Muzika
moja-kafica
moja-kafica
muzika/3.03.2017.

Beograd ima duh žive i dinamične kulture

muzika
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
Autor fotografije:
Piše: Aleksandra Jovanović

Bruno Kanino je jedan od najznačajnijih živih italijanskih pijanista, sa karijerom koja traje već šezdeset godina i ne posustaje. Odlikuju ga ljubav prema kamernoj muzici i to što, za razliku od mnogih kolega, ne beži od savremenog zvuka. Najviše voli da svira sa violinistima, i sa nemačkom violinistkinjom Katarinom Ude nastupiće 4. i 5. marta u Zadužbini Ilije M. Kolarca.

Sa Brunom Kaninom, velikim pijanistom, neiscrpne pozitivne energije razgovarali smo na Kolarcu, i u ekskluzivnom intervjuu za portal Kaleidoskop media on govori o interakciji umetnika i publike u raznim zemljama sveta, o tome kako i u Italiji mediji više forsiraju skandale nego umetnost, o Beogradu koji posećuje gotovo pet decenija...



Da li ste i ranije bili u Beogradu? Kakvi su Vam utisci o gradu?

Ovo mi je četvrti put da sam ovde, prvi put sam došao pre gotovo pedeset godina, sa svojim studentima sa Milanskog konzervatorijuma. Došli smo, čini mi se, vozom... Kasnije sam dolazio sa Antoniom Balistom, svirali smo modernu muziku, Favreov Radio i Bulezove Strukture I i II. Poslednji put sam u Beogradu bio 2002. godine. Tada sam svirao Šubertovu Pastrmku

Danas, posle petnaest godina, vidim mnogo novih zgrada, ali i jedan duh koga se sećam, duh žive i dinamične kulture. 

Nastupali ste po čitavom svetu. Da li postoje neke razlike u načinima na koje različiti narodi reaguju na muziku?

Da, ima nekih razlika. Znate, mi težimo da komuniciramo sa publikom, i dok sviramo, osećamo da li nas ljudi prate. Trudimo se da dotaknemo slušaoce, ali nam ne uspeva uvek. I nije to do kašljanja u publici, nego... Nekad se, jednostavno, ne sretnemo.

Aplauzi su zanimljivi, jer različiti narodi različito aplaudiraju. Mi u Italiji umemo da budemo malo previše entuzijastični. Koliko se sećam, i srpska publika je slična. U Japanu ne pljeskaju glasno, ali ne prestaju (smeh). Australijanci, s druge strane, aplaudiraju glasno, ali vrlo kratko. 

Mi pijanisti, znate, imamo sreće: ne moramo da gledamo publiku. Violončelista i pevač, oni moraju. Ja, čak i kada sviram kamernu muziku, trudim se da se postavim tako da ne gledam u publiku. 


Mislite li da se, sa porastom broja muzičkih žanrova i izvođača, menja odnos publike prema klasičnoj muzici?

Ne znam kako je ovde, ali u Italiji mediji nikako ne pomažu klasičnoj muzici. Mada, čini mi se da je tako svuda. Pre koncerta, bude poneka najava u novinama i na televiziji, ali posle - ništa. Kao da žele da izveštavaju samo o skandalima. Čini mi se da je to vrlo loše.

Opet, znate, klasična muzika je na svoj način konzervativna. Ako pogledate programe od pre 30 godina, ako ljudi nisu u međuvremenu umrli (smeh), onda još dolaze na koncerte. Ostaju verni. Ima mnogo mladih i posebnih pijanista i violinista, i njima ta vernost i posvećenost slušalaca izuzetno znači. Dakle, veza između muzičara, muzike i publike se nije mnogo promenila.

Mnogi mladi izvođači danas vole da pričaju na koncertima, objašnjavaju istorijat dela, analiziraju svoj pristup... Ja se trudim da govorim što manje, možda dve-tri reči nakon što odsviram komad. Ali ima nekih kolega koji vole da pričaju.

Govoreći o mladim muzičarima, svirali ste sa mladim violinistom iz Srbije, Stefanom Milenkovićem. Kakvi su vam utisci o njemu? 

Da, svirao sam sa Stefanom pre nekih deset godina. On je sada u Americi, zar ne? Vrlo je talentovan, vrlo talentovan. Virtuoz sa dobrim osećajem za scenu.


Pored toga što ste pijanista, bavite se i komponovanjem. Da li je komponovanje uticalo na Vaš pristup sviranju, i obratno?

Komponujem vrlo malo, nemam vremena. Putujem. Znate, za jedan sat vežbanja klavira, nešto i možete da postignete, ali za sat vremena komponovanja teško. Bar ja ne mogu. Verujem u komponovanje, ali ne mislim da će moja dela promeniti istoriju muzike. Ona su potrebna meni. Ne znam, možda zbog komponovanja prilazim muzici analitičnije... Niko nije dobar posmatrač sebe samog. Ono što bih rekao da je važnije je kontakt sa kompozitorima. Velikim kompozitorima, kao što su Anzagi, Berio, Liberman i drugi, koje mi je čast da poznajem.

Tokom svoje karijere imali ste priliku da izvedete dela raznovrsnih kompozitora. Postoji li neki kompozitor ili neki period koji Vam je posebno drag?

Poslednjih dvadeset godina najbolje se osećam dok sviram Mocarta, Šuberta i Debisija. Delimično zbog, znate, nekih tehničkih ograničenja, ali i zato što mi prijaju njihovi načini izražavanja. Kada sam bio vrlo mlad, nisam mogao da sviram Šopena. Sada mogu sve više da ga sviram, ali to je možda više kazna nego dostignuće! (Smeh.)

Sviram mnogo moderne muzike, tačnije muzike koja je bila nova pre trideset-četrdeset godina, kad sam bio mlađi. Današnju muziku ne stižem da pratim.


Većina ljudi se muzici posvećuje samo u slobodno vreme. Kako izgleda Vaše slobodno vreme?

Nemam slobodno vreme! (Smeh) Volim da čitam, posebno romane, ali oči mi nisu tako dobre. Voleo bih da igram šah, ali nažalost vrlo malo muzičara ume da igra šah. Volim da idem u muzeje, da šetam. Ne gledam televiziju, osim fudbala. Jako volim fudbal. Volim da gledam filmove. Svideo mi se onaj, La lalala... - La laland? - Taj. Nije Potemkin, ali je sladak film. Volim da idem u bioskop, nikad nisam gledao film kod kuće. Idem sa ženom, sa kćerkama... Volim i da putujem, ali, znate, gotovo je nemoguće spojiti posao i turizam. Neke gradove i zemlje znam samo profesionalno. Nikada nisam bio u Indiji, nikada nisam bio na Madagaskaru. Ipak, dobro se osećam. Zadovoljan sam.

Pročitajte još:

Ekskluzivno, intervju: Majk Garson: Neispričana priča o Bouviju



POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box