Teatar
moja-kafica
moja-kafica
teatar/30.12.2017.

Vlasta Velisavljević: Šarm se ne lažira

teatar
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
Autor fotografije:

Razgovarala: Dragana Nikoletić

Foto: Aleksandrija Ajduković

 

Postoje ljudi s kojima lako razviješ blizak odnos, već nakon par susreta. Takav je Vlastimir Velisavljević, zvani Vlasta, 92-ogodišnji bard srpskog glumišta, sa ostvarenih više od 350 uloga . Zbog osećaja slobode koji mi daje, nije mi neprijatno u meri adekvatnoj propustu što mu SMS-om šaljem pogrešnu adresu kafane gde treba da se nađemo. U trenutku kad ustanovljavamo zabunu, njemu bankomat guta karticu.

Hitam ka mestu gde sam greškom zakazala sastanak, ali je Vlasta već stigao na pravu lokaciju susreta. Vraćam se natrag u žurbi da što više saznam o ovom čoveku sa neobičnom biografijom. Na daskama koje život znače od svoje 12-godine, na sceni Manježa, ili Dečjeg pozorišta „Roda“, student prve generacije Pozorišne akademije u klasi čuvenog Mata Miloševića. Dvaput robijaš, u nacističkom logoru tokom rata, i na Golom otoku, od 1950, čega se nerado seća, pa kaže da je taj period „izbrisao gumicom“.

Strastan pecaroš, poznavalac svakog kamička pored vode od Triglava do Đevđelije.

Aktivan kao mladić, premda je 27 godina u penziji. Korača brzo, kad ne vozi auto, marke lada VAZ, što je „reklamirao Putin, kao izuzetno vozilo“. Vlastina prva vozačka dozvola danas je u Muzeju policije, otkucana na parčetu papira i izdata od Komande grada Beograda čim je rehabilitovan.

Dobar drugar sa svima, pa pamti anegdote o mnogim kolegama koje pripoveda sa ukusom, nikad ne narušavajući dignitet protagonista. Pravi gospodin, u najdivnijem smislu te reči, toliko da ne izaziva krivicu što sam prouzrokovala gubitak 10.000 dinara. Neko ih je „podigao“ sa bankomata, dok je meni telefonirao. Bar mu je kartica vraćena, ljubaznošću osoblja.

PROČITAJTE I: CECA BOJKOVIĆ: NA SCENI SI SLOBODAN ČOVEK

Za kafanskim stolom sedi kao da se ništa od ovog nije dogodilo, okružen gomilom koja bi da mu izrazi divljenje. Red je da razgovor ipak započnemo tom „malom“ neprijatnošću koja bi u većini izazvala ozlojeđenost.

Ali, ne i u Vlasti Velisavljeviću.

Da li vas je gubitak novca mnogo pogodio?

Ma, ne... To nije ništa! Šta je novac, to je običan papir. Nekada je bio pravi novac, kada su pre rata pravili kovane novčnice. Sećam se - kad dobiješ 5 dinara, i baciš ih na sto – ono zvoni. Bio je u toj kovanici i izvestan procenat zlata.

I šta je moglo da se kupi za tih 5 dinara?

U, mnogo toga! Mogao si da odeš u bioskop i posle se počastiš krempitom ili šampitom, i još ti ostane za sutra, recimo, za kiflu ili pogačicu.

A kada je taj novac počeo da gubi vrednost?

Sve se gubi, nestaje, kao i mojih 700 evra koje su uzeli od penzije, za koje se ipak nadam da će da vrate. Ja sam tolika naivčina, da u ovo verujem

Lakše je tako živeti...

Naravno, bolje nego da se sekiram. I to nije mala sekiracija za nekog. Moja sekiracija oko takvog gubitka prođe za dan.

Da li to zavisi od ličnog stava ili količine novca koju čovek ima?

Ne od ovog drugog. Baš sam danas čitao u novinama o tragičnim sudbinama onih koji su dobili na lotou neke ogromne sume. Svi ti loto milioneri su propali nekako, ostali bez ičega. Skoro svi, nisam do kraja pročitao članak, pa ću vam javiti kad završim.

I ja sam čitala o jednom takvom Dubrovčaninu, provodio se godinu dana na luksuznim jahtama, sve redom čašćavao, a posle se vratio na svoj činovnički posao, kao da ništa nije bilo...

Taj je lafčina, znači, umeo je sve. To bih i ja uradio, ali mene neće to da udari.

Pa, jel’ igrate loto?

Ne igram (smeh), zato i neće. Ali, lako je moglo nešto slično da se dogodi. Jedanput sam bio sa pokojnim snimateljem Aleksandrom Petkovićem u Beču, on je voleo rulet. Otišli smo u neku raskošnu kockarnicu, ja prvi put u životu. Igrali smo i pogubili silni novac. Kad smo izašli, meni je ostalo samo za dva sladoleda koje smo kupili u obližnjem kiosku.

I onda mi je Petko rekao, potpuno verujući u to što priča: „E, ovo je sad najlepši trenutak...“. Ja ne mogu da verujem da mu je lepo to što smo ostali bez para i što jedemo taj sladoled na ulici.

Ali, sutradan smo otišli na neko slično mesto. Igrao sam ajnc sa jednom Amerikankom. I počnem da dobijam... Vratio sam sve, kao i Petko. Pokupili smo žetone i idemo prema blagajni, a Petko kaže –’ ajmo još jednom da zavrtimo. Nekako sam uspeo da ga odgovorim. Čovek treba da zna gde je granica.

Zato bih onom čoveku iz okoline Sombora koji je nedavno dobio milion evra na lotou savetovao da mu, kad bude krčmio taj novac, limit bude onoliko koliko je imao kad je ispunio tiket.

O čemu razmišljate uoči Nove godine?

Ne razmišljam ni o čemu. Sve sam Nove godine dostojno proslavio, osim onih na robiji, kad sam samo čekao da prođu. Ako mogu – i dve odjednom...

S takvom prošlošću, mora da ste bili mangup?

Nisam, ali sam poznavao prave mangupe. Evo, u blizini bio je bife „Brioni“, tu su sedeli pravi beogradski mangupi, u onom lepom, plemenitom smislu. Mita (zvani) Moler, izuzetno duhovit, tu je carevao jedan Alija, pa Pera Kralj... Sad više nema toga, sve je pogašeno. Mangupi su se pretvorili u apaše...

Šta se još promenilo?

Sve... Više ovom ulicom (Svetogorskom) ne ide tramvaj... Ceo taj potez oko Druge muške gimnazije gde je sada zgrada Politike. Kad su bile one demokratske promene, trebalo je da se kuća Politika proda, a novinari su danima pisali rogate članke o tome kako su oni svojim rukama podigli tu zgradu, kako neće dati nekim Nemcima ili Francuzima, Rusima da je preuzmu. A ne kažu ti novinari da su, kad su došli komunisti, porušili najlepšu gimnaziju na Balkanu sigurno, a možda i u Evropi. I sagradili to monstruozno zdanje.

U Drugu mušku sam ja išao, učio školu sa dva brata Acovića.

Jel’ jedan od njih bivši predsednik SO Voždovac, sad predsednik Udruženja poslodavaca?

Ne, jedan od njih, Dragomir je član Krunskog saveta. Oni su i tad bili multimilioneri, dolazili na časove u rols-rojsu. Posle rata su svoju vilu na Dedinju prodali Titu, ili im ju je oteo... Ali, dobiće oni to natrag.

Vi ste rojalistički nastrojeni, kako tumačite..?(zaustih da pitam još nešto o rušenju, prim. nov.)

Ne, ne, ne, ja nisam realističan, ja sam poeta u duši, pesnik iako ne pišem pesme.

Ne realistički, nego rojalistički, privrženi ste kralju? (zabuna nastala usled glasne muzike, prim. nov.)?

O, to- da. Plakao sam neutešno kad su nam ubili kralja, 1934, ja sam tada imao 8 godina, i za mene je to bilo strašno. Zamislite – ubili mi kralja. Činilo mi se kao da su mi ubili nekog najrođenijeg.

Da li vas je tako otac vaspitavao ili..?

Ne znam odakle takvo osećanje, valjda iz škole. Moj učitelj iz Osnovne škole kralja Aleksandra I Ujedinitelja, Majstorović, valjda nam je usađivao vrstu plemenitog patriotizma kroz vreme provedeno sa nama. Imali smo i školske slave, pevali u horu, ja sam recitovao. Posle je to postala Frizerska škola, posle Muzička, ali ako pažljivo pogledate, možete da nazrete prvi naziv. I to bi trebalo vratiti. Kao i naziv za Brankov most, originalno most kralja Aleksandra.

Da se vratimo na ono „rojalistički“, i kralj Aleksandar je porušio srednjovekovni grad Žrnovo da bi podigli spomenik Neznanom junaku na Avali...

Isti je to problem kao sa Politikom i Drugom muškom gimnazijom, samo što Mešrovićevo delo divno izgleda, a ovo drugo ni na šta ne liči.

Počeli ste da se bavite glumom u Dečjem pozorištu Roda, pričajte malo o tome...

Šta da pričam... Sve je to bilo kad sam bio dete, i pevanje u horu, i recitovanje... Ali sve sam to radio da bih nešto dobio, jer se u to vreme socijalno ugroženija deca dobijala nešto, naročito pred praznike. Ili cipele, ili kaputić, neku odeću... To su delile dvorske dame, koje su brinule i o obdaništu u koje sam išao, na uglu Dušanove i Maršala Pirsutskog, danas Tadeuša Košćuška.

A Dušanova je uvek bila Dušanova?

Bolje bi bilo reći - Cara Dušana, kao i kralja Milana, a ne Srpskih vladara, sa devojačkim prezimenom Broz. (smeh).

Zato su ga i zakukuljili, da se ne zna kojih vladara...

Hahaha, jeste. Ma, treba vratiti naziv Kralja Milana, kao što je bilo. Jer, nije to bilo tek tako, to je zasluženo nečim što je bilo pre, pre svih nas i ovih koji će doći.

Koliko se istorija iskrivi u kasnijim interpretacijama, jer evo, već imamo nekoliko verzija onog što je bilo pre samo 50 godina?

Zaborav je mnogo, mnogo ružna stvar.

Ali, i vi zaboravljate sve ružno što vam se desilo...

Ne zaboravljam, ja praštam, to me je naučio moj sveštenik. Išli smo u crkvu kao đaci, morali smo, a neki su i verovali. Kršteni smo, krštavali...

Kako vas je to naučio da praštate?

Nije nam mnogo pričao, ali...

Sad se biju bitke da li veronauka treba da bude obavezna ili izborna, pa se pitamo šta ćemo da radimo sa drugim religijama... A ja sam u istom razredu bio sa Jevrejima i nisam ni primećivao da je Aron, koji je sedeo do mene, Jevrejin. Udarali smo zajedno krpenjaču, umakali hleb u zejtin i posipali alevom paprikom, i to u slast zajedno jeli...

Ali, vi ste hteli da vam pričam o „Rodi“...

Tražili su nadarenu decu, i pretpostavljam da sam ja to bio i da su mi prorekli sudbinu. Moj pokojni učitelj Majstorović me je ili odveo u „Rodu“, ili doveo u školu pokojnu Gitu Predić, Nušićevu ćerku da me vidi. „Roda“ je bila u blizini današnjeg Jugoslovenskog dramskog, niskogradnja jedna, tu smo imali probe. Tako smo počeli.

Vi ste upoznali Nušića...

Gita nas je vodila da vidimo njenog tatu, već je bio bolestan. Deca k’o deca, šta smo mi mogli da osećamo, ali danas kad kažem da sam video Nušića, zvuči kao da sam video svetog Petra.

Videli ste ga i na odru...

I na odru, naravno. A umro je baš tog dana kada je trebalo da imamo premijeru njegovog komada „Put oko sveta“, dečju varijantu, u Narodnom pozorištu, pa je i predstava, naravno odložena.

Danas se priča o pop-artu i drugim savremenim tendencijama u umetnosti, a tada je Narodno pozorište bilo svo obavijeno u crno. Svo obmotano. A danas neki Nemac oblači Bundestag u belo, i to je, kao, velika svetska senzacija. A kod nas već bilo viđeno.

Nušićev kovčeg je stajao u tom malom holu, a narod ga je obilazio, kao Bože-me-’prosti, što su obilazili ove posle.

Koliko znam, imali ste poseban odnos sa svojim ocem...

Pamtim kako sam ga čekao na stepeništu obdaništa da dođe po mene. To je bilo vreme velike ekonomske krize u svetu, ’30-tih, nije bilo posla. Moj otac je radio na građevini, bez radnog vremena, već od ujutru do uveče, do mraka. A mene iz tog obdaništa izvedu one dvorske beogradske dame, jer se ono zatvara.

Sednem na ta dva stepenika i čekam oca koji je trčao od „Srpske krune“ Ulicom maršala Pirsutskog. Nije imao za tramvaj, karta je koštala dva dinara. I danas ponekad povedem svoju suprugu da joj pokazujem ta dva stepenika.

Otac je nosio hleb i čvarke, i onda me metne na krkače, i ja tu sedim i jedem.

Otac me je voleo, iako svaki roditelj voli svoje dete. Al’, on me je mnogo, mnogo voleo.

Koliko je ta roditeljska ljubav važna da čovek stekne samopouzdanje?

Ne znam šta to znači samopouzdanje... Mora postojati vera, vera u nešto bolje... Pa nazovite to samopouzdanjem. Mora postojati i određena doza talenta.

Uvek me je zanimalo kako se glumac ubacuje u lik u situaciji snimanja pojedinačnih scena za film ili seriju, čini mi se da je prirodnije u pozorištu jer te radnja nosi...

To je rutina, ne treba mistifikovati. Tu glumac ne znači ništa, iako je potrebna ta doza talenta. Ili da izgledaš nekako, da imaš veliki nos, da si izrazito nizak ili visok...

A šta je za vas u tom smislu bilo presudno?

Ništa od toga. Ja sam relativno kasno, tek sa ovim promenama, počeo da stičem ono što sam eventualno mogao da pokažem. Komunisti su mnogo držali do „svojih“ glumaca, tako da su mnogi prihvatali tu ideologiju, iz razloga da bi mogli da se iskažu. Da bi mogli da se bave svojom umetnošću. Ali, neki i nisu, vrlo retki, koji su tu ideologiju prezirali.

A vi?

Ja sam uvek verovao. I sad verujem da nisam odigrao najbolju ulogu koju bih mogao.

Sad moram da se našalim, da li ste našli „pravu“ ženu, do kraja života, u trećoj supruzi?

Nisam išao ni kod jednog pisca, upravnika, reditelja da ga nešto molim, da mu se bar predstavim... sve je meni dolazilo.

Niste me čuli, pitala sam da – ako je najbolja uloga pred vama, da li vam je ova supruga konačan izbor (kiseli smeh, prim. nov.)?

Ne bih o tome...

Dobro, izvinite... (jedini osećaj neprijatnosti, uprkos odgovornosti za gubitak onih 10.000 dinara, prim. nov.). Onda, haj’mo još malo o detinjstvu na Dorćolu...

Na uglu Despota Đurđa i Dubrovačke bila je jedna pekara koja i danas stoji. Tu smo svi kupovali hleb. Ali, i danas radi zato što je zidana da bude pekara. Zato ne volim ni kafane koje su pretvorene od stanova.

Kako uopšte vidite tu razliku?

Ne znam, ali sve se na kraju pokaže. Od pekare nikako ne može da bude parfimerija, ni obrnuto.

Oni koji su gradili Beograd, bili su pravi neimari, čitava plejada divnih ljudi... Pogledajte samo zgradu Generalštaba, i danas je velelepna i simbolična. Isto je i sa kafanama.

Tako ste i vi pravljeni da budete glumac, jer i dalje nastupate i snimate. Upravo je pala poslednja klapa „Maminih sinova“ u produkciji Fresh production i Blekbuk u kojoj ste igrali...

Igrao sam jednog doktora budalu. Strahovao sam kasnije. Strahovao sam da mi lekari ne zamere ako mi ne-daj-Bože zatrebaju. Ne mogu da se odreknu svoje etike, ali mogu da me pogledaju popreko. Iako sam se trudio da ipak, na kraju, to bude pravi lekar. Mislim da je to zadatak u glumi, da morate odbraniti svoj lik. Naći ljudskosti u njemu.

Šta treba sve da radi glumac da uđe u karakter?

To ili ti je dao Bog, ili nije. Sad vidim, glumac jedan, da mu ne pominjem ime, u „Ludoj noći“ na RTS koja kao hoće da konkuriše rijalitima na žutim TV stanicama... Toliko je inače dobar da se čudim – šta će mu to da izlazi iz sebe i ulazi u nešto što nije on.

Isto je bilo i sa Đuzom (Stoiljkovićem), mi smo bili ista klasa, nema ga sada, a mnogo smo se voleli sve do njegove smrti. I njega su nagovorili da učestvuje u nekom kvizu. Uglavnom ih je vodio Mića Orlović, briljantno, i po tome ostao upamćen. Mi smo Đuzu odgovarali, a on se branio da mora, da su ga molili.

I šta biva? Upropastio se... Delio je neke šporete... Druga emisija je bila strašna... Pokušao je da odigra nešto što se ne da odigrati, a to je šarm. Njega ti je ili Bog dao, ili nije, i ako pokušavaš da ga odigraš, bude fijasko. To je i Đuza pokušao da odigra, a nije imao potrebe, on je to bio.

Razgovor je mogao da traje mnogo duže i da se širi u sve pravce ljudskog postojanja. Ali, vreme je prednovogodišnjih slavlja koje Vlasta ne propušta. Možda bi neko i omašio, da ga ostali „ne nagovore“. Pusto je bez Vlaste, biće, premalo smeha i šala iz raznih epoha i provinijencija.

Sada tek primećujem da me je on „provozao“ kroz ovaj intervju, kroz njemu najdraže meandre sećanja. Ako, bar sam se vozila „autom“ izuzetne marke.

PROČITAJTE JOŠ: PASTIRSKA BAJKA O DOBRILI I PLETILJAMA

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box