je radosno tužan zato što, izražavajući tugu zbog stradanja i raspeća Hristovog, istovremeno izražava i radost zbog njegovog Vaskrsenja. Šestim glasom se najčešće izražavaju stradanje, patnja i bol, osećanje greha i pada ljudske prirode i kod slušalaca izaziva snažne emotivne reakcije. Etos sedmog glasa je isihastički i izražava dubok unutarnji mir. Izraz mu je blizu pobedničkog i radosnog. Većina melodija osmog glasa, a naročito one koje se poju u laganom tempu, imaju karakter dostojanstva, ozbiljnosti, blagodarenja i smirenosti iz koje izbija vedrina, odnosno iskazuju završetak hrišćanskog puta u smirenju i radosnoj zajednici sa Bogom“.

Nikola Popmihajlov smatra da ovde glas možda nije najbolje izabrana reč pri prevođenju sa starogrčkog termina ihos, što bi na srpskom bio eho, ili jeka, odjek.

„Pravoslavni teolozi doživljaj pojanja smatraju odjekom nebeske pesme. Onda su i tih naših osam glasova ihosa odjeci neba“, kaže on.

U vizantijskom pojanju imamo i ison, prateću melodijsku liniju koja omogućava i vernicima u crkvi da učestvuju u pevanju čak i ako ne znaju melodije ili tekstove nekih pesama. Popmihajlov citira reči Svetog Vasilija Velikog koji kaže: „Pojac poje, narod pripeva“. Narod pripeva tako što drži ison.

To pojanje se može čuti na službama u crkvama u Rumuniji, Grčkoj, na Kipru i kod nas u nekoliko i crkava i manastira poput bdenja i ponoćnih liturgija u Vavedenju u Beogradu.

U većini hramova Srpske pravoslavne crkve u upotrebi je takozvano karlovačko pojanje i tokom godine pretežno se služi Liturgija Svetog Jovana Zlatosutog koju je komponovao Stevan Stojanović Mokranjac.

„Karlovačko pojanje je ono kako je naš narod sačuvao i prenosio vizantijsko pojanje do današnjih dana. Glavna razlika je u stilu izvođenja. Stevan Stojanović Mokranjac je u svojim spisima ostavio najviše podataka o tome“, kaže Nikola Popmihajlov.

„A poznato je iz predgovora ’Osmoglasnika’ da je Mokranjac beležio srpsko pravoslavno crkveno pevanje od starih i najboljih pevača u periodu između 1890. i 1910. godine“, piše Kosta P. Manojlović u predgovoru Mokranjčevog „Opšteg pojanja“ koje je on priredio 1934. godine. Veliki kompozitor preminuo je u Skoplju 14. septembra 1914. na početku Velikog rata. Bilo mu je 59 godina.

Nikola Popmihajlov navodi razloge zbog kojih je karlovački napev preovladao.

„Mi govorimo o vremenu 19. veka kada se srpski narod borio za priznavanje nezavisnosti od osmanskog carstva. Srbi u to vreme nisu želeli nikakve uticaje koji dolaze sa istoka, nego su u svojoj legitimnoj težnji da uhvate korak sa Evropom prihvatali i tadašnje evropske muzičke standarde. Zbog toga nijedan od tih naših melografa nije bio obrazovan u vizantijskoj muzičkoj tradiciji koja ima svoju teoriju, različitu od evropske teorije muzike“, smatra Pomihajlov.

Pored Mokranjca značajnu ulogu u prikupljanju i beleženju srpskih narodnih crkvenih pesama u 19. veku imao je i Kornelije Stanković, poreklom iz srpske porodice iz Budima, koji je poživeo samo 34 godine.

Prikupio je i sastavio „Pravoslavno crkveno pojanje u srpskoga naroda“ u tri knjige i brojne druge crkvene pesme, a kako je sam naveo tom poslu se “već od osam godina sve jednako trudio da naše narodno crkveno pojanje u note napiše i od svakog mogućeg izopačenja i propasti sačuva“.

Zaključak bi bio da u pravoslavnoj crkvi bez obzira o kom se napevu radi pojanje treba da bude u slavu Boga a ne slavu pojca i pevača ma koliko njegov glas bio izuzetan.

Da se na kraju još jednom vratimo Patrijarhu Pavlu i njegovim savetima pojcima koje je izneo profesor doktor Predrag Đoković na predavanju "Partijarh Pavle i crkvena muzika“.

„Tražio je da se pojci čuvaju svake krajnisti, glasno ga je uznemiravalo, kao i tiho, jer nije mogao da razume. Nije voleo brzo, smatrao je da proizilazi iz gordosti, a presporo iz tromosti ili duhovne lenjosti. Onaj ko peva u crkvi, mora biti istinski hrišćanin, koji ne samo da razume ono što peva, nego poseduje i stvarnu pobožnost, smernost, duhovnu trezvenost i razboristost, uz to, da je svestan i visokog cilja kome teži, na svoju i duhovnu korist bližnjih“…

Prilog je deo projekta Srpska kultura u fokusu UNESKA, kojim Kulturni centar Kaleidoskop obeležava 850. godišnjicu od rođenja Svetog Save i na poziv UNESCO-a se priključuje globalnoj proslavi obeležavanja dvadesetogodišnjice Konvencije o kulturnoj raznolikosti.

Projekat je sufinansiran od strane Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.