vizuelne umetnosti/1.12.2021.

MUZEJ ZEPTER za buduće naraštaje

MUZEJ ZEPTER
MUZEJ ZEPTER
MUZEJ ZEPTER
Sonja Kamenković
Sonja Kamenković
Sonja Kamenković
Sonja Kamenković
Sonja Kamenković
Sonja Kamenković
Sonja Kamenković
Sonja Kamenković
Sonja Kamenković
Sonja Kamenković
Sonja Kamenković
Sonja Kamenković

Autor fotografije:

Piše: Dragana Nikoletić

Jedna od najotmenijih zgrada u Knez Mihailovoj, ali i u Beogradu, a možda i u celoj Srbiji. Secesijska lepotica arhitekte Dionisa Sunka, bivša Hrvatska štedionica, sada zaštićena zakonom, neimarski biser u kom je smešten MUZEJ ZEPTER.

Dobrodošlicu nam pruža nasmejana kustoskinja Jelena Popović, ali i originalni šalteri iz dvadesetih godina prošlog veka, svedeni vitraži iz iste epohe, raskošno mermerno stepenište ukrašeno masonskim obeležjima. Savršen ambijent za smeštaj zbirke od više od 580 dela 196 domaćih stvaralaca iz druge polovine XX veka i početka novog milenijuma, kada je savremena umetnost počela i nastavila da cveta.

„MUZEJ ZEPTER je prva privatna muzejska ustanova u našoj državi, registrovana 2010, dok kolekcija svakim danom raste na osnovu otkupa radova eminentnih umetnika, kao i autora koji su kod nas samostalno izlagali, ali i slika i skulptura nagrađenih studenata Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu“, kustoskinja se obraća grupici neobičnih gostiju.

Šestoro okupljenih mladih ljudi učesnici su projekta „Iz drugog ugla“ magazina Kaleidoskop media, i njihov je zadatak da što više pitaju tokom obilaska određanog galerijskog prostora, ne bi li osvojili tu vrstu slobode i za sve buduće posetioce, posebno iz populacije onih na pragu zrelosti.

Kustoskinja Jelena Popović sa učenicama Četrnaeste beogradske gimnazije i studentima Akademije tehničkih strukovnih studija, odsek beogradska politehnika na početku obilaska MUZEJA ZEPTER

Ovo za Janu, Anu, Isidoru, Ognjena, Laru i Nataliju nije poseban izazov, jer su ljubopitljivi po prirodi, pa potonja hoće da sazna da li je FLU sasvim ekskluzivan u vezi sa otkupom umetnina od studenata. Zapravo, ona želi da preporuči svoje kolege sa Akademije tehničkih strukovnih studija, a možda i sebe, zadivljenu onim što vidi na centralnom nivou ove bogate postavke.

Ana Milivojević i Jana Dimitrijević, učenice Četrnaeste beogradske gimnazije

Ognjen Živanović, Isidora Kešelj, Natalija Rajković i Lara Rodrigues Ristić, studenti Akademije tehničkih strukovnih studija, odsek beogradska politehnika

Kustoskinja potvrđuje da je ovo moguće, ali bi i da detaljnije protumači aktuelne principe sakupljanja eksponata: autorima samostalnih izložbi jedan rad bivao bi kupljen, još od doba kada je otvaranje Muzeja nagoveštavala istoimena galerija u ulici Kralja Petra, dok su drugo delo umetnici poklanjali, zašto neki od njih imaju po dva svoja ostvarenja (a pojedini i više) u Kolekciji Muzeja.

Iz razloga rastuće produkcije i ekspanzije opšte izlagačke delatnosti, kao i autentične potrebe Muzeja da se širi, ogromni prostor u Knez Mihailovoj uskoro će biti skučen, uključujući i depo. Pogled na izloženo biće zagušen lepotom umetničkih uradaka, a njima treba da dišu, kako se utisci publike ne bi komešali. Treba im njen odmak, prilika da se zastane i udahne čar sublimisanih prizora, ma šta da oni manifestuju.

Za dug život nužno im je naše ushićenje, primetno na licima omladinaca.

Ana, Jana, Lara i Natalija

Ali, divljenje nije jedina emocija što kod njih izaziva zbirka. Natalija se čudi jednom objektu, neodoljivo sličnom čiviluku, zapravo, suvom drvcetu o koje je zakačeno ružičasto šalče. „To je skulptura Slobodana Trajkovića, urađena u bronzi“, informacija je koja sve šokira zbog veštog podražavanja prirode, premda ovo nije bio cilj autora, već da osušenim granama, kao i nazivom dela Čekajući Godoa, predoči koncept uzaludnih nadanja.

„Na prvi pogled, to je pravo drvo“, insistira Isidora. „A i na drugi“, dodaje Ognjen uz smešak, kao da je zadovoljan što ih je Trajković sve „prevario“. Pa čak i samog Godoa, jer je roze šalče od tkanine, svedočanstvo odustajanja od iščekivanja.

Varljivost materijala otvara prostor i za nova pitanja. „Od čega je šešir iza vaših leđa“, mladi sad obilazak pretvaraju u igru detekcije. Najpromtniji u njoj je upravo Ognjen, već utvrdivši da je pletivo nalik vlatima slame od metalnih lanaca, koje je Đorđe Aralica zavario u oblik gospodskog šešira, a tako svoj rad i nazvao.

U toj „čeonoj“ sali, svima se ipak najviše sviđa Baja Patak od zlata, izdignut na belo, povisoko postolje. „Na šta vas podseća“, kustoskinja bodri promišljanja. „Na bankara“, prva pokušava Natalija, na koju se nadovezuje Jana preciznijim pogotkom.

„Na Pobednika“, Janin tačan odgovor iniciran je pticom u jednoj ruci i mačem u čvrstom stisku druge šake popularnog junaka iz crtaća, u pozi čuvenog Meštrovićevog spomenika.

„Autor Mića Stajčić često koristi motive iz crtanih filmova kako bi problematizovao fenomene sadašnjosti i ušao u njihove filozofske dubine“, bliže je objašnjenje poetike vajara. Ovom skulpturom, konkretno, Stajčić govori o trenutnoj pobedi kapitalizma nad ostalim društvenim sistemima.

„Pa, lepo sam ja rekla“, gotovo likuje Natalija, kod koje je aluzija išla u pravcu povlačenja paralele između kapitalizma i banaka. Zaintrigirana je i da sazna nešto više o izradi datog artefakta, a zapravo, proizvoda 3D printera po Stajčićevom nacrtu. Skulptura nije od zlata, već je pozlaćena, kustoskinja ruši i poslednju zabludu malenog auditorijuma.

Sad kad je već zašla u svet metafora, publika je spremna za nova iskušenja, te ih Popovićeva zapitkuje na šta ih asocira vajarsko delo Mrđana Bajića, od skoro dopisnog člana SANU. Jasno je svima da je ovalni oblik - zemaljska kugla. kao i da je ispod nje maleni skuter, ali ko bi se dosetio da je Planeta poistovećena sa paradajzom iz Fokušime, a da motorče predstavlja „malog čoveka“ na čijim plećima je celokupni teret nebrige sveta za svoju budućnost.

Mrđan Bajić, Facciamo finta di niente

Kada saznaju za vezu između japanske nuklearne katastrofe i Bajićeve minijature, rad Facciamo finta di niente, ili, u prevodu - Ništa se nije desilo, deluje im drugačije. Sa mnogo više smisla nego što ga daje puka estetska privlačnost, na šta i računa savremena umetnost.

Kustoskinja ne propušta šansu da doda da je Bajić koautor monumentalne skulpture u okviru pasarele od Kalemegdana do Donjeg grada, skupa sa britanskim umetnikom Ričardom Dikonom. I ovde je bitan naziv rada - Odavde donde – koji unosi notu humora u krajnje ozbiljan podvig dvojice skulptora.

Na red dolazi provera predznanja okupljenih. Da li su čuli za Olju Ivanjicki, Miću Popovića, Dadu Đurića, Vladimira Veličkovića.., a sve članove grupe Mediala, namerene da u svoje vreme (50-ih i 60-ih prošlog veka) u savremenost uvedu dozu renesanse, ili obrnuto.

Olja Ivanjicki

Veličkovića mladi znaju, jer em je relativno nedavno umro, em je u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu u toku njegova retrospektiva. Njegove domete ipak ne mogu na licu mesta da provere, budući da je MUZEJ ZEPTER sve što ima iz bogatog opusa našeg i francuskog akademika pozajmio Muzeju savremene umetnosti na Ušću, što je nepisano pravilo među galerijskim i muzejskim ustanovama.

Za Dadu Đurića, opet, nisu čuli, ali su magijski privučeni njegovom slikom Škola crtanja, odnosno, pastelnim bojama sjedinjenim u nežni kolorit.

Tek kad prođe prva navala utisaka, uspevaju da zapaze da je prizor „morbidan“. Jer, na njoj su svi propali umetnici ovog sveta, u klupku grča kao u delima Hijeronima Boša ili Brojgela, slavnih predstavnika renesanse što je označila povratak čoveku iz religijske vizure Srednjeg veka. A čovek, pored lepote, sobom nosi i razne užase.

Usled spoznaje te kontradiktornosti, mladi postaju neodlučni. Prosto ne mogu da preseku da li im se delo sviđa ili ga se pribojavaju. Zato ga još dugo, dugo nemo posmatraju.

Dado Đurić

U cilju da svoje slušaoce malo razvedri, kustoskinja ukazuje i na vrednosti Decembarske grupe i Enformelista, svake sa zapaženom ulogom u istoriji umetnosti. Prvi su (Zoran Petrović, Stojan Ćelić, Miloš Bajić, Lazar Vujaklija, Mladen Srbinović, Lazar Vozarević, Miodrag B. Protić...) raskinuli sa socrealističkom praksom i osavremenili modernizam, a drugi (Mića Popović, Vera Božičković Popović, Živojin Turinski, Zoran Pavlović, Dušan Gavela, Branko Filipović Filo...) figurativni pristup preobratili u apstrakciju.

Mnoštvo informacija ipak ne ide u korist održavanja pažnje grupe posetilaca, zašto Popovićeva vadi „keca iz rukava“, shodnog njihovom uzrastu.

Reč je o buntu, zaštitnom znaku slikara i pisca Miće Popovića. Umesto da isključivo slavi socijalizam, što se očekivalo od te generacije artista, on je isticao i njegove ružne strane kao što je nemaština, prikazujući usnulog prosjaka u čekaonici voza II razreda.

Mića Popović

Bunt je označio i privatnost tog tvorca Zadarske grupe, inicijatora napuštanja Akademije likovnih umetnosti u Beogradu zarad boravka na primorju, gde je sa svojom budućom suprugom Verom Božičković, ali i Batom Mihailovićem, Petrom Omčikusem, Kosarom Bokšan, Miletom Andrejevićem i Ljubinkom Jovanović tražio inspiraciju izvan dosade svoje klase.

Petomesečno odmetništvo Popovića je koštalo zabrane daljeg studiranja, za razliku od ostalih kojima je dozvoljen povratak na Akademiju, priča kustoskinja. Cinično ocenjujući da je već „svršeni student“, i da mu dodatna škola i ne treba, profesori su ga prosto gurnuli u zagrljaj slave i titule akademika, za šta ipak duguje svom enormnom daru za slikanje. Kao i smislu za inovacije, i krajnjem požrtvovanju u radu.

Idemo dalje, kao što veli naziv filma Zdravka Šotre, i to na nivo prvog sprata, gde mnogi autori i njihova dela imaju filmsku pozadinu. Uroš Đurić je tako svima poznat iz filma „Mi nismo anđeli“, dok se sa njim kao slikarom, još nisu upoznali.

Sada to čine „na velika vrata“, budući da preko njegovog platna sreću i našeg slavnog konceptualistu Rašu Todosijevića, kojeg je Đurić portretisao na svoj način, sličan dečjem crtežu. Sreću i Todosijevićevo pitanje Was is kunst (Šta je umetnost), koje baštine sve naredne generacije umetnika.

Uroš Đurić, Was is kunst

Za priče o istorijskim promenama načina izražavanja vizuelnih stvaralaca, usmerenih ka preispitivanju suštine umetnosti, trenutno se nema vremena. Mladi se stoga oslanjaju na intuiciju: iz malenog zbora stiže tvrdnja da „danas svako može da bude umetnik“, što je smatrao još Endi Vorhol. Da li baš svako, kreću polemike, potencijalno beskrajne, da kustoskinja ne vodi u dalji obilazak.

Druga filmska zvezda na ovom spratu je Milija Nešić, koga su u điroj javnosti proslavile skulpture-mrdalice u celuloidnom ostvarenju „Tajvanska kanasta“ Gorana Markovića. Crne siluete u MUZEJU ZEPTER čine kompoziciju Homo duplex, simbolišući ratobornu ljudsku prirodu, podstaknutu navodno suprotnim učenjem Crkve.

Milija Nešić, Homo duplex

Stoga taj rastrzani, podvojen čovek u rukama drži oružje i znamenje krsta, koje Ana i Jana pokreću vrpcama. Mrdanje muškog polnog organa, simbola seksualnosti koji sve navedeno povezuje okretanjem ka ljudskom instiktu, iz Nešićevog ugla gledanja, prepuštaju kustoskinji.

Pod zaštitom svoje struke, njoj neće biti neprijatno da značenje instalacije i bukvalno ogoli.

U istoj prostoriji je i trodimenzionalna slika Dušana Otaševića Mašina za korigovanje mladalačkih zabluda gde dvoje dece na kratkom lancu represivno drže fašista i komunista. Mališani su natrćenih stražnica, targetiranih za udarac. Međutim, alatke za prevaspitavanje fale u kutiji u dodatku slike, pa Ognjena zanima kako izgleda „bič ojađivač“ ili „bič sa čvorčićima“, pomenuti u praznoj kutiji.

Puštajući posmatraču da ovo zamišlja, Otašević ipak nudi odgovor kroz obližnju grafiku, gde su prevaziđene naprave prikazane detaljno. Pa, možda i isuviše.

Dušan Otašević, Mašina za korigovanje mladalačkih zabluda

Zamor grupe opet nastupa iznebuha, jer toliko toga su već videli. Da je ova poseta redovna, a ne nameska, omladinci bi mogli da sednu u muzejski kafe i svare doživljeno. Ako su povećeg kapaciteta i nezasiti spram arta, u ponudi kafića su i televizijske emisije iz ove oblasti, sve ređe na repertoaru TV kuća Srbije. Našem podmlatku ne preostaje drugo do daljeg koračanja kroz nepregledan niz prostorija, jer je njihov obilazak ograničen školskim obavezama.

Iz nekog razloga njih buni apstrakcija. Ognjen zato mora da prizna da na platnu Cuce Sokić ne može da prepozna ni sto, a ni predmete na njemu, premda naziv slike na ovo upućuje. „Evo stola, a ovo bi mogli biti predmeti“, Popovićeva pokazuje na geometrijske forme sa (ne)jasnim asocijacijama. Ali, odmah dodaje, možda i da se ogradi, da „ona lično tako doživljava sliku“. Svesna da joj je iskustvo donelo moć razumevanja onog što je drugima još nepoznanica.

Dobar humor sve uspeva da složi, a takvo je slikarstvo Voja Stanića. Ogromno oko što viri iz prozora primorske kuće, nedvosmisleno iskazuje mentalitet voajerizma, svojstven i nama na kopnu Balkana, baš kao i opuštenim Hercegnovljanima.

Stanić, inače, po cele dane brodi čamcem po Bokakotorskom zalivu da bi se uveče družio sa meštanima, kustoskinja pričom iz života poznatog slikara stapa lik i delo tog nadrealiste, u širem značenju ove reči.

Neki od radova prolaze bez posebne pažnje mladih posetilaca, ili se koncentracija istrošila pod dejstvom dojmova. Poslednje demantuje Natalijin usklik, provociran radom Aleksandra Rafajlovića. U jednom staklenom ramu zgomilano je mnoštvo patrljaka bojica, pa se Nata pita da li su to rashodovana sredstva za rad.

Aleksandar Rafajlović

„Rafajlović je svako leto provodio u Portugalu i poželeo da tamo kupi kuću. Novac je naumio da zaradi crtajući portrete prolaznika ulicom“, kustoskinja opet širi sliku detaljima iz života umetnika, a ujedno i objašnjenjem rada. Crtao je i crtao, vešto, punih 20 godina, mnoge olovke u boji istrošio i na kraju uspeo da kupi kuću, uramljujući i ključeve i katance, pronađene u svom novom vlasništvu, kako su nastala dela Ručni rad i Ključ u ruke.

Možda samo sluteći da redovnim redosledom vođenja kroz kolekciju, najbolje ostavlja za kraj, Popovićeva grupu sprovodi do donjeg nivoa postavke. Tu je i jedini video rad u zbirci, Bojana Bema - Kadence: Bazen, Stena, Tereni, ali on iziskuje dodatno vreme i/ili odmor u muzejskom kafeu, čega su naši omladinci bili lišeni.

Na tom nivou ispod zemlje, svako se dene na svoju stranu, što nije čudno, s obzirom da svaka izložba traži i malo individualnog pogleda. Iz takvog pristupa rađa se Isidorino oduševljenje radom Gladna i agresivna Vere Stanković.

Isidori je kristalno jasno da je reč o ženskom spolovilu, dok drugi ne vide ništa u instalaciji od najlon kesa koje je umetnica spajala topeći plastiku. U razbarušenim talasima nazire se roze boja mesa, koja, uz naziv rada, ne dozvoljava promašaj u shvatanju. Stoga, što mladi duže posmatraju delo, bliži su njegovoj poenti.

Šok i provokacija takođe su važni u savremenom stvaralaštvu. Srđan Marković Đile, inače i frontmen grupe Supernaut, ovo radi delikatno, mimikrirano jarkim tonovima, sa fluerescentnim naglascima.

Srđan Đile Marković, Les Misérables

Tek dugim zagledanjem, mladoj publici postaje belodano da se iza Jadnika (Les Misérables) kriju dva transvestita, unižena gnušanjem javnosti prema njihovom erotskom osećaju. Ili - svom nesrećnom „ja“, zarobljenom u pogrešnom telu.

„Plakat“, kako naša grupa mladih karakteriše prikaz Jadnika, prikriva još jedan sloj čikanja publike. Tapete u pozadini figura dizajnirani su šarom od falusoidnih oblika. Oni, opet, prouzrokuju dozu stida kod aktuelnog auditorijuma, što bi moglo da znači da su naši omladinci ipak otvoreniji za indirektnije asocijacije (izuzimajući aluzije Cuce Sokić).

Trenutak je za svođenje „računa“ i pitanje da li su „projektni posetioci“ dobili ono što su očekivali. Listom tvrde da su došli bez ikakvih primisli, pa će možda i stoga iz Muzeja da izađu prosvećeni. Ali, tek posle izvesnog vremena, viđeno će da se slegne i oblikuje. U neutoljivu žeđ za umetnošću i pasiju ka obilasku galerija, nadamo se.

Možda će im biti očiglednije nešto što nisu shatili na početku. Recimo, zašto se Madlena Zepter, vlasnica Muzeja, bavi tako neprofitabilnom delatnošću.

„Zato što je profit u ovom slučaju investicija u mlade naraštaje“, Popovićeva tumači njen poziv da umetnost sačuva. Ushićenje naših omladinaca može samo da potvrdi da ulog nije bio uzaludan.

Još bi teže pitanje bilo, možda, zašto se vizuelni umetnici bave nečim što im ne donosi brzu zaradu. Zato što moraju da iskažu svoj revolt, neslaganje, zapitanost, euforiju... sredstvima datim talentom. Tek kad u tome istraju, „depozit“ će doneti kamatu.

Baš te dve enigme u sprezi znaju da izrode značajne muzejske institucije kao platforme za posmatranje sveta i spolja, i iznutra. I da postanu inspiracija i za umetnike, i galeriste, kritičare.., kao i samu publiku, što je možda i najvažnije. Jer, tako nastaje i raste kultura.

Tekst je deo projekta “Iz drugog ugla” koji je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije - Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Kulturni centar Kaleidoskop i magazin Kaleidoskop media u 2021. godini predstavljaju projekat "Iz drugog ugla”. Reportaže, analize, istraživanja i video prilozi, koje ćemo emitovati tokom novembra i decembra, su deo projekta sa ciljem da se kroz originalan medijski pristup približe kolekcije savremene umetnosti mladim ljudima, a koji su stavljeni u ulogu kritičara. Preuzimanjem ove uloge, predstavnici mladih od 15 do 25 godina daju primer aktivnog učešća u kulturnim programima, sa ciljem detabuizacije kreativnog čina i postizanja dubljeg razumevanja modernog i savremenog stvaralaštva kroz neformalnu diskusiju.