Autor teksta: dr Todor Mitrović
Kao kulturni fenomen koji je u značajnoj meri odredio prirodu onoga što danas podrazumevamo pod pojmom ikone, vizantijsko ikonoborstvo bi nas na posredan ali vrlo rečit način moglo podsetiti i na značaj samog portreta na ikoni. Naime, savremena istraživanja ikonoboračke rasprave pokazuju da su u njeno najdublje žarište bile postavljene upravo portretske ikone – ponajpre ikona Hrista, ali uz nju i sve ostale portretske predstave svetih.
Slikovitije rečeno: da se hrišćanska umetnost po prevashodstvu bavila narativnim (alegorijskim) scenskim prikazima, te se zadovoljila ulogom (prepričavanja) 'Biblije za nepismene', do ikonoborstva najverovatnije ne bi ni došlo. Portretske su pak ikone, tada kao i danas, posedovale specifičan potencijal da evociraju – makar to bilo i u najmanjoj mogućoj meri – stvarno prisustvo naslikanih ličnosti.
Tokom ikonoboračke krize je u ovom potencijalu prepoznata opasnost od uspostavljanja idolopokloničkog odnosa prema slikama, dok je ikonobraniteljska teologija ikone, koja je kroz krizu porođena, objasnila razloge zbog kojih je ta vrsta prisustva dragocena za hrišćansku pobožnost, obezbeđujući prostor da se potonje živopisačke prakse razviju u pravo i autentično 'bogoslovlje u bojama'.
Iz savremene medijske perspektive, najzad, te spram činjenice da ikone iznova pronalaze mesto u pobožnosti različitih hrišćanskih denominacija, danas se stiče utisak da način mističnog prisustva svetih ličnosti u portretskoj ikoni sa novim intenzitetom ulazi u žižu interesovanja hrišćanske kulture; ne samo zbog gore navedenih istorijskih, već i zbog nekih sasvim inovativnih, kontekstualno uslovljenih razloga.
U svetu koji je definitivno postao civilizacija slike, čak civilizacija pokretne slike – u kojoj se svakovrsna naracija neprekidno i neumoljivo odvija pred našim zamorenim očima i prezasićenim umovima – portretska ikona, staloženošću svojih formi i svedenom čistoćom svoga drevnog medijskog obrasca, poziva na svojevrsni prekid naracije i usporavanje (protoka) vremena/informacija, u kome bi naša čula, um i srce mogli da se usredsrede na onu autentičnu dubinu koju ljudska ličnost još uvek u sebi sadrži.
Jer portretska ikona predstavlja čoveka u onoj vrsti otvorenosti i ogoljenosti koja nas upravo na tu ličnosnu dubinu, i gotovo isključivo na nju, uporno i smireno vraća. Portreti svetitelja na ovoj vrsti slike ne rade ništa drugo osim što otvoreno i bez ustezanja gledaju u posmatrača, postavljajući pitanja koja – kako se čini – danas zvuče nepodnošljivije i dragocenije nego ikad: a šta ako svi ti ljudi sa čijim se telima svakodnevno srećemo (danas češće u medijskom nego u stvarnom prostoru) nisu samo senzacije, koje u jednom trenutku postoje da bi već u sledećem bile anestezirane i udobno pohranjene u memorijskom prostoru?
A šta ako se u pogledu ljudskih očiju može sasvim zaustaviti, pa čak i izokrenuti funkcija vremena? Šta ako se, dakle, u ovom pogledu krije nešto što je složenije i dinamičnije od celokupnog medijskog prostora, od svih njegovih zasenjujućih moći i memorijskih kapaciteta – nešto što je veće i beskonačnije od same kulture, pa čak i od kosmosa?
Upravo sluteći, ili znajući, da su odgovori na ova pitanja pozitivni, savremeni hrišćani se sve češće okreću ikonama, okrećući se tako ka onim iskustvima otvorenosti, slobode i beskonačnosti koja predstavljeni svetiteljski likovi postojanošću i staloženošću svoga prisustva na najsmeliji način projavljuju. Zbog toga se, u ishodištu, stiče utisak da tema portreta na ikoni danas postaje u najmanju ruku jednako aktuelnom, ako ne čak i aktuelnijom nego što je to bilo u prošlosti.
Autorski tekst dr Todora Mitrovića štampan je u katalogu izložbe Portret na ikoni 2024.
Dr um. Todor Mitrović je redovni profesor na Visokoj školi – Akademiji Srpske Pravoslavne Crkve za umetnosti i konservaciju, gde predaje Ikonopis i Savremene živopisačke prakse. Doktorirao je 2015. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, a svoju umetničku praksu razvija kroz dvanaest samostalnih i preko četrdeset grupnih izložbi u Srbiji i širom Evrope. Autor je tri monografska izdanja, uključujući studiju "Ikona i telo" (2022) i priručnik "Osnove živopisanja" preveden na bugarski i rumunski jezik, kao i preko dvadeset teorijskih radova objavljenih na šest evropskih jezika. Realizovao je značajne radove u javnom prostoru u Beogradu, Sankt-Peterburgu, Solunu i drugim gradovima.
PROČITAJTE I:
SVETLOST LOGOSA I UNESCO U BEOGRADU
Svi sadržaji na portalu magazina Kaleidoskop media su besplatni, a sajt se finansira isključivo donacijama čitalaca i prijatelja.
Podržite rad našeg magazina OVDE
Komentari