Teatar
reklama
reklama
teatar/7.04.2017.

Ljubav na smrt pod giljotinom

teatar
  • Promo
  • Promo
  • Promo
  • Promo
Autor fotografije:
Piše: Zoran Andrić

U svojoj dugoj istoriji Bavarska državna opera - osnovana davne 1657. godine nije imala na svome repertoaru delo Umerta Đordana ”Andrea Chénier – Dramma di ambiente storico” do premijere u martu ove godine.
Ekskluzivno za čitaoce Kaleidoskopa iz Bavarske prestonice prikaz opere ”Andrea Šenije” Umberta Đordana 
donosi Zoran Andrić.

Praizvođenje ove opere je bilo u Teatro alla Scala u Milanu u martu 1896. Kompozitor Umberto Đordano (1867-1948) pripada sa Pjetro Maskanjijem, Ruđerom Leonkavalom i Đakomo Pučinijem takozvane ”Giovane scuola italiana“ odnosno onoj generaciji kompozitora Italije koja je posle Đuzepa Verdija na prelazu 19. u 20. vek stupila na internacionalnu muzičku scenu. Libreto ove ”drame u istorijskom ambijentu” je napisao Luiđi Ilika (Luigi Illica). Uzor za naslov ove opere je bio 1762. godine u Konstantinopolju, gde je rođeni francuski pesnik André Chénier koji je kao pripadnik jedne umerene stranke i kritičar Robispijera bio pogubljen na giljotini. Režiser premijere u Minhenu je Filip Štelcl koji je poznati filmski reditelj. Star-tenor Jonas Kaufman je pevao naslovnu ulogu mladog pesnika, a ulogu njegove voljene Magdalene je pevala Anja Herteros, dok je ulogu Šenijeovog antagoniste, Žerara pevao je Italijan Luca Salsi. André Chénier se u italijanskoj verziji libreta zove Andrea za koju se minhenska produkcija ovog dela odlučila.

Libreto: radnja opere

U osvit Francuske revolucije, u dvorcu grofice Koanji užurbano se priprema bal. Grofičin sluga Žerar kritikuje aroganciju aristokrata, iako je i sam strasno zaljubljen u jednu plemkinju - grofičinu ćerku Madalenu. Među zvanice stiže vest da je kralj uputio poziv za sazivanje skupštine staleža, a da u Parizu tinjaju nemiri. U toj atmosferi, mladi pesnik Andre Šenije, javno iskazuje svoje simpatije prema potčinjenima. Među okupljene, Žerar dovodi grupu prosjaka koji su se obreli u blizini dvorca. Grofica odbija da im udeli milostinju, a sluga iz revolta skida svoju livreju i odlazi sa gladnim ljudima.
Tri godine kasnije, tokom vladavine Terora uloge se menjaju. Žerar, kao Robespjerov bliski saradnik, postaje moćan čovek. Šenije je pod sumnjom da sarađuje sa protivnicima revolucionarnog režima, dok Madalena živi u strahu da će njeno aristokratsko poreklo biti otkriveno. Ona će uspeti da uspostavi kontakt sa Šenijeom i da mu iskaže osećanja koja je on ranije u njoj probudio. I Šenije shvata da je voli, te se ljubavnici zaklinju na večnu vernost. Žerar saznaje za njihovu vezu, te žudeći za Madalenom, optužuje Šenijea, koji biva osuđen na smrt.



Ipak, kajući se zbog svog postupka, pomaže Madaleni da uđe u zatvor gde je zatočen Šenije. Ljubavnici ipak uspevaju da zajedno stupe na gubilište. Magdalena veli: ”U času naše smrti počinje večni život. Kroz našu smrt trijumfuje ljubav”. U završnom duetu trijumfuje usklik ”viva la morte”, koja će docnije postati parola španskih fašista. Ovo podseća na mladog Vertera i potrebe da se intenzivnije živi i umire. U tome paroksizmu osećanja ima i revolucionarne gestike. Možda u tome valja videti ključ razumevanja tih figura. Magdalenina sudbonosna odluka da uzdignute glave krene na giljotinu sa Šenijeom, vraća dostojantsvo ovim inače bledim figurama.

Režiser Štelcl je inače poznat po svojim cinemascope-operskim inscenacijama. Ovoga puta se on odlučio za ono što se na nemačkom zove ”Guckkasten” (kovčeg u koji se gviri) odnosno scenografiju ”kuće za lutke” u kojoj u više soba radnja teče istovremeno. Režiser je ljubitelj takvog paralelnog zbivanja, te se za vreme velikih arija i dueta u tim ”kamerama” se zbivalo mnogo što-šta što je odvlačilo pažnju publike od same muzike. Za scenografiju je bila zadužena Hajke Folmer, a za ukusne i opulentne rokoko kostime koji su naglašavali revijalni karakter zbivanja, Anke Vinkler.

Francuska revolucija proždire svoju decu. Opera Umberta Đordana „Andrea Chénier“ opisuje život idealističkog pesnika, koji se najpre zauizma za slobodu, da bi se ubrzo usprotivio vođama revolucije, da bi za strahovlade Robespijera bio giljotiniran. Dok su kod Verdija stare forme rečitativa i arije još prepoznatljivi, dotle one u generaciji Đordana prelaze jedna u drugu. Formalni ritam je realističniji. Muzika je psihološki fiksirana na same figure, te je emocionalni efekat kod publike drugačiji.
Radnja ove opere unekoliko dočarava rođenje demokratije i dramu društvenih metamorfoza: Plemstvo je bilo brutalno zlostavljano i decimirano, manastiri i zamkovi bili spaljivani i kroz opštu radikalizaciju stanovništva moglo se pratiti rašireno opšte divljanje i gubitak humanosti. Liberalne snage su se našle pod oštrim sečivom giljotine i paranoidne diktature denunciranja. Pučina preuzima vlast, ”vlada ulice” postaje načelo političke realnosti.



U ovoj operi je to osvetljeno iz različitih uglova, a akteri izgledaju gotovo izgubljenim u vrtlogu dinamike zbivanja. Socijalni kontrasti su i ovde, shodno već oveštalim klišeima, efektivno inscenirani. Postoji jedan svet socijalno privilegovanih ”gore” i jedan socijalno zapostavljenih, poniženih u uvređenih ”dole”, hegelovska dihotomija između ”gospodara” i ”sluge”, koja u Štelcovljevoj režiji podseća na englesku seriju Downton Abbey u kojoj se radnja paralelno odvija na dva hijerarhijska nivoa. Tu je filmski režiser pribegao estetici filmskog realizma i postojanog ”zooming(a)”. Tako je radnja prenesena na četiri mesta, na koje je libreto omeđen. Gledalac tom tehnikom dobija uvid u odvojene, ali jednih pokraj drugih mesta zbivanja. Simultanost mesta zbivanja, a time i scenična paralelnost omogućile su pripovedni tok opere. Ova opera je inače stilistički paradni primer takozvanog ”verizma” koji se savim retko nalazi na repertoaru internacionalnih operskih kuća.

Jonas Kaufman je u ulozi Šenijea plenio svojim herijskim portamento-patosom i raskošnim i toplim tenoralnim bojama, a Anja Harteros u ulozi Magdalene je pokazala fascinirajući vokalni dijapazon i suverenu glumačku transformaciju. Orkestrom Državne opere u Minhenu je dirigovao Omer Meir Wellber iz Izraela sa velikim senzibilitetom za Đordanov verizam. Događaj premijerne večeri je bio Luca Salsi kao Žerar: muški, snažan, otmen  italijanski herojski bariton, koji se retko čuje na današnjim binama.U jednu reč: uspela inscenacija Đordanove verističke opere koja se prvi put našla na repertoaru jedne od najuglednijih operskih kuća na svetu.

Pročitajte još:

Beograd ima duh žive i dinamične kulture


O autoru:

Zoran Andrić diplomirao je u Beogradu na Filološkom fakultetu, na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti (1978) i filosofiju u Friburgu u Švajcarskoj (1982).

Bio je naučni pomoćnik u Bavarskoj akademiji nauka, i dugogodišnji upravnik Istorijskog arhiva Minhenskog reosiguranja.

Povremeno objavljuje i u nemačkoj periodici - Süddeutsceh Zeitung, Die Welt, Frankfurter Rundschau, i švajcarskom Neue Zürcher Zeitung.



POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box