Film
moja-kafica
moja-kafica
film/21.05.2018.

PRVI FILM O KINESKOJ POP KULTURI U SRBIJI

film
  • Aleksandrija Ajduković
  • Lična arhiva
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
Autor fotografije:

Razgovarala: Gordana Tadić

Međunarodni festival dokumentarnog filma "Beldoks" doneo je obilje izuzetnih dokumentarnih ostvarenja, a u okviru Srpskog takmičarskog programa prikazan je film "Doći će žuti ljudi sa istoka i piće vodu sa Morave". Film neobičnog naziva, koji prati život Kineza u Srbiji je autorski projekat troje ljudi: Aleksandrije Ajduković, snimateljke filma, Nebojše Miljković, koji je film producirao i Tanje Brzaković, rediteljke.

Razgovaram sa Aleksandrijom Ajduković, fotografkinjom i snimateljkom. Aleksandrija je diplomirani fotograf, dugi niz godina se bavi fotografijom kroz istraživanje vizuelne antropologije svakodnevice.

Njeni radovi su male studije o mentalitetu jer na poseban način beleži fenomene modernog života i njegove odraze na modu i pop-kulturu u (ne)urbanim sredinama.

Veliki je zaljubljenik u dokumentaristiku, eksperimentalistiku i analogne procese. 

Kakav je osećaj izaći iz medija fotografije u film, odnosno kameru?

To je tema koja me zokuplja već duži period, a posebno je zanimljivo i zato što sam u istom tematskom okviru radila prvo fotografije a posle i pokretne slike. Kod pokretnih slika je važno trajanje a to sam naučila upravo tokom snimanja dokumentarnih filmova od rediteljke Tanje Brzaković. Često bi moja odluka na snimanju bila da nešto prekratim, snimim samo fotografski, ali bi onda ona kao iskusna rediteljka i pedagog u oblasti filma, rekla: „Stani čekaj, pusti da traje!“ i tu se otkrije potpuno jedan novi svet. To je naročito vidljivo u sceni u kineskoj prodavnici u Vršcu kada priča mladi bračni par Kineza i  fotografski ne deluje preterano zanimljivo, a nije naročito ni filmično, ali kada se pusti da traje, ulazimo u potpuno novi svet koji smo dodatno otkrili u prevodu. Druga stvar koja je zanimljiva kod pokretnih slika je upravo pokret kamere koji dodatno dramatizuje ili pojačava utisak određene scene. Kod fotografije je zanimljivo to što u jednom kadru treba da se kompresuje iskustvo koje često zahteva širu elaboraciju. Pojednostavljeno gledano moglo bi se reći da je fotografija ekvivalentna poeziji, a film prozi, mada često nije tako.

Tvoja ideja da se na bliži način upoznaš sa kineskom zajednicom kod nas je rezultovala saradnjom sa kolegama i ovim filmom koji će nam približiti njihov život i svakodnevnicu u Srbiji. Šta te podstaklo na to i da li je krajnji rezultat ekvivalent početnoj ideji?

Ideja je potekla od moje reportaže koju sam radila za Vice Srbija sa naslovom  I Kineskinje u Srbiji se zabavljaju. Ideja je bila da snimimo film o Kineskinjama koje rekreativno plešu u jednoj garaži/servisu na Ledinama posle radnog vremena. Jedno vreme su plesale u kineskom tržnom centru u Bloku 70, a posle su se prebacile na Ledine jer im je tako zgodnije zbog povratka kući. Žene su pristale i počeli smo sa snimanjem, posle se plesna grupa rasformirala, deo žena se vratio u Kinu, a predvodnica i plesna instruktorka Li je odustala iz porodičnih razloga. U film su ipak ušle neke scene sa plesom.

Sa kakvim problemima ste se susretali tokom snimanja (sa ljudima koji su kulturološki, sociološki potpuno različiti od nas)? Gde su vam se vrata otvarala, gde zatvarala?

Jeste, razlikujemo se. Njihova zajednica je mala i prilično zatvorena, a s druge strane stepen integrisanosti u većinsku populaciju je jako nizak i nama su oni praktično nevidljivi i zato je ovaj film dragocen kao svedočanstvo o postojanju jedne manjinske zajednice koja je jedno vreme živela i radila po svojim pravilima u Srbiji. Desilo se da smo iz nerazjašnjenih razloga bili izbačeni iz jednog karaoke bara na Ledinama iako smo imali dogovoren termin za snimanje. Prvo smo jako dugo čekali da počnemo sa snimanjem, da bismo na kraju saznali da nismo ni poželjni. Sa druge strane, bili smo pozvani u dom poljoprivrednika na večeru gde smo bili ugošćeni kao da smo rođaci na slavi, a njihov sin nam je otkrio tajne recepte.

Šta si ti lično dobila ovim projektom?

Dokumentarni film je za mene vrlo bitan način izražavanja i komuniciranja. Volela bih, ako bude prilike i mogućnosti u budućnosti da se više bavim dokumentarnim filmom. Ovim filmom sam dobila još jednu lekciju iz dokumentaristike i strpljenja.

Na kojim lokacijama je sniman film?

Snimali smo na nekoliko lokacija: u Vršcu, Novom Pazaru, Pančevu, banji Jokin grab kod Bogatića, mestu Ram i u Beogradu,u Bloku 70 i na Ledinama. U većini mesta snimali smo radne procese, dok smo u Jokinom grabu snimali kako Kinezi provode utorak kojim ne rade i to je njihova nedelja zapravo. Odlazili smo nekoliko utoraka u Jokin grab gde smo snimali Čenga kako se kupa sa svojim sunarodnicima, razgovara sa domicilnim stanovništvom, kuva jaja u termalnom izvoru i posle ih u bademantilu i patikama nosi u čuvarki i sa ostalima konzumira u nadrealnom ambijentu poludivlje banje u Mačvi.

Koji ti je omiljeni lik iz filma?

Omiljeni lik mi je upravo Čeng, a verujem i mnogima. On je najintegrisaniji Kinez kojeg poznajem. Jede isključivo viljuškom, obožava pljeskavice, govori  čistim subotičkim dijalektom jer je tamo živeo tokom školovanja. Na snimanju je bio zahtevan jer je dobro razumeo da je poseban i vredan pa je malo izigravao zvezdu što je zadavalo muke producentu, ali je bilo jako simpatično i zabavno.

Da li ste naučili kineski jezik?

Kineski nismo naučili, ali to je na mojoj listi željenih stvari. Postoji besplatan kurs koji organizuje Društvo kinesko-srpskog prijateljstva u  Domu kulture Studentski grad pa ću možda u jednom životnom trenutku i to da uradim.

PROČITAJTE I:
EKSKLUZIVNI INTERVJU -HARI BENSON: NISAM BIO ROKENROL FOTOGRAF

 

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box