Savremena umetnost: Radoznali, napred!

Kulturni centar Kaleidoskop i magazin Kaleidoskop media u 2021. godini predstavljaju projekat "Iz drugog ugla”. Reportaže, analize, istraživanja i video prilozi, koje ćemo emitovati tokom novembra i decembra, su deo projekta sa ciljem da se kroz originalan medijski pristup približe kolekcije savremene umetnosti mladim ljudima, a koji su stavljeni u ulogu kritičara. Preuzimanjem ove uloge, predstavnici mladih od 15 do 25 godina daju primer aktivnog učešća u kulturnim programima, sa ciljem detabuizacije kreativnog čina i postizanja dubljeg razumevanja modernog i savremenog stvaralaštva kroz neformalnu diskusiju.

Piše: Dragana Nikoletić / Foto: Luka Novaković

Pitanje - šta je to savremena umetnost - nije ni malo lako, kako se na prvu loptu čini. Oko definicije se ne slažu ni ovovremeni umetnici, često smatrajući da je dovoljno da stvaraš u sadašnjem trenutku, po kom kriterijumu bi savremena bila i da Vinčijeva Mona Liza, posmatrana u epohi renesanse. U cilju da se od takve mogućnosti ograde, neki stvaraoci insistiraju na upotrebi savremenih sredstava komunikacije, poput videa, instalacije ili kombinovanja žanrova, kada se, po njima, delo može nazvati savremenim.

Pojedini odrednicu povezuju sa otklonom od veličanja Boga, vladara (naručioca posla) ili nekog drevnog istorijskog događaja, kakvu slobodu je omogućila još Francuska revolucija. Od tad umetnici smeju da se izražavaju na načine izvan univerzalnih kanona, te teže da ispolje sopstvenu unutrašnjost, različitu od slučaja do slučaja. Koncept podražavanje prirode (mimezis) tako je zauvek napušten, a umetnost stiče autonomiju.

Još malo ulja na vatru polemike dodaju stručnjaci, pa jedni kažu da je savremeno delo svako nastalo nakon avangarde, jer baštini revolucionarne ideje po kojim umetnost ne mora da bude lepa, da je bitniji proces od rezultata, da je važno kritički reagovati na društvene pojave, a tako se odnositi i prema prethodno ustrojenim umetničkim vrednostima.

Muzej Zepter

Filozof i teoretičar umetnosti Artur Danto iznosi sledeće mišljenje: „Kao što je 'moderno' denotiralo stil, pa čak i period, a ne samo noviju umetnost, 'savremeno' je počelo da obeležava nešto više od puke umetnosti sadašnjeg trenutka“. Taj pojam se, po njemu, više odnosi na ono što se dešava u samom delu, nego na period nastajanja, o kojem i „nema reči u savremenoj priči o umetnosti“. 

Danas se manje radi o stilu u kom umetnik stvara, a više o stilu upotrebe stilova, da parafraziramo Danta. Jer, danas su svi stilovi u opticaju.

Istoričar umetnosti Teri Smit smatra da umetnost „da bi zaista bila savremena, a ne samo osveženje udobnog modernizma (koji joj prethodi, prim. nov.), ona danas mora da odgovori složenim uslovima savremenosti“. Da bar pokuša da protumači kakva je ljudska egzistencija u tekućem momentu ili kako bismo mogli u njemu da živimo, ali i kakvi su načini bivstvovanja izvan vremena. I, najzad – šta znači živeti u stanju savremenosti.

Oktobarski salon

Puko postavljanje tih pitanja ne znači da će nečija umetnost biti značajna, ali, ukoliko se ona ne postave, takvo je delo „ograničeno na anahronost“, što bi značilo da je - prevaziđeno. Iz ovoga sledi činjenica da veći deo umetnosti koja se danas stvara nije savremena.

Smit tome dodaje i da se savremena umetnost bavi „stvaranjem i prikazivanjem prostora svog delovanja, kao i povezanošću“  svih stvari pod kapom nebeskom. Dakle, „ona nije temporalno, već je vrednosno određena“, zaključuje Nela Tonković, kustoskinja i istoričarka umetnosti.

Ako ni istoričari i teoretičari umetnosti nisu u potpunosti složni oko značenja pojma u fokusu projekta Iz drugog ugla magazina Kaleidoskop media, šta očekivati od publike? Mladi u rasponu od 15 do 25 godina, obuhvaćeni našim projektom, nude široku lepezu odgovora, često na tragu naučne misli, tvrdeći da je to „novi način iskazivanja osećanja“ ili „nešto što podrazumeva korišćenje savremenih tehnologija“.

Prema ispitanicima ankete, savremena je „umetnost nastala posle Drugog svetskog rata, opisana svojim ponekad nekonvencionalnim tehnikama i perspektivama“. Za jednu srednjoškolku ona znači „vrstu umetnosti koja je njoj i njenoj gerenaciji bliža, pa je tako mogu bolje i lakše razumeti od možda neke druge grane umetnosti“. Za jednog anketiranog studenta najbitnija karakteristika je alternacija „main stream“ sceni, odnosno, valjda, zastarelim umetničkim principima što još uvek lakše dopiru do širokih masa posmatrača.

Oktobarski salon

S obzirom da mnogi od anketiranih retko posećuju muzeje i galerije, kako sami navode, možemo zaključiti da su njihovi stavovi o savremenoj umetnosti formirani intuitivno. Jer, s kim su uopšte mogli o tome da razgovaraju, ako profesori od silne administracije nemaju vremena da im se posvete ili ih vode u obilazak Oktobarskog salona u Beogradu ili Memorijala Nadežde Petrović u Čačku, dok im roditelji o tome i ne razmišljaju?

I, ako su i bili u prilici da se suoče sa savremenim delom, da li su se usudili da bilo kog pitaju nešto što ih zaista intrigira? Teško, jer ko bi u tom uzrastu, ali i inače, rizikovao da „ispadne glup u društvu“?

Upravo je ovo polazna tačka našeg projekta, dok je proces koncipiranja postupka ubrzo naišao na novi kamen spoticanja: savremena umetnost u srpskim institucijama, izuzev tokom pomenutih i još nekih manifestacija, veoma retko obitava. U našoj državi, muzeji s prefiksom „savremen“ postoje samo u Beogradu i Novom Sadu, dok i galerija s ovim predznakom ima tek nekolicina – u Smederevu, Nišu, Pančevu, Subotici, Zaječaru, Somboru. Neke od njih su delovi gradskih muzeja, pa često nisu studiozno posvećene ovom segmentu opštosti. Ili, ponekad, poture rog za sveću, pa izlože dela nastala aktuelno, ali po anahronom modelitetu.

Muzej Zepter

Neke od savremenih galerija prezentuju produkciju određene umetničke kolonije, kakva je Savremena galerija Zrenjanin, usmerena na prikazivanje radova sa rezidencije u Ečkoj, a Terra – godišnji uradak učesnika istoimenog simpozijuma terakote u Kikindi.

Zašto toga nema više, pitamo Nelu Tonković, a ona kaže da prisutnost savremene umetnosti u muzejima zavisi od procene njenog značaja kao „činioca identiteta koji opredmećuju“. „Dakle, ima ih u onim ustanovama koje modernost i savremenost shvataju kao sastavne delove priče što žele da je ispričaju – o životu zajednice, o njenim dostignućima, o sebi“, ona naglašava. Pa, ako muzej želi da govori samo o prošlosti, onda neće imati potrebu da sagledava savremenost.

Muzej Zepter

Na sreću, ipak, ekskluzivitet istraživanja i promocije dela savremene umetnosti nemaju samo muzeji specijalizovani za njeno čuvanje i izlaganje, već svaka ustanova koja kolekciju deli na zbirke, vezane za određene pravce. S obzirom na sve učitano u fenomen u našem fokusu, realna je zabrinutost da li će publika viđeno čitati sa razumevanjem. Baš tu pomaže način na koji joj institucija pristupa.

„Muzeji i galerije treba da gaje odnos sa publikom poklanjajući joj dovoljno pažnje, što na prvom mestu znači uvažavanje njenih potreba i pitanja, kada se ustanova doživljava kao dobro i negujuće mesto, i stvara želja da se ovde zadržite“, kaže Tonkovićeva. U tu svrhu, institucijama su na raspolaganju edukativni programi, sa sve razgovorima sa umetnicima, kustoskim vođenjima, radionicama.., Tonkovićeva dodaje.

Oktobarski salon

Naravno, sve se te metode daju inovirati, kako bi i publika mogla da vodi kroz postavku ili da bude aktivnije uključena u samu pripremu izložbe. Ideja ne manjka, tvrdi kustoskinja, a često ni truda da se opipa puls auditorijuma i ponude „bolji i delotvorniji načini učenja o umetnosti“.

Ipak, neretko se desi da posetilac muzeja ili galerije kući ode s utiskom da nešto nije shvatio, čemu je uzrok atavizam stare prakse nesklonosti nadležnih da objašnjavaju. Takav se pristup srećom napušta, kako tvrdi Tonkovićeva, pa i prepreke polako nestaju.

Istina, navika obilaženja izložbi još nije uvrežena kod većine, niti je razvijena takva potreba, pa posete muzejima ovde nisu među pet omiljenih načina provođenja slobodnog vremena, prema statistikama. Međutim, deo odgovornosti za ovakvo stanje snose i ostali činioci društva, ističe Tonkovićeva.

Ali svako treba i mora da krene od sebe u ispravljanju pogrešaka, dodaćemo, pa „svaki put kada posetilac izložbe ne postavi pitanje koje ga kopka, razotkriva se promašaj kustosa“ i ostalih u organizaciji, jer „nisu uspeli da stvore prostor slobode da mladi budu autentični“.

„Zbog toga ne mislim da mladi nisu hrabri ako ne pitaju, već samo da nisu dovoljno podstaknuti da budu zainteresovani, ushićeni i brzi u reakcijama, što je svojstvo dodira mladosti sa novim“, ističe Tonkovićeva. Da je toga više, došlo bi do konstruktivnih razgovora i stvaranja više (zajedničkog) znanja, ona naglašava.

Ponekad ćete čuti i da umetnost ne mora da se racionalno primi, već da je dovoljno da te „radi“ čulno, estetski. Tonkovićeva sa tim nije sasvim saglasna već tvrdi da „kao što i svaki čovek mora da se razume da bismo se s njim povezali, tako i svaka, pa i savremena umetnost, treba da se razume da bismo je prihvatili“. „Čak i kada je 'lepa', umetnost – baš kao i osoba – ima svoju priču koja nam znači daleko više nego što bi nam značila puka vizuelna dopadljivost“, ona ilustruje.

Oktobarski salon

Međutim, ukoliko ima „neosnovanog odbijanja upoznavanja“ ili „straha od novog kao barijere“, veza neće biti uspostavljena. Za prijemčivost savremene umetnosti nužna je jedino želja da se sazna, kao i pažnja i otvorenost da se postave pitanja i čuju odgovori.

Da mladi ne treba da sumnjaju u svoju moć percepcije, govori sledeća opservacija Tonkovićeve: kao kustoskinja mnogih izložbi, većinom drugačijih od onog što je ta generacija imala priliku da vidi, jer su u njima dominirale instalacije, site specific radovi, dakle, nešto sasvim različito od slike i skulpture, srela se sa upečatljivim reakcijama mlađanih posetilaca. I to na Instagramu, gde su komentatori „ponekad besprekorno, ponekad zabavno, ali uvek inteligentno kadrirali ono što su videli“. „Razmišljali su o postavci, pustili umetničko delo kroz svoj unutrašnji 'filter' i stvorili od toga doživljaj“, ona ne krije ushićenost.

Stoga predlaže inovativni način vođenja kroz izložbe, da mlade posetioce sprovode kroz izložbe, a zapravo – umetničke univerzume, vršnjaci ili studenti. Ili, praktično, „neko ko ima sličan način izražavanja zapitanosti, sličan doživljaj sveta i slične fascinacije“. „Stariji tu ne bi mogli da se pojave kao tutori koji koriguju mlade vodiče, već kao ravnopravni učesnici u otkrivanju jednog od čudesnih svetova“, kaže Nela Tonković.

Oktobarski salon

Po principu da su ideje i svačije i ničije, odnosno da ista može da se rodi na dva kraja Planete, nastao je i projekat Iz drugog ugla magazina Kaleidoskop media. U nekoliko nastavaka, vodiči čitalaca biće srednjoškolci i mlađi studenti, a metod vođenja – slobodno postavljena pitanja, za šta će biti inicirani ne samo umetničkim blagom Palate Federacije, Muzeja Terra i Muzeja Zepter, već i potrebom snimanja video priloga.

Njihov glas će biti prenet i posredstvom reportaža objavljenih na našem sajtu, pa će sve zajedno služiti alternativnoj edukaciji. Po meri svakog omladinca, ali i njegovih roditelja, u slučaju da ni oni nisu baš sve shvatili vezano za savremenu umetnost.

Oktobarski salon

Palatu Federacije smo izabrali jer je prvi primer „total dizajna“ u građevinarstvu na ovim prostorima, ali i zato što dela Petra Lubarde, Antuna Augustinčića, Frana Kršinića, Matije Vukovića i mnogih drugih čine uvod u „lekciju“ o savremenoj umetnosti. Jer, bez njihovog izraza u ekspresionizmu i apstrakciji, umetnost se ne bi osmelila na sledeći pionirski korak.

Muzej Terra u Kikindi primer je idealnog spoja ambijenta i postavke, nudeći pregled produkcije jednog od najpoznatijih simpozijuma terakote u svetu, i to u vojničkoj kasarni. Nekog će to podsetiti na glinenu vojsku cara Ćin Š’ huanga, otkrivenu u blizini kineskog grada Sjena, ali se ovde radi o nekoj drugoj vrsti arheologije. U pitanju su izrazi najboljih vajara sveta što služe na ponos današnjice.

Muzej Zepter je egzemplar privatnog odnosa prema kulturnoj baštini, u vreme kad državi nedostaje novca. Kolekcija je sazdana sa naglaskom na kontinuitetu umetničke misli, od Petra Lubarde, Stojana Ćelića, Đorđa Tabakovića, Marka Čelebonovića, pa sve do novih nada srpskog savremenog arta. Obilazak je ravan avanturi i od svakog pravi sladokusca rafiniranog ukusa.

Čvrsto verujemo da ćete nakon ovih priloga imati još pitanja. I da ćete njima biti osokoljeni da ih postavite bez uzdržavanja. 

Tekst je deo projekta “Iz drugog ugla” koji je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije -  Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Saradnici na projektu "Iz drugog ugla":

Gordana Tadić, glavna urednica, novinarka, snimateljka

Dragana Nikoletić, novinarka

Milica PIletić, montažerka

Sonja Kamenković, snimateljka, montažerka

Luka Novaković, fotografija

PROČITAJTE I:

ART MARKET ⇒ OTVOREN POZIV STVARAOCIMA!

Svi sadržaji na portalu magazina Kaleidoskop media su besplatni, a sajt se finansira isključivo donacijama čitalaca i prijatelja.

Podržite rad našeg magazina OVDE

Oktobarski salon