Reportaža
moja-kafica
moja-kafica
reportaža/6.06.2018.

FLORES:Komodo zmajevi i ritualno bičevanje

reportaža
  • Jelena Ranković
  • Jelena Ranković
  • Jelena Ranković
  • Jelena Ranković
  • Jelena Ranković
  • Jelena Ranković
  • Jelena Ranković
  • Jelena Ranković
  • Jelena Ranković
  • Jelena Ranković
  • Jelena Ranković
  • Jelena Ranković
  • Jelena Ranković
  • Jelena Ranković
  • Jelena Ranković
  • Jelena Ranković
  • Jelena Ranković
  • Jelena Ranković
  • Jelena Ranković
  • Jelena Ranković
  • Jelena Ranković
  • Jelena Ranković
  • Jelena Ranković
  • Jelena Ranković
  • Jelena Ranković
  • Jelena Ranković
  • Jelena Ranković
  • Jelena Ranković
  • Jelena Ranković
Autor fotografije:

Tekst i fotografije: Jelena Ranković

Ako si rođeni putnik avanturista onda je Flores prava bajka za koju ti nisu potrebni filteri na instagramu, fotošop, bombastični naslovi i izmišljene avanture kojima ćeš zadiviti ljude. Jer je na ostrvu koje reklamiraju sloganom - Istražite neobično, sasvim normalno da prvu jutarnju kafu popiješ na vrhu vulkana, da izbliza gledaš tradicionalnu borbu bičevima i odeš u goste strašnim komodo zmajevima.

Flores je jedno od skoro 18.000 ostrva u Indoneziji. Nalazi se u jugoistočnom delu u pokrajini East Nusa Tenggara. Pored njega su popularne destinacije Bali i Lombok, ali ga još uvek nije zahvatio talas masovnog turizma. Bio je portugalska kolonija, od kojih su nasledili katoličanstvo, melodična imena kao i samo ime ostrva koje u prevodu znači cveće. Leži na vatrenom prstenu, oblasti u Pacifiku koja je dom za više od tri četvrtine aktivnih ili neaktivnih vulkana na svetu. Na samom Floresu koji je dužine oko 450 km i ima oblik zmije, postoji 14 vulkana koji su sjajna scenografija za prave avanture.

Flores je ostrvo različitih kultura, koju čini pet etničkih grupa i dvanaest podgrupa. Ovde su otkriveni i ostaci praistorijskog čoveka visokog jedan metar (homo floresiensis) u pećini Liang Bua koje popularno nazivaju hobitima. Na ostrvu možete uživati u vodama kristalno bistrih jezera i vodopada, u spektakularnim lokacijama za ronjenje, misterioznim pećinama, tradicionalnim selima i zanimljivim običajima lokalnog stanovništva. Bilo da idete sami ili sa vodičem, turu treba organozovati tako da u svakom mestu provedete po nekoiliko dana kako bi videli i sakupili pravu kolekciju neobičnih doživljaja u ovom čudesnom kutku sveta.

MAUMERE - Skrivene plaže i čuda prirode

Do ostrva se može doći avionom ili brodom. I mi iz Denpasara na Baliju iz drugog pokušaja polećemo za Maumere. Ovde nije ništa neobično da avioni kasne ili da let bude otkazan. Indonezija ima svoj ritam, tempo i sat. Tome se još samo čude turisti iz uređenih zemalja. Maumere je glavni grad Sika distrikta gde se nalazi jedan od tri aerodroma, kao i najveća luka gde pristaju brodovi iz cele zemlje. Okružen je prirodnim čudima i znamenitostima, zabačenim selima i plažama pa je odlična početna stanica za dalje putešestvije. Motorom obilazimo okolinu i dolazimo do Koka plaže, po mnogim najlepše na ostrvu. Čisto more, beli pesak, hladno pivo, kokosi, tek ulovljena riba na tanjiru i bez gužve. Savršenstvo! Priroda je podelila plažu na dva dela. Jedna je sa talasima dobra za surfovanje, druga je za kupanje i lenčarenje na toplom pesku. Pravo blago, kojem želim od srca da tako i ostane. Skriveno i prelepo.

MONI - Jezera gde odlaze duše mrtvih

Odlazimo dalje u mesto Moni koje osim nekoliko restorana ne nudi ništa spektakularno, i svi smo tu samo zbog čuda prirode vulkana Kelimutu i njegova tri jezera. Popularnost ove destinacije u Aziji je ogromna i turistički forumi je svrstavaju u Top 20 svetskih atrakcija. Kelimutu jezera su u trci za ulazak u 7 čuda prirode i upravo će na taj način, prema prognozama, privući pažnju globalnog turističkog tržišta. Vulkan Kelimutu nalazi se u sklopu istoimenog nacionalnog parka, na nadmorskoj visini od 1.639 metara, a poslednji put eruptirao je 1968. godine. Danas je miran i dopušta geolozima, fotografima i turistima da ga svakodnevno posećuju, proučavaju i dive se njegovoj lepoti. Kelimutu potiče od reči “keli” što znači planina i “mutu” što znači zajedno.

Za stanovnike Floresa ovo je sveta planina, mesto predaka, jer veruju da duše mrtvih odlaze u jedno od tri jezera u zavisnosti od toga kako su se ponašali u toku života. Prema tome, jezera se zovu Tiwi Ata Mbupu (Jezero starih ljudi) i ono se nalazi 1,5 km zapadno od druga dva. Karakteristično je po najvišoj temperaturi vode kao i po beloj peni usled pojačanih termalnih aktivnosti. Druga dva jezera su jedno pored drugog i zovu se Tiwu Nua Muri Kooh Tai (Jezero mladića i devojaka gde odlaze duše onih koji su mladi umrli) i Tiwu Ati Polo (Jezero zlih duhova ili začarano jezero koje nastanjuju zle duše). Iako su deo istog grebana i nalaze se na istoj planini od istog vulkana s istim sastavom tla, jezera često menjaju boje od crvene, braon, crne, tirkizne, zelene i plave nezavisno jedan od drugog. Varijacije boja je nemoguće predvideti. Nauka kaže da nema ničeg mističnog u ovim jezerima. Ona menjaju boju zbog hemijskih reakcija i minerala sadržanih u jezeru.

Kada smo stigli bio je još uvek mrak. Staza do vrha je dobro obeležena, čak postoji i izbetoniran deo. Uspon nije previše zahtevan. Čekanje izlaska sunca na vrhu vulkana je jedno od onih osećaja zbog kojih zaboraviš umor, to što ti je hladno, neudobne krevete i hranu koja ti nije uvek po volji, i kažeš glasno vredelo je. I srce ti je puno jer za te momente se živi i putuje. Posle slikanja isključiš aparat ili telefon i samo duboko dišeš i upijaš magiju prirode. Grupa biciklista koje smo sreli je pevala himnu Indonezije što je još doprinelo lepoti trenutka. A i popila sam jednu od boljih kafa na celom putovanju, najsličniju našoj domaćoj, gorku i jaku, po kojoj je Flores poznat.

BADŽAVA - Tradicionalna sela

Iz ovog mesta krenuli smo ka mestu Badžava (Bajawa) u čijoj okolini se nalaze sela Bena, Tololela, Luba, Nage, Gurusina i Belaraghi. U nekima je moguće prespavati, prisustvovati ceremonijama, a neke samo, plaćanjem ulaznice, obići i na kratko zaviriti u živote ljudi koji su u 21. veku još uvek duboko u svojoj tradiciji i drevnoj kulturi. BENA je najpoznatije i najposećenije selo u Ngada okrugu i najbolji je primer ove kulture. Na prostoru dugačkom 375 metara i širokom 80 metara nalaze se dva reda drvenih visokih kuća sa krovovima od slame koje nazivaju Nua. Kuće su nalik brodovima i ljudi veruju da njima dobri duhovi putuju i stižu u njihove domove.

Ranije je ovde živelo 9 klanova, a kako su počeli da se žene između sebe te podele više nema. Sada u 45 kuća živi 120 porodica, odnosno oko 300 ljudi. Interesantno  je da u selu vlada matrijarhat, i da ako se muškarac oženi sa ženom iz drugog plemena on odlazi da živi kod nje. U centru sela su dve svetinje Ngadhu i Bhaga, po jedan za svaki klan. Ngadhu je otelotvorenje muškog pretka klana. Simbolizuje snagu i potenciju. Bhaga, ženski simbol koji podseća na minijaturu kuće. Ona predstavlja utočište, sigurnost i žensko telo.

U kućama smo zatekli uglavnom starije žene koje su prodavale svoja tkanja, pletene korpe i ukrase od kokosa. Ogromni zvučnici, posteri fudbalskog tima, žene sa crvenim ustima od opojnog lišća blagog sedativa koje žvaću umesto cigareta (betel nut), ali i prostorija u kojoj živi kućni duh u koju nije moguće ući, pokazuju mešavinu sadašnjeg i prošlog vremena. Svaka kuća je mala prodavnica za turiste ispred čijih kamera se po neka dama i nasmejala.


Posle posete selima sa sličnom arhitekturom Tololela i Gurusina otišli smo na kupanje na tople izvore Malanage za koje se veruje da imaju lekovita svojstva. Ono što je zanimljivo i čini ove izvore jedinstvenim je to što sa jedne strane teče vruća voda, a sa druge je hladan izvor, pa se tako kupaš u mlakoj vodi u prirodnom bazenu.

CACI - Ritualna borba bičevima

Odlazimo dalje ka mestu Waelenga na plažu Mbalata koja je sa samo četiri bugalova, dugačkom peščanom plažom, vulkanom u pozadini i nama kao jedinim gostima bila prava oaza za odmor i predah. Domaćin Francisko nam je predložio da idemo da gledamo tradiocionalnu borbu bičevima koju su izvodili u čast proslave dana nezavisnosti Indonezije. I to mi je bio najbolji doživljaj jer nije bilo nešto što je uvežbano za turiste. Oni su se veselili, pili i pevali za svoju dušu, ne obraćajući posebnu pažnju na nas. U pitanju je ritualna borba bičem pod nazivom caci, što je glavni element Manggarai kulturnog identiteta.

U prošlosti se na taj način slavila pobeda, a danas se organizuje za dobrodošlicu važnim gostima, za venčanje, posle uspešne žetve, proslavu dana države… Sastoji se od reči ca što znači jedan i ci sto znači test. Caci znači test između dva rivala kako bi dokazalo ko je među njima bolji. Caci igraju muškarci i uvek su dva protivnika u igri, s tim što je jedan obično iz drugog sela. Gledaoci veoma glasno podržavaju i navijaju za svoje favorite. U ovom borbenom plesu postoji nekoliko pravila koja se moraju poštovati.

Napadaču je dozvoljeno da udari protivnika u glavu i po celom telu. Iako je sve zamišljeno kao igra, i svaki rezultat se prihvata bez želje za osvetom, zbog ogromne količine alkohola sopi kojim se podiže raspoloženje i povećava hrabrost, postoje sudije koje sve drže pod kontrolom. Veruje se da je krv koja je prolivena ranama izazvanih bičevima dar precima, koji će za uzvrat, osigurati plodnost zemljišta i blagostanje. 

RINKA - Opasni komodo zmajevi

Brodom odlazimo na obližnje ostrvo Rinka (Rinca) koje nastanjuju komodo zmajevi koje nazivaju pametnim mašinama za ubijanje. Komodo zmaj je ugrožena vrsta koju je moguće pronaći samo na ostrvima Komodo i Rinka u Nacionalnom parku. Nedavno su stručnjaci dokazali da nisu bakterije u pljuvački to što ugriz reptila čini smrtonosnim, već žlezde u kojima zmajevi proizvode pet različitih otrova. Poput gigantskog guštera, ova stvorenja lako dostignu dužinu do tri metra i težinu od oko 90 kilograma, umeju da plivaju i mogu da se kreću brzinom do 20 kilometara na sat.

Komodo zmajevi nisu aktivni lovci i za svoje žrtve najčešće biraju slabe i povređene životinje. Interesantna je činjenica da ovaj predator prati žrtvu i do par dana nakon ujeda pre nego što postane njegov plen. Kako Nacionalna geografija tvrdi ovi kopneni krokodili kako ih još nazivaju u poslednjih 40 godina, ubili su četvoro ljudi. Ove životinje radije jedu tela preminulih ljudi, zbog čega stanovnici ostrva na kojima oni žive stavljaju kamenje na grobove svojih bližnjih ne bi li zaštiti njihove ostatke. Uz ozbiljna upozorenja i pratnju rendžera naoružanim samo drvenim štapom prošetali smo ostrvom i videli brojne velike i male zmajeve. Na sreću site i nezainteresovane za radoznale turiste.

Tekst & fotografije: Jelena Ranković
www.desiderata.co
Instagram: @desiderata_traveller

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box